Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Био сам у врту, почело је да свиће. Јутарња тишина ми прија: пријатељско друштво чемпреса, араукарија; премда сам се изненада растужио видевши овде тог џина као неког великог лава у кавезу уместо у огромним планинама Патагоније, на племенитој и пустој граници према Чилеу.
Прочитавам оно што сам ти написао пре неког времена и помало се стидим патетике. Али тако ми се отело, па тако и настављам.
Такође прочитавам писма која си ми у међувремену послао, твоје молбе да ти помогнем. „Не знам шта тачно хоћу.“ А ко то зна унапред? Па и касније. Делакроа је говорио како уметност личи на мистичку контемплацију, која се од смушене молитве неком невидљивом Богу протеже до јасних визија у тренуцима богострашћа.
Полазиш од једне свеобухватне интуиције, али не знаш шта збиља хоћеш све док посао не окончаш, а понекад ни тада то не знаш. У мери у којој полазиш од те интуиције, тема претходи форми. Али, како напредујеш, видиш како израз обогаћује, како и сам ствара тему, све док, по завршетку, више не будеш могуће раздвојити их. А када то покушавамо, или се појави „социјална“ или сасвим бескорисна књижевност. И са једном, и са другом, мука жива.
Каквог има смисла одвојити форму од садржине Хамлета? Шекспир је преузимао сиже од трећеразредних аутора. Шта је онда ту садржај? Сиже несрећног претходника? Тако је и са сновима: када се пробудимо, оно чега се овлаш сећамо јесте управо „сиже“, нешто толико различито од правог сна колико се и тема оног сиромаха разликује од Шекспировог дела.
Управо то и води извесне психоаналитичаре у пропаст, јер они покушавају да разоткрију загонетни ноћни мит уз помоћ муцавих препричавања. Замисли кад бисмо намерили да истражујемо тајне Софоклове душе на основу онога што би нам неки гледалац испричао. Херладин је већ рекао: ми смо богови када сањамо, а просјаци кад смо будни.
Из истог разлога пропадају и покушаји да се суштинска књижевна дела пренесу (каква злосрећна реч) на филм. Јеси ли гледао Светилиште? Остао је само фељтон, само оно што обично називамо садржајем романа. А кажем обично називамо зато што садржај чини цео роман, са свим својим богатствима и сјајем, са скривеним импликацијама, са безброј трептаја и одсјаја речи, звукова и боја, а не они фамозни тобожњи „догађаји“. Нема малих и великих тема, узвишених и тривијалних садржаја. Људи су ти који су мали, велики, узвишени или тривијални. „Иста“ прича о сиромашном студенту који убија зеленашицу може бити обимна полицијска хроника или Злочин и казна.
Као што ћеш приметити, наводници су чести, и готово неизбежни у овој врсти лажних проблема, и откривају да они и нису ништа више од тога – тек лажни проблеми. И, строго гледано, према томе колико је живот сложен, а језик празан и лицемеран, наводнике бисмо морали користити све време.
То што ниси кадар, како ми велиш, да пишеш о „било којој теми“ добар је знак, а не разлог за обесхрабрење. Немој веровати у оне који пишу о било чему. Опсесије имају веома дубоке корене, и што су они дубљи, то су и малобројнији. А најдубљи од свих је можда најмрачнији, али једини, свемоћни корен свих коренова, који се стално јавља у свим делима правог ствараоца; јер, ја ти не говорим о онима који штанцују приче, не говорим ти о „плодним“ фабрикама тв драма и бестселера по мери, проституткама у уметности.
Када се пише озбиљно, сасвим је обратно – тада тема бира човека. И не мораш написати ни ретка који неће говорити о опсесији која те прогања, прати те из најдубље таме, понекад годинама. Одупри се, чекај, стави то искушење на испит; да се не деси којим случајем да то буде искушење лакоће, најопасније од свих искушења која мораш одбацити. Сликар може сликати „с лакоћом“, као што и писац може „с лакоћом“ писати. Пази да не подлегнеш. Пиши када више не можеш издржати, када схватиш да можеш полудети. А онда пиши поново „то исто“, хоћу да кажем другим путем, моћнијим средствима, уз веће искуство и очајање, поново истражуј увек то исто.
