Шагринска кожа

Тајанствене речи биле су овако распоређене:

…

То је на француском језику значило:

Ако ме имаш, све ћеш имати.

Али мени ће припадати твој живот. Бог

је тако хтео. Пожели нешто и жеље

       ће ти се испунити. Али удеси

    своје жеље према свом животу.

Он је ту. При свакој

        жељи, је ћу се скратити

Као твоји дани.

Хоћеш ли ме?

   Узми. Бог

          ће те услишити.

     Амин!

• А! Ви лако читате рукопис – рече старац. – Можда сте путовали по Персији или Бенгалији.
• Нисам, господине – одговори младић пипајући радознало ту симболичну кожу, која је по својој слабој савитљивости била доста слична каквом металном листу.

Стари трговац врати лампу на стуб са ког ју је узео, бацивши на младића поглед пун хладне ироније, као да је хтео рећи: „На мисли више на смрт.“

• Је ли ово шала? Је ли ово тајна? – запита млади непознати човек.

Старац одмахну главом и одговори озбиљно:

• Не бих вам умео одговорити. Страшну моћ коју даје ова амајлија нудио сам људима који су имали више енергије но што је, како изгледа, ви имате; али, мада су се ругали сумњивом дејству које је требало да има амајлија на њихов будући живот, нико није смео да закључи тај уговор који је тако кобно предложила не знам која сила. И ја мислим као они, сумњао сам, уздржао сам се, и …
• Нисте чак ни опробали? – запита младић прекидајући га.
• Да пробам! – одговори старац. – Кад бисте били на стубу Вандомског трга, да ли бисте покушавали да скочите са њега? – Може ли се зауставити ток живота? Је ли икада човек могао спречити смрт? Пре него што сте ушли овде, били сте одлучили да извршите самоубиство; али одједном заинтересовала вас је једна тајна и одвраћа вас од смрти. Дете! Зар вам сваки дан неће пружити неку загонетку занимљивију од ове? Чујте. Видео сам раскалашни двор регентом. И ја сам тада, као ви сада, био у беди, вапио сам за хлебом. При свему томе, дотерао сам до сто две године и постао милионер: несрећа ми је донела богатство, незнање ме је научило. Ја ћу вам у неколико речи открити једну велику тајну љускога живота. Човек се исцрпљује обављајући нагонски две радње које пресушују сваки извор његова живота. Два глагола изражавају све облике који добијају ова два узрока смрти: хтети и моћи. Између та два израза људске делатности, постоји и једна друга формула коју усвајају мудраци, и њој имам да захвалим за срећу и дуг живот. Жеља нас сагорева, а моћ нас уништава; али знање одржава наш слаби организам у сталном миру. И тако, у мени је умрла жеља или воља, коју је убила мисао; кретање или моћ растворило се у природном раду мојих органа. Укратко, ја нисам ставио свој живот у срце које се кида, нити у чула која отупљују, него у мозак који се не троши и који све надживљује. Ништа претерано није повредило ни моју душу, ни моје тело. Па, ипак, ја сам видео цео свет. Моје су ноге газиле по највишим планинама Азије и Америке, научио сам све људске језике, и живео под свим владавинама. Позајмио сам новац, једном Кинезу, узимајући у залог тело његовог оца; на дату реч Арабљанина спавао сам под његовим шатором; потписивао сам уговоре у свим европским престоницама, и остављао сам без страха своје злато у колибама дивљака. Укратко, све сам добио зато што сам све презирао. Једина ми је жеља била да видим. Зар видети није исто што и знати? … О! младићу, зар знати не значи уживати интуитивно? Откривати праву суштину чињенице и докопати се њене битности? Идеја. Судите онда колико мора бити леп живот човека који, могући да утисне све стварности у своју мисао, преноси у своју душу изворе среће, и извлачи из ње хиљаду идеалних сласти, без икаквих земаљских прљавштина. Мисао је кључ свих ризница, она даје радости сличне оним у којима уживају тврдице, али без њихових брига. Зато сам ја наткривљавао свет у ком се моја задовољства увек била духовна уживања. Моје су се лудости састојале у посматрању мора, народа, шума, планина! Никад ништа нисам зажелео, све сам чекао. Шетао сам по васељени као по свом врту. Оно што људи називају жалошћу, љубављу, славољубљем, злом срећом, тугом, све су то за мене идеје које претварам у сањарије. Уместо да их осећам, ја их изражавам, исказујем. Уместо да пустим да ми униште живот, ја их драматизујем и развијам. Ја се занимам с њима као кад бих неким унутрашњим очима читао романе. Како никад нисам замарао своје органе, још се осећам крепким. Пошто је моја душа наследила сву снагу коју нисам злоупотребио, моја је глава пунија него моји дућани. Овде су, рече он ударивши се по челу, овде су прави милиони. Ја проводим дивне дане бацајући разуман осврт у прошлост. Ја оживљујем читаве земље, пределе, слике океана, дивне историјске личности. Ја у својој машти имам харем у коме обљубљујем све жене које нисам имао. Често гледам ваше ратове, ваше револуције, и доносим суд о њима. О! Како можете више волети да се грозничаво и олако дивите више или мање облим; како можете више волети све поразе својих преварених жеља него дивну способност да у себи оживљујете васељену, него огромно задовољство да се можете кретати неспутани ни везама времена ни оковима простора, него задовољство које осећате када све обгрлите, кад све видите, кад се нагнете на ивицу света да би посматрали друге сфере и слушали бога. Ово је – рече он громким гласом показујући шагринску кожу – удружена моћ и жеља. Ту су ваше друштвене идеје, ваши претерани прохтеви, ваше неумерености, ваше радости које убијају, ваши болови који нагоне човека да премного преживљује; јер зло можда није ништа друго до жестоко задовољство. Ко може одредити границу где сласт постаје зло а где је зло још увек сласт? Зар најјача светлост идеалног света не милује очи, док их најслабија тама физичког света стално повређује? Зар бити мудар не значи знати? А шта је лудост ако не претерана жеља или моћ?
• Е па, лепо, хоћу да ми живот буде претеривање – рече непознати човек зграбивши шагринску кожу.
• Младићу, чувајте се! – узвикну старац невероватно живо.
• Био сам посветио живот учењу и размишљању, али ме она нису могла ни исхранити – одговори незнанко. – Не желим да будем обманут нити неком проповеди достојном Сведенборга, нити вашом источњачком амајлијом, нити милосрдним напорима које чините, господине, да бих се задржао у свету у ком за мене нема више живота… Да видимо! – додаде он стежући грчевито амајлију руком и гледајући у старца. – Желим праву царску гозбу, бурно весеље достојно овог века у ком се, како кажу, све усавршило! Нека моји гости буду млади, духовити, без предрасуда и лудо весели! Нека се ређају све јача и све рескија вина која нас могу опити да се три дана не отрезнимо! Нека ова ноћ буде улепшана ватреним женама! Хтео сам да нас заносна и помамна оргија однесе, колима с четири коња, с оне стране граница света, и да нас изврне на непознате плаже! Могу се душе пењати на небо или тонути у блато, ја не знам да ли се оне тада узвишавају или срозавају, мало ме се тиче! Ја дакле наређујем овој кобној сили да ми све радости слије у једну једину. Да, потребно ми је да обухватим небеска и земаљска уживања једни последњим стиском, који ће ми донети смрт. Зато желим и античка раскалашна пировања после пића, и песме које би пробудиле мртваце, и троструке пољупце, бескрајне пољупце чији би одјек прешао преко Париза као прасак пожара, пробудио супружнике и задахнуо их врелим жаром који би их све подмладио, чак и седамдесетогодишњаке!

