Младост без насиља: шаховница у Јагодини

Људски мозак врши позитивну селекцију прошлости како би будућност постојала, тако да је „романсира“, увеличава лепе тренутке и потискује много више тешких и дугих периода времена без великих радости. Због истине би се сви убили, али због наде настављамо да живимо, написао би Сабато.

Било је у том детињству и неких срамотних тренутака, у мојој улози идејног вође за несташлуке, па ми је учитељица добро ишчупала уво због великог „скакавца“ који сам носио у школу, а да би после часова са друговима тражио убицу у бекству на неким тамним скровитим местима. Брату је дала нож да врати кући, да ме не би још и родитељи испребијали, а она је била задовољна јер се цело одељење смејало мом понижењу. Утицај доживљаја Тома Сојера на мојих осам година живота, а касније је на ТВ-у тражени убица (након одслужене казне) одао да се управо скривао у кошевима где смо га ми онако малени пачићи тражили.

Али, овде ми је тема не-насилна, сећање на моју идеју и сцену када се смејала цела гимназија (ко је гледао) током кратког одмора.

То је било 1988. или 1989. када је направљена шаховница приказана на сликама. Водио сам другове на општинско такмичење из шаха, током часова смо организовали партије, а водио сам и ранг листу бодова сваког од нас.

Шаховница ме је иритирала, не због црвено-беле комбинације по угледу на хрватски симбол идентитета, већ зато што нико није донео велике фигуре како би се ту прави шах и играо. Пре десетак година сам у Бања Луци одиграо са сином уличну партију на одушевљење присутних Бањалучана, а чекајући покојног Душка Јакшића да нам се придружи, великог човека који заслужује многе речи хвале за све што је учинио за Републику Српску.

Тако одлучим да у време одмора, око три поподне, одиграм партију са минијатурним фигурама шаха на магнетиће са другом, а организовали смо и „обезбеђење“, да нам не би нервозне и уморне раднице Ресаве, које су се у то време враћале кући, газиле по орању, то јест по озбиљној партији.

Присутни гимназијалци су се слатко смејали нашој замишљености и загледаности у фигуре које једва да су могле да се виде, а онда би наступио још јачи и слађи смех када би жене почеле да се свађају са „обезбеђењем“ јер не могу да виде какав ми то шах играмо кад се на огромним црвеним и белим плочама, из даљине, ништа не види. На крају, и у већини, насмејале би се и оне, макар због наше ведре младости.

Шаховница је и даље ту, поред цркве Светих Апостола Петра и Павла и јагодинске гимназије. Фигуре се, претпостављам, никада нису појавиле. Остало је сећање на лепи тренутак из романсиране младости из које је највећи дао сећања, из безбедносних разлога, уклоњен.