Јер, као што је говорио Пруст, уметничко дело је несрећна љубав која судбински предсказује друга дела. Утваре које се помаљају из наших подземних пећина пре или после ће се поново јавити, и нема тешкоћа да добију посао примеренији њиховим могућностима. И напуштени планови, одбачене скице, вратиће се да буду отеловљене у савршенијем облику.
И немој се бринути због ствари које ти могу рећи досетљивци и паметњаковићи – да увек пишеш о истом. Па разуме се! То су радили и Ван Гог и Кафка и сви они који су важни, строги (али нежни) родитељи који се брину о твојој души. Дела се нижу једно за другим као градови који се дижу на рушевинама претходних: премда су нова, материјализују извесну бесмртност коју су установиле древне легенде, људи исте расе, сличан сумрак и свитање, очи и лица која се враћају, потекли од предака.
Зато је устаљено веровање везано за ликове глупо. Једном засвагда, треба дрско одговорити: „Мадам Бовари, то сам ја“ и тачка. Али то није могуће, то ти неће бити могуће – свакога дана ће се наћи понеко ко ће истраживати, ко ће те испитивати није ли овај лик дошао одавде или оданде, да није то портрет ове или оне жене, ниси ли можда ти „представљен“ у оном човеку који личи на каквог сетног посматрача. Већ и то чини део манипулације о којој сам ти раније говорио, део бескрајног и скоро лавиринтског неспоразума какав је свака фикција.
Ликови! Једног јесењег дана 1962. са младићком жудњом пошао сам у потрагу за кутком у коме је „живела“ госпођа Бовари. Ако неки младић тражи места на којима је патио неки лик из романа, то је већ чудно; али када то чини један романсијер, неко ко зна до које мере та бића нису постојала ван пишчеве душе, он показује да је уметност моћнија од многопоштоване стварности.
И тако, када сам напокон са врха неког брда у Нормандији угледао цркву у Рију, срце ми се стегло: загонетном моћи књижевне творевине оно село је достигло врхунац људске страсти и њене најмрачније поноре. Тамо је живео и патио неко ко би, да га није оживео моћни и немирни дух једног уметника, прешао из ништавила у ништавило, као мноштво других људи као кад какав безначајан медијум у тренутку заноса, опседнут духовима већим од себе, изговара речи и буде потресен страстима које његова малена душа не би могла осетити. Кажу да је Флобер био у том сеоцету, видео мештане, ушао у апотеку у којој ће његова јунакиња једнога дана купити отров. Замишљам колико ли је пута сео на врх неког од ових брда, можда на истом месту на коме сам застао и ја да по први пут осмотрим то безначајно село, како је размишљао о животу и смрти поводом оног створења које је било предодређено да отелови многе од његових сопствених јада. То пријатно и горко сладострашће које се осећа у измишљању нових судбина: да је био жена, да је био лишен других особина (извесног горког цинизма, извесне дивље проницљивости), да је, напокон, уместо да буде романсијер, био осуђен да живи и умре као провинцијска малограђанка.
Паскал тврди како је живот коцкарски сто на који судбина ставља наше рођење, наш карактер, животне околности које не можемо избећи. Само творац може ставити нови улог, барем у стварном свету романа. Пошто нису могли бити луде самоубице или злочинци у животу који им је додељен, барем то јесу у овим снажним симулакрумима.
