Ђоковић, Јокић и кошаркашка репрезентација Србије

Ђоковић и Јокић представљају колективни понос српског народа у 2023. години. То ће бити и у будућности као што су били и у прошлости.

Као најбољи спортисти на свету они се могу поредити са славном српском војском на почетку двадесетог века и славним биткама које нам обнављају понос и храбре нас пред искушењима.

Зар није прогон Ђоковића у Аустралији упоредив са Албанском голготом 1915-1916? Нема предаје и исправност у ставу и у страдању. Понижен пред целим светом а усправан и достојанствен.

Монтескје (или Волтер?) је написао да сви велики људи изгледају једноставно, што је чудно. И што је још чудније, једноставност се сматра за простоту. Мисао од пре више од 300 година важи и данас. Ђоковић и Јокић су скромни, једноставни и пожртвовани људи.

Постоје нека мале разлике међу њима, попут Ђоковићеве потребе да се потврђује пред другима (руљама које не заслужују ни секунд његове пажње), као и припадности светском џет сету, што код Јокића није случај.

Током овогодишњег плеј-офа у НБА прегледао сам десетине снимака на ју-тјубу о Јокићу и о одиграним утакмицама. Наслушао сам се хвалоспева најбољих кошаркаша у историји НБА о величини и јединствености Николе Јокића каква до сада није виђена. Скромност и несебичност коју је пресликао на тим Денвер нагетса.

Бивши саиграч Николе сведочио је о томе да уколико неки играч овог тима крене сам у напад, а да претходно није додао лопту Јокићу, одмах бива избачен са терена и „за казну“ мора да седи уз Мајкла Мелоуна.

„Ко је слободан њему иде лопта“ је кошаркашка филозофија Николе од малена и применио ју је и на нашу репрезентацију и могли смо да уживамо у прелепим победама када се ова филозофија примењивала на терену. Први у групи са 105 разлике у корист Србије (линк).

Било је довољно само осам минута да Пешић заборави Јокића на клупи и да нам се репрезентација распадне против Италије у осмини финала европског првенства прошле године. Све кошаркашке „величине“ нису могле да погоде кош у његовом одсуству.

Сада су кренули хвалоспеви о Јокићу да је највећи европски кошаркаш свих времена и то (не само) у Хрватској која је дала Дражена Петровића! И имамо изјаву председника кошаркашког савеза Србије који не мисли да је то тачно (линк). Даниловић ми је, уз Ђорђевића, Паспаља, Бодирогу и Дивца, омиљени кошаркаш, и ова изјава ме је растужила. Само велики могу да узвисе друге, а мали се труде да понижавањем узвисе себе.

Зашто би Никола Јокић играо за репрезентацију Србије и доводио се у понижавајућу позицију да су туђе сујете прече од његове кошаркашке величине?

Уколико би пристао да игра онда би све требало да буде подређено његовом бриљантном и једноставном уму, да су сви једнаки а да је најважније додати лопту слободном играчу.

Уколико то није могуће, уколико би опет неко да га шаље у Мекдоналдс по бургере, као што су му саиграчи учинили подсмевајући му се на олимпијским играма у Рију, а на које их је све он изванредном игром одвео (МВП на квалификацијама), онда је боље да не губи своје драгоцено време.

Са 28 година Јокић је достигао мудрост живота да уме да ужива у сваком тренутку, да постави хијерархију вредности како треба, од породице и пријатељa до успеха у кошарци и љубави према коњима, па му губљење времена није потребно.

Како било, Ђоковић и Јокић Србији вреде стотине милионе евра позитивне медијске кампање о нашој земљи коју нико није платио. Слика Николе са ћерком на додели МВП награде у Денверу биће једна од најпрегледанијих фотографија у историји интернета, и свакако једна од најлепших. Не могу политичари да нас наруже колико су њих двојица успели да нас све колективно озаре.