Грохотан смех са старчевих уста одјекну у ушима младог лудака као паклена граја, и тако га силно запрепасти да умукну.

• Мислите ли ви – рече продавац – да ће се мој под наједном отворити да пропусти раскалашно постављене столове и званице са другог света? Не, не, млади ветропире. Ви сте потписали уговор, и све је речено. Одсада ће се ваше жеље тачно испуњавати, али на штету вашег живота. Круг ваших дана, представљен овом кожом, сужаваће се сходно јачини и броју ваших жеља, али на штету вашег живота. Круг ваших жеља, представљен овом кожом, сужаваће се сходно јачини и броју ваших жеља, од најслабије до најнеумереније. Браман од кога сам добио ову амајлију објаснио ми је некада да ће се успоставити склад између судбине и оног ко је буде имао. Ваша је прва жеља обична и ја бих је могао остварити, али препуштам да се о њој постарају догађаји вашег новог живота. Најзад, хтели сте да умрете? Лепо, ваше је самоубиство само одложено.

Изненађен и готово разјарен, кад виде да се стално шегачи са њим овај чудни старац, чија му се намера упола човекољубива учини јасно испољена у овој последњој порузи, непознати човек узвикну:

• Видећу, видећу, господине, да ли ће се моја судбина изменити за време које је потребно да пређем ширину кеја. Али, ако се не ругате једном несрећнику,  желим, да бих се осветио за ту кобну услугу, да се заљубите у неку играчицу! Тада бисте схватили срећу која долази од развратног живота, и можда бисте немилице расули сва блага која сте тако филозофски чували.

Он изађе и не чу старчев дубок уздах, прође кроз дворане и сиђе низ кућне степенице, а за њим буцмасти дечак, који је узалуд хтео да му осветли; јурио је брзо као лопов кога су ухватили на делу. Заслепљен неким заносом, он чак и не примети невероватну растегљивост шагринске коже, која се, поставши мека као рукавица, сави под његовим помамним прстима и лако стаде у џеп његова капута, где је он стави готово несвесно. Полетевши са дућанских врата на улицу, он гурну три младића која се држаху испод руку.

Оноре де Балзак „Шагринска кожа“, стр. 34-40. „Свјетлост“ Сарајево, 1987. „Поекавио“ МЗ