Колико је сопствених тежњи отеловио у оној сиротој сеоској романтичној жени! Замислимо на тренутак његово суморно детињство у Главној болници у Руану. Пажљиво сам га проучавао, устрептало и исцрпно. Сала за сецирање је гледала на врт испред оног крила зграде у коме је живела породица. Попевши се на ограду са браћом и сестрама, Гистав је опчињено посматрао гњиле лешеве. Биће да му се онде, у оном тренутку, у души заувек настанила тескоба над пролазношћу, тамо му се језовито и гадно урезао онај метафизички бол који покреће готово све велике ствараоце да се искупе помоћу уметности, једине силе која нас изгледа, може спасти од пролазности и неизбежне смрти: que j~ai garde la forme et l‚esence divine de mes amours decomposes[1]…
Можда је на оној капији, посматрајући трулеж, Гистав постао онај стидљиви и повучени дечак какав кажу да је био: далек и подсмешљив, надмен, свестан своје пролазности, али и своје снаге. Прочитај његова најбоља дела а не оне излоге епитета, оне досадне јувелирске радње речи, него најсувопарније странице његовог немилосрдног романа, па ћеш видети да то онај истовремено осетљив и трезвен дечак описује свирепост живота са неким пакосним уживањем. Сета и туга су позадина. Свет му се гади, вређа га, љути: он охоло решава да створи други, према својој слици и прилици. Неће се он надметати са друштвеним поретком као што је чедно неправедан према сопственом генију, то хтео Балзак, него ће се надметати са самим Богом. Чему стварање ако нас збиља која нам је дата задовољава? Бог не пише фикције; оне се рађају из нашег несавршенства, из непотпуности света у коме смо приморани да живимо. Нисам ја тражио да ме роде, а ниси ни ти – силом су нас довели на свет.
И немој мислити како је Флобер писао повест оне сиротице зато што се то од њега тражило – написао ју је јер је изненада наслутио да би у оној детективској причи могао исписати сопствену, потајну детективску причу, подсмевајући се самом себи онако свирепо како само велики неуротичар може говорити о своме ја, исмевајући себе у оној провинцијској неуротичарки која је, као и он, волела далеке земље и недостижна места. Прочитај поново шесто поглавље и у оној љубави према другим временима и местима, према путовањима и поштанским колима, у отмицама и далеким морима, видећеш њега: видећеш романтичарску илузију у својој чистоти, онакву какву ју је дечак што се узверао на гвоздену ограду осетио једном засвагда. Тако је тема његовог романа тема његовог живота и маште. Снови претворени у невешту збиљу, узвишене љубави преображене у смешна општа места. Шта је несрећница друго и могла, него да се убије? И жртвовањем те сиротице, те беспомоћнице, те смешне сеоске романтичарке, Флобер се (тужно) спасао.
Спасао се… То се само тако каже, тако се ствари само летимично сагледавају, како нам се увек и догађа, чим смо иоле непажљиви. Ја, напротив знам шта би моја мати прошаптала, сузних очију, не мислећи више на Ему него на њега, на једног преживелог Флобера: „Бог му био у помоћи.“
Тако судар романтичне душе са светом постаје саркастично дисонантан, садистички разгневљен. Како би разорио сопствене заблуде или им се подсмехнуо, он ствара вашарску сцену, карикатуру грађанског живота: доле, говоранције градских отаца, горе, на прозору прљаве хотелске собице, друга реторика, Родолфова – он осваја Ему овешталим празнословљем. Грозна дијалектика тривијалности којом се романтични Флобер, уз језиве гримасе, подсмева лажном романтизму, као што се побожан дух може избљувати у цркви препуној богомољаца. Ето то је Флобер. Узор објективиста!
И узгед буди речено, молим те не помињи више ту реч – то је отприлике као кад би ми дошао с причом о субјективизму науке. Буди поносан што припадаш континенту који је у тако малим и беспомоћним земљама као што су Никарагва и Перу дао такве песничке дивове какви су Дарио и Ваљехо[2]. Једном засвагда, будимо оно што смо! Нека нам господин Роб-Грије не прича како треба писати роман. Нек нас остави на миру. И пре свега, нека даровити младићи, као што си ти већ једном престану са побожним страхопоштовањем слушају све што нам пропише та мешавина византинизма и тероризма. Ако су варвари имали тако велике ствараоце, то је било управо зато што су били далеко од оних префињених дворова: сети се Руса, Скандинаваца, Американаца. Заборави, дакле, прописе који стижу из Париза, везане за парфеме и моду у облачењу.
