Глобализација и неједнакост, 1995-2021

Радни папир Patricka N. Osakwe i Olge Solleder (линк) заслужује да се сваки аналитичар макар мало заустави пред подацима из Табеле 1. о богатству и приходима у одабраним годинама и у одабраним регионима/континентима и групама према богатству.

Чињеница да је 1% најбогатијих људи у свету учествовало са 19,1% у укупним приходима и са 39,2% у укупној светском имовини, док је половина најсиромашнијих учествовала са 8,5% у приходима и са само 1,85% у светској имовини изгледа запрепашћујуће.

Овде сам додао и недостајуће податке за „средњу класу“, оне који се налазе између првих 10% и последњих 50%, дакле 40% становништва које има средње приходе и имовину, а како би се између две одабране године уочила промена у њиховим приходима и имовини. Додао сам и уделе становника који се налазе између првог и десетог процента како би одвојили супер богате од релативно богатих (јер у најсиромашнијим земљама ови богати имају мање приходе и имовину од средње класе а можда и од најсиромашнијих у развијеним земљама).

У односу на 1995. у 2021. је ова група становништва на светском нивоу повећала удео и у приходима и у имовини, као и последњих 50%, што значи да су на релативном губитку били само они који су између првог и десетог процента.

Разлог за ову глобалну промену ка релативно праведнијој расподели биле су промене у Африци и Азији, где су најбогатији смањили удео, а 90% остатка становништва је повећало уделе.

Раст неједнакости су имале Европа, Северна и Латинска Америка и Океанија. Ова неједнакост је повећана и између најбогатијих 1% и богатих у Европи и Латинској Америци, док су у Северној Америци и Океанији богати повећали удео у приходима као и најбогатији.

Средња класа је на светском нивоу повећала уделе у приходима и имовини захваљујући њеном расту у Азији. Највећи пад удела средње класе имале су Северна Америка (-3,7 процентних поена у приходима и 3,9 пп у имовини) Европа (-3,2 пп и -2,5 пп) и Океанија (-3,8 пп и -1,8 пп).

Економски раст Кине утицао је да се сакрије глобални раст неједнакости јер је ова џиновска земља кренула у раст прихода и имовине са екстремно ниског нивоа средином деведесетих година прошлог века, а исто важи и за Африку која је имала релативно више стопе економског раста од развијених земаља.

Када поделимо последњих 50% на просечних 1% прихода и имовине у овој групи становништва и ставимо у однос са првих 1% долазимо до односа да је првих 1% имало 643 пута веће приходе 1.302,8 већу имовину у 1995. и 516 пута веће приходе и 1.059,5 пута већу имовину у 2021. Овај пад односа последица је смањивања (побољшавања) тих показатеља за Африку и Азију и повећавања (погоршања) односа у осталим подручјима. Латинска Америка је екстреман пример: однос првог процента према просеку последњих 50% повећан је код прихода са 952 на 2.660:1 док је код имовине повећан са 1.890,4 на 4.808,4:1.

Европа је у 1995. имала најмање разлике између 1% најбогатијих и 50% сиромашних, а у 2021. је то Океанија. Раст неједнакости у Европи и њихово смањивање у Азији утицали су да се Азија приближи појму „социјалне правде“ који је раније важио за Европу.

Све ове показатеље треба тумачити са великом резервом. На пример 10% најимућнијих у Србији је упоредиво са последњих 20% најсиромашнијих у Швајцарској и у другим високо развијеним земљама. Уколико то важи за Србију, у великој већини земаља у Африци и Азији је још неповољнији случај.

Или, могуће је да су просечни приходи у Африци код 50% сиромашних повећани са једног на два долара дневно, а најбогатијих 1% са 100.000 на 150.000, те је већи релативан раст код прве групе утицао да се смањи однос расподеле.

На односе у расподели највише утичу политика опорезивања (најбогатијих), социјални трансфери (сиромашнима) и економски раст, на нивоу земаља.

На нивоу региона-континената економски раст у појединим земљама може да утиче на укупне односе у расподели, где је најочигледнији, позитиван, пример Кина.