Резултати пописа западног дела Северне Македоније 1467-1468.

Душану Илићу

Када тумачимо прошлост без сигурних чињеница, а из туђих извора, налазимо се у искушењу и могућности да на њу утичемо и да је мењамо.

Одличан пример оваквог тумачења представља „Опширен пописен дефтер N₀ 4 (1467-1468 година) преведен и објављен у Скопљу 1971. године у редакцији Методија Соколоског и др Александра Стојановског. Уколико су извори на турском језику нејасни или вишезначни, то преводиоцу пружа слободу у избору речи уз вероватно објашњење у фусноти да је превод могао и другачије да изгледа. Тако је Стојан из прошлости могао да постане Стојче у савременом добу, Бранко из XV века Банко у XX. Основни утисак ишчитавања имена приликом њиховог укуцавања био ми је да се ради о скраћеним, попут надимака, именима неких дужих имена, и имена попут Миладин, Божидар, Драгослав, Богослав „враћала су наду“ да се ипак ради о тадашњим Србима и Словенима а не о неком непознатом народу (Македонцима створеним модерним превођењем).

Овде ће бити приказани неки статистички показатељи који су изведени из имена тадашњих пореских обвезника и из наметнутих пореза који би могли да нам дочарају тадашњи живот, уколико би се у њега мало и удубили, а не само преко ове обичне статистичке грађе прелетели.

У односу на педантност западњачких пописа и извора код Турака се увек мора рачунати са неодређеностима који су последица не само њихове подмитљивости већ и услед очигледне душевности којом су људске особине стављали испред материјалних прихода. Свадбарина је била порез на удају младе, али он је могао бити опроштен, уколико је млада била из веома сиромашне породице, или плаћен једну или две акче, уколико је била из средње или боље стојеће породице. Ко из данашње перспективе може да оцени колико је конкретан пописивач био објективан у процењивању пореских могућности младе, и зашто је приход дат у збиру и најчешће са нијабетом (приход од глоба на основу осуда кадија)?

У овој дефтерној књизи број 4 обухваћена је територија западног дела садашње (2023) Северне Македоније и она није обухватила Охрид и Битољ а проширена је за општину Качаник која представља „врата“ на Косовом пољу. Попис доказује да се радило о етнички чистом српском подручју, али попис Калканделена, подручја полошке долине Гостивара и Тетова, указује нам да су Албанци у тим крајевима (махом у планинама изнад равнице) и тада живели.

Укупно је пописано око 860 насеља и градских махала у којима је тада живело око 25,4 хиљада душа (пореских глава), од тога 1,1 хиљада муслимана. Муслимани су живели у градовима и у насељима која су почели тада да колонизују изворно турским становништвом и припадницима нација са три континента који су тада прелазили у ислам.

Муслимани су живели у 59 насеља што значи да је у више од 800 живело тадашње локално становништво у коме су већину чинили Срби а било је и Влаха, Албанаца и у траговима Грка и Бугара.

Три петине (59,4%) свих муслимана са ове територије живело је у Скопљу у коме су учествовали са 64,7% у укупном становништву и у већини су били занатлије многобројних занимања.

У Табели 1 приказано је 20 насеља са више од 10 муслимана и она су учествовала са 88,7% (995 пореских обвезника) у укупном броју пописаних муслимана. Муслимани су били једино становништво у 13 насеља, чинили су већину у Скопљу и Брешници и били су у мањини у преосталих пет насеља.

Табела 2. приказује 28 насеља са преко 100 пореских глава а која су учествовала са 21,9% у укупно пописаном броју обвезника и међу њима се на трећем месту налази Катраница у грчкој општини Воден која је географски удаљена од пописаног подручја, на око 40 километра јужно од Кајмакчалана, и која је представљала приход падишаха.

Од приказаних насеља њих 13 је било из Полога, а што указује да је, уз Метохију и Косово, Полог представљао најбогатији српски крај у то време, и пре њега. На 13. месту по броју становника налази се Горна Сопотница која се налази северно-западно од Качаника на ободу Косова поља.

Табела 3. нам може дочарати економску снагу по областима пописа и индиректно послужити да проценимо тадашњи материјални живот мерен количином биљне производње и бројем свиња.

Материјално богатство било је у очигледној вези са просторном концентрацијом муслимана. Порески приходи кретали су се од 103,1 акчи по пореском обвезнику у Велешком вилајету до 64,4 акчи у Мариовској (Маврово) нахији а удео муслимана у укупном становништву био је највећи у Скопском вилајету где је приход по становнику био 101,8 акчи, затим у Велешком вилајету, где је удео био 5,64%, Удео муслимана био је само 1,17% у Прилепу (94,3 акчи), затим 0,77% у Кичевској нахији (72,7 акчи), 0,75% у Калканделену (94,2 акче), 0,69% у осталим подручјима (97,6 акчи) док их у Мавровској нахији са најмањим пореским приходима није било.