Објективизам у уметности! Ако у науци можемо и морамо пренебрегнути наше ја, у уметности то не можемо и нема сврхе да то себи постављамо као дужност. Управо је та „немоћ“ врлина. Уз коју реч мање или више, Фихте је говорио да су уметничка дела творевине духа, а Бодлер је уметност сматрао за магију која обухвата и ствараоца и свет. Тајновите пећине које настањују Леонардова створења, плавичасти, прозирни кречњаци које назиремо иза њихових насмејаних лица као испод дебелог мора, шта су они друго до израз Леонардовог духа?
Сити чистих осећања и опчињени науком, хтели смо да романсијер описује живот људи као што зоолог описује понашање мрава. Али мудар писац не може напросто да описује обитавање људи на улици. Чим му попусти пажња (а пажња му увек попусти) онај човечуљак почне да осећа и мисли као изасланик неке мрачне стране писца којега раздиру муке. Само просечни писци могу писати обичну хронику и верно (каква лицемерна реч) описивати спољашњу стварност једнога доба или једног народа.
Код великих је моћ тако разорна да не могу тако радити макар и имали такву намеру. Кажу нам да је Ван Гог хтео да копира Милеове слике. Није могао, наравно: испод руке су му излазила његова језива сунца и дрвеће, дрвеће и сунца који нису ништа друго до опис његовог халуцинантног духа.
Није важно што је Флобер писао о потреби да се буде објективан. Негде у својој преписци нам, напротив, каже како је једног јесењег дана шетао шумом осећајући како је истовремено неки човек и његова љубавница, коњ и лишће које тај коњ гази, ветар и оно што су љубавници једно другом говорили. Моји ме јунаци прогоне, каже, или тачније, ја се налазим у њима. Искрсавају из дубине бића, као опредметљења која истовремено представљају свога творца и издају га, јер га могу надмашити и у доброти и у злоћи, у великодушности и у шкртости. Пошто изненађују и сопственог творца, он збуњено гледа њихове страсти и пороке. Пороке и страсти који могу бити управо супротни онима које тај мали полумоћни бог има у свакодневном животу: ако је побожан дух, видеће како се пред њим појављује неки ватрени безбожник; ако је познат као доброћудан или великодушан човек, приметиће у неком од својих јунака крајње злу нарав или ускогрудост. И, што је још чудније, чак је могуће да осети при том неко изопачено задовољство.
Госпођа Бовари, то сам ја, наравно. Али такође и Рудолф, са својом циничном неспособношћу да поднесе романтизам своје љубавнице, и сироти Бовари, па и онај г. Оме, онај атеиста из апотеке; будући очајнички романтичан, тражећи апсолут а не налазећи га, Флобер врло добро може разумети атеизам, као и ону врсту љубавног атеизма коју исповеда она ништарија од Рудолфа.
Балзакови савременици кажу (са оним задовољством и уживањем са каквим се мали људи осећају већим када открију недостатке дивова) како је „истински“ Балзак био вулгаран и ташт, као да хоће да нас увере како су његове велике творевине обичне фантазије једног митомана. Не: то су најистинскији појавни облици његовог духа, и у добром и у лошем. Чак и дворци и пејсажи које изабира за своју фикцију симболи су његових опсесија. Стефан Дедалус у Портрету уметника у младости, уверава нас како уметник, као Бог у Постању, остаје изнад свога дела, и равнодушно сецка нокте. Ирски зафркант! По ономе што знамо о томе генију, и ово дело као и Уликс само су пројекције Џојсових страсти. Џојсове драме, његове личне трагикомедије, његових идеја.
Творац је у свему, не само у својим јунацима. Он изабира драму, место, пејзаж. Платон у Држави тврди да је Бог створио архетип стола, да столар прави симулакрум тога архетипа а сликар симулакрум тог симулакрума. То је једина могућност која се пружа у подражавачкој уметности – обезвређење на куб. Велика уметност, напротив, значи додавање снаге. То није имитација столаревог неотесаног стола, него откривање збиље кроз душу уметника.
И тако, када сам с јесени 1962, са висине оног брда стегнутог срца посматрао малу цркву у Рију; када сам ћутке и са стрепњом ушао тамо где је била г. Омеова апотека, када сам видео место на коме је сирота Ема чежњиво и патетично ушла у дилижансу која ју је одвезла у Руан, нисам тада гледао ни цркву, ни апотеку, ни сеоску улицу: били су то делићи једног бесмртног духа које сам осећао кроз те обичне предмете спољашњег света.
понедељак увече
Данас је био лош дан, драги Б., догађају ми се ствари које не умем да објасним, али за то време, и баш због тога, настојим да се чврсто држим дневног светла мисли. Искушења Платонове васељене! Што је већи унутрашњи немир, то су ужаснији притисци који нас сатиру, то смо ми више наклоњени да реда тражимо у идејама. Увек ми се то догађало, у ствари, морао бих рећи да се то увек дешава. Погледај само фамозног складног Грка којим су нам пунили главу у гимназији – то је измишљотина XVIII века, и представља део арсенала општих места у коме ћеш наћи и британску флегму и француски одмерен дух. Грчке трагедије, пуне смрти и тескобе, саме би биле довољне да ту глупост претворе у прах и пепео, када не би постојали јачи докази у филозофији, а нарочито у изумевању платонизма. Свако тражи оно што нема, и ако је Сократ тражио Разум, то је чинио управо зато што му је он био неизоставно потребан како би га супротставио својим страстима: сви пороци беху исписани на његовом лицу, сећаш се? Сократ је измислио Разум зато што је био безумник, а Платон је одбацивао уметност зато што је био песник. Дивни претходници заговорника Начела Противречности! Као што видиш, логика не служи ни сопствене изумитеље.
Добро познајем то Платоново искушење, и то не само по причи. Најпре сам га осетио као младић, када сам се нашао сам, мастурбирајући у прљавој и изопаченој стварности. Тада сам открио овај рај, као кад неко ко је бауљао кроз гнојиште нађе бистро језеро да се у њему окупа. И много година касније, када сам у Бриселу помислио да ми се земља под ногама пролама, када ми је онај млади Француз што ће касније умрети у рукама Гестапоа, исповедио ужасе стаљинизма. Побегао сам у Париз, где не само што сам гладовао и смрзавао се у зиму 1934, него сам и јачао. А тада сам срео вратара Ecole Normale у улици Улм, који ме је пустио да спавам у његовом кревету. Морао сам сваке ноћи да се увлачим кроз прозор. Онда сам у књижари „Жибер“ украо неки трактат о инфинитезималном рачуну, и још се сећам тренутка када сам, испијајући врућу кафу, дрхтавим рукама отворио књигу, као кад неко уђе у тихо склониште пошто је, сав прљав и гладан, побегао из неког града који су опљачкали и разорили варвари. Оне теореме су ме прихватиле као пажљиве болничарке тело човека који је можда поломио кичму. И мало-помало, кроз пукотине мога сможденог духа, почех да назирем лепе, чврсте тврђава.
Дуго сам остао у оном тихом кутку. Све док једнога дана нисам самога себе уловио како слушам (нисам чуо, али сам слушао, жудно сам ослушкивао) жамор људи који је допирао споља. Почињао сам да осећам носталгију за крвљу и прљавштином, јер то је једини начин на који можемо осетити живот, уз сву његову муку, и коначност? Ко се и колико их се убило у концентрационим логорима?
Такви смо створени, тако прелазимо из крајности у крајност. И у ова горка последња времена мога постојања, у више наврата ме је доводила у искушење она област апсолута, кад год сам видео звездару морао сам осетити наопаку носталгију за редом и чистотом. И премда нисам напустио битку против својих чудовишта, премда нисам попустио пред искушењем да поново уђем у опсерваторију као какав војник у манастир, ипак сам то понекад постиђено чинио, тражећи заклон у размишљању о фикцији: на пола пута између ускиптале крви и манастира.
субота
Говориш ми о ономе што је објављено у колумбијском часопису. Та врста невоља ће те једнога дана натерати да обесхрабрено дигнеш руке, или да крикнеш због увреде. То су отпаци интервјуа из којег је отклоњен најважнији део мојих мисли, никакве то везе са мном нема. Знаш ли шта смо мој пријатељ Ицигсон и ја урадили једном, док смо били студенти? Побијали смо Маркса Марксовим реченицама.
Како видим, пролазиш кроз кризу коју изазивају питања која данас поставља латиноамеричка књижевност. И, кад ме већ питаш, морам исправити комичне тврдње које ми приписују у оном интервјуу. Увек сам говорио да новине у форми нису неопходне уметнички револуционарном делу, како то показује пример Кафке; као и да нису довољне, како показују онолика сочињенија израбљивача знакова интерпункције и штампарских техника. Можда не би било згорег упоредити књижевно дело са шахом: користећи вечито исте фигуре, ако је неко геније, опет га може обновити. Читаво К.-ово дело твори један нови језик а не његов класичан речник и сталожена синтакса.
Јеси ли читао Разговоре са Кафком Густава Јануха? Морао би да их прочиташ, јер у оваква надривремена какво је наше, добро је ако човек, с времена не време, скрене поглед ка свецима какви су К. Или Ван Гог – они те никада неће преварити, увек ће ти помоћи да наставиш правим путем, принудиће те (морално) да поново заузмеш озбиљан став. У једном од тих разговора, К. говори Јануху о виртуозу, који се уздиже изнад теме са лакоћом мађионичара. Али истинско уметничко дело, упозорава он, не представља виртуозан чин, него једно рођење. А како би се могло говорити о породиљи која виртуозно рађа?
Виртуозност спада у посед комедијаната, који полазе са оног места на коме се прави уметник зауставља. Те особе, сматра он, користе речи да би бацали чини по салонима, док песник не тргује осећањима: он трпи визионарску напетост између човека и његове судбине.
Ова су упозорења још потребнија нама, Шпанцима и Латиноамериканцима, увек склоним празнослову и измотавању. Сећаш ли се како Мајрена[3] иронично говори о „јежедневним збитијима која се догађају на путешествијима“? Сада се често појављују у авангардној причи.
Борхес, у кога се не може сумњати да потцењује језик, каже за Лугонеса[4] да је „његов геније био изузетно вербалан“, а контекст нам открива погрдно значење те оцене. За Кеведа, међутим, каже „био је највећи уметник речи“, да би додао „али Сервантес…“, тако, са три сетне тачке на крају. Ако имаш у виду како је он данима трагао за најбољим епитетом (сам је то изјавио), заједно са мном ћеш да у тим оповргавањима има болног самопрекора, барем што се тиче претеране истанчаности која се код њега саживела са врлинама; а баш таквим тежњама се диве (и карикирају их) они који га подражавају, док их он сам обезвређује у тим узгредним јадиковкама. Велики писац није уметник речи, него велики човек који пише, и он то зна. У противном, како би му могао бити дражи Сервантес од виртуозна Кеведа?
Постоји нека стална дијалектика, дијалектика која се понавља, између живота и уметности, између стварности и уметничке творевине. То је једна од манифестација Хераклитове супротстављености путева: све се креће ка својој супротности у духовном свету. А када књижевност постане опасно књижевна, када велики ствараоци буду замењени вештим израбљивачима речи, када се велика магија претвори у магију мјузикхола, наиђе нов животни подстрек који је спасава од смрти. Кад год византинизам запрети да оконча са уметношћу због претеране истанчаности, варвари дођу у помоћ; било са периферије, као Хемингвеј, било самородни, као Селин, коњаници са крвавим копљима продиру у салоне где плесњиви маркизи играју манует.
Не. Како сам могао направити грешке какве се појављују у интервјуу? Нисам порицао да се уметност обнавља: рекао сам да се морамо чувати разних лажних ствари, а пре свега придева „нов“, који можда у себи носи највише погрешних самантема.
У уметности не постоји напредак у оном смислу у коме постоји у науци. Наша математика је супериорнија у односу на Питагорину, али наша култура није „боља“ од културе Рамзеса II. Пруст карикира жену која је била толико напредна да је мислила како је Дебиси бољи од Бетовена само зато што је дошао после њега. У уметности има онолико напретка колико и циклуса који одговарају једном поимању света и постојања.
Египћани нису клесали оне монументалне геометријске кипове зато што нису били способни за натурализам, што доказују статуе робова нађене у гробницама; за њих је „истинска стварност“ била онострана стварност, где време не постоји, а хијератична геометрија највише личи на вечност.
Замисли тренутак када Пјеро дела Франческа уводи пропорције и перспективу – није то „напредак“ у односу на религиозну уметност, то је само испољавање грађанског духа, за који је „истинска збиља“ збиља овога света, то је дух људи који више верују у меницу него у мису, више у инжењера него у теолога.
Отуда је опасна реч „авангарда“ у уметности пре свега када се примени искључиво на питање форме. Каквог има смисла рећи да натуралистичка скулптура Грка представља напредак у односу на геометријске скулптуре? Напротив, у уметности често долази до тога да се старо покаже као револуционарно, као што се догодило у хиперцивилизованој Европи са црначком и полинежанском уметношћу.
Опрезно, дакле, са фетишизмом „новине“. Свака култура има свој осећај за стварност, као и сваки уметник у оквиру једног таквог природног циклуса. Кафка није видео новину у истим стварима у којима ју је видео Џон Дос Пасос. Сваки стваралац мора тражити и наћи сопствено оруђе, оне оруђе које му допушта да искаже одиста своју стварност, своје виђење света. И премда се свака уметност неизбежно гради на уметности која јој је претходила, ако је стваралац самосвојан, радиће оно што је њему својствено, понекад са упорношћу која је помодарима готово смешна.
Немој се озловољити: мода управља начином на који се одевамо или чешљамо, али не и начином на који правимо романе или катедрале. Дешава се, такође, да се лакше уочи новина у нечему спољашњем, и због тога је Дос Пасос оставио већи утисак него Кафка. Али, као што рекох, читаво К.-ово дело створило је један нови језик.
Већ у немачком романтизму постојао је један теолог по имену Шлајермахер, који се сматрао да уочавање целине претходи испитивању делова, што је мање-више, оно што говоре структуралисти. Тоталитет даје ново значење свакој реченици, па и свакој речи. Неко је приметио да, кад Бодлер напише: „Негде другде, веома далеко одавде“, реч као што је „одавде“ измиче тривијалности у перспективи из које Бодлер гледа на човеков овоземаљски живот; празан знак, на изглед лишен песничке вокације, добија на вредности у стилистичкој аури читавог дела. А што се тиче К.-а, довољно је сетити се бесконачног метафизичког и теолошког треперења које избија из неке тако истрошене речи, из неког правно-административног клишеа, каква је реч „процес“…
Елем, није тачно да не прихватам новине – само не пристајем да око мене буде мистификација а то није исто. Осим тога, све мање могу да поднесем фриволност у уметности, посебно када се помеша са Револуцијом (Узгред, обрати пажњу – речи обично почињу великим словом, тужно искуство спушта их на мала слове, да би најзад, после још тужнијих искустава, завршиле међу наводницама.)
Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно.
Погледај шта се дешава у скулптури. Уз драматичне изузетке, она се претворила у елитистичку уметност у најгорем смислу, у неку врсту ироничног рококоа сличног оном који је владао у салонима XVII века. Односно, далеко од тога да буде авангардна, постала је ретроградна уметност! И као што се увек дешава у таквим тренуцима, постала је минорна: служи за забаву, за убијање времена, служи упућенима да намигују једни другима.
У некадашњим салонима окупљала су се господа сита живота да оговарају и свему се подсмевају. Смишљани су велеумни епиграми, акростихови и игре речи, пародије на Енеиду, измишљане теме на које ће се састављати стихови. Једном су направили 27 сонета о (претпостављеној) смрти неког папагаја. Таква активност, према великој уметности јесте исто што и ватромет према пожару у сиротишту.
Musique du table[5], ништа што би шкодило варењу. Озбиљност је исмевана, домишљатост је замењивала генијалност, а то је увек неукусно. Док сиромашан свет умире од глади, или трпи муке у тамници, уметност такве природе може се сматрати само за изопаченост духа или трулу декаденцију.
Међутим, треба рећи у одбрану дотичне расе, да они себе нису сматрали поборницима Револуције која је долазила. Чак и у томе су имали добар укус, што се не може рећи за оне који слично чине данас. Овде, у Буенос Ајресу, да не идемо даље, млади који за себе мисле да су револуционарни (таквима су се барем у оно време сматрали – могуће је да су већ нашли добра запослења и часно се поженили) са узбуђењем су примили намеру да се напише роман који би се могао читати од почетка ка крају или од краја ка почетку. Говоре о масама, о бедним условима живота, али су исто онако трули, декадентни и префињени као и они маркизи.
На последњем бијеналу у Венецији неко је изложио једног монголоида у наслоњачи постављеној на постоље. Када се дође до таквих крајности, човек схвати да се читава наша цивилизација руши.
Сад видиш против каквих новина сам говорио оном господину који ме је интервјуисао. Он је помислио да сам ја реакционар зато што сам имао жељу да се исповраћам. Али пред том Академијом Антиакадемије ће ти можда бити потребно да потражиш уточиште у храбрости о којој сам ти од почетка говорио, да се крепиш сећањем на велике несрећнике у уметности, као што је Ван Гог, а који су издржавали казну самоће због своје бунтовности, док ове квазибунтовнике мазе специјализовани часописи, док они раскошно живе на рачун сиротог буржуја, кога грде, и док их подржава оно исто потрошачко друштво против којег се тобоже боре и чији, декоратери на крају постају.
Онда ће ти се смејати. Али ти остани чврст и сети се cequi paraitra bientot le plus vieux c‚est qui d‚abord aura paru le plus moderne[6].
Тако можда нећеш постати пи сац свога временцета, али ћеш бити уметник свога Времена, апокалипсе о којој ћеш на неки начин морати да оставиш своје сведочанство како би спасао своју душу. Роман се смешта између модерног времена и његовог краха, тече упоредо са све већом профанацијом (како је пуна значења ова реч!) људског створења, са овим застрашујућим процесом демистификације света. И због тога покушаји да се о савременом роману суди у уско формалним оквирима остају јалови: њега треба сместити у ову ужасну општу кризу човека, пронаћи његово место у дивовском луку који почиње хришћанством. Јер, без хришћанства не би било ни немирне савести, без технике, која обележава модерна времена, не би било обесвећења нити васељенске несигурности, као ни самоће, ни отуђења.
Тако је Европа убризгала у легендарну повесницу, или у обичну епску пустоловину, психолошки и метафизички немир не би ли зачела нови сој (сада збиља морамо употребити тај придев) чија ће судбина бити да открије једну фантастичну област – човекову свест.
Јасперс је рекао да су велики грчки драматурзи понудили трагично сазнање, које њихове гледаоце не само да је узбуђивало, него их је и преображавало, па су се тако они претварали у народне учитеље. Али затим се, држи он, то трагично сазнање претворило у естетску појаву, па су и песник и његова публика напустили првобитно озбиљан став како би биле понуђене слике без крви. То није тачно, јер једно дело као што је Процес није мање озбиљно од Краља Едипа. Али напротив, тачно је за уметност која је сваки тренутак истанчаности претворила у обичну манифестацију естетицизма и византинизма. У светлости тога учења мораш судити о књижевности нашег континента.
Ернесто Сабато „Абадон, анђео уништења“, стр. 119-137. БИГЗ, 1989.
[1] Јер сам сачувао божански облик и суштину мојих иструнулих љубави (франц.)
[2] Рубен Дарио – никарагвански песник (1867-1915), један од најзначајнијих песника шпанског говорног подручја, који је пресудно утицао на развој песништва на том језику на прелому два века. Сесар Ваљехо – перуански писац (1892-1938). Појава његове књиге песама Трилце 1922. године сматра се почетком поезије двадесетог века у хиспанској Америци.
[3] Хуан де Мајрена – главни јунак истоименог дела шпанског писца Антонија Маћада.
[4] Леополдо Лугонес – аргентински писац (1874-1938), главни представник модернизма у својој земљи.
[5] Пригодна, лака музика.
[6] Најпре ће веома застарити оно што је испрва изгледало најмодерније (франц.).