Приказаних 12 пореских извора учествовало је са 90,6% у укупним пореским приходима а прва четири учествовала су са 85,1%. Најиздашнији приход за турске војнике, власнике тимара, били су виногради са 585 хиљада акчи, и са уделом од 24,8% у укупним приходима, мало испред пшенице са 551 хиљада акчи и уделом од 23,4%. Значи, од временских услова и приноса грожђа и пшенице зависила је готово половина (48,2%) свих турских прихода од локалног становништва. У ове приходе нису урачунати градски приходи од вашара, промета на трговима и слично.

Од испенџи је прикупљено 540 хиљада акчи што је 22,9% и од јечма и других житарица још 330 хиљада акчи или 14% од укупних прихода.

Следе приходи од џизија, од свиња, нијабет и свадбарина, лен (сено), воденице, улишта (пчелињаци), бостан и овце.

Приходи од свиња били су 19.808 акчи док је хришћанских пореских обвезника било 24.265, укључујући неожењене и удовице, па је по становнику (пореском обавезнику) било мало мање од једне акче. То значи да је скоро свака породица имала по једну свињу или свака друга уколико је приход по свињи био 2 акче.

Регионалне разлике у приходима нам илуструју где је био већи, а где мањи, интензитет неке од ових појава.

На пример, највише је винограда, у односу на број становника, било у Скопском вилајету (27,1 акча по становнику), затим у Велешком, док је најмање било у Мавровској нахији, која је и плодном земљом најоскуднија.

Пшенице је било највише у Прилепу (27 акчи) а најмање опет у Маврову (19,5 акчи).

Јечам и сличне биљке највише су рађале у Скопском вилајету (17 акчи) а најмање у Мавровској нахији (3,6).

Свиња је највише било у осталим насељима (1,4 акчи) и Прилепу (1,3) а у Маврову нису забележене као порески приход.  

Приход од воденица био је 15 хиљада акчи што значи да је у целој пописној области западног дела (Северна) Македоније било око 1.000 воденица.

Табела 4. приказује насеља са највећим пореским приходом по пореском обвезнику. У врху су мала муслиманска насеља код којих чак и нема одређених, прецизираних, пореских прихода. Ипак, уколико се погледа ниже кроз табелу могу се видети Љубанце  и Побужје у подножју Скопске Црне Горе која су до данашњих дана сачувала сећање на српско порекло, Сопиште јужно од Скопља као и нека насеља у околини Скопља која су у претходних 150-200 година постала етнички Албанска а у време овог пописа то нису била (нити је Албанаца било у близини).

У табели 5. наведени су сви дописи након првог имена а који нису име оца. Удовице, сиромаси, старци могу да нам дочарају социјално стање по насељима, попови, калуђери, хоџе религијско стање, а већина осталих указује нам учесталост тадашњих занимања.

Број попова био је већи од пописаних 388 јер од 327 синова попова велики број њих налази се у селима где није назначен поп, што значи да му је након властитог имена додато име оца, а не функција попа.

У обрадној бази имена пописано је 636 мушких и 159 женских имена. Женских је много мање јер су се она „открила“ само код пописаних удовица.

Укупан број имена, функција и занимања није двоструко већи од броја пописаних пореских глава јер је чест случај да је уписано само прво име.

У табели 6 приказано је 200 мушких и 50 женских имена која су се највише пута поновила у овом пописном материјалу.

Интересантно је да су најчешћа муслиманска (Турска) имена била Јусуф и Хамза а како се у 2023. години зове председник владе Шкотске (Хамза Јусуф муслиман и борац за LGBT права линк). Претпоставићемо да тадашњи Јусуфи и Хамзе нису баш много личили на садашњег шкотског премијера, баш као што и већина данашњих Срба не личи на Карађорђа или Стевана Синђелића.

Најчешћа мушка имена била су Никола, Димитри, Петко, Рале, Пејо, Богдан и Јован док су најчешћа женска била Рада, Стана, Тодора, Милица и Радослава.

У табели се може видети колико је попис имена преводиоцима дао слободе да бирају тадашње име глава породица јер се у заградама може прочитати и једно или више других имена која су такође могла бити уписана.

У табели се налази и име Србин које је најчешће додавано као друго име и појављује се 127 пута. Име Влав појавило се 28 пута, Арбанас 26, Грк 22, Едмино (Ермено) 16, Бугарин 12, Арнаут 10, Арнауд 8, Влаше 8, Арбанаш 7, Ермено (Едмино) 6 и Влаш 5 пута.

Прелазак у ислам 75 година након турског освајања Скопља је био изузетно редак. Можемо рећи да је тада пописана трећа генерација рођена под турском окупацијом и тада су пореска ослобађања за муслимане била већ присутна.

Међу 25.363 пописана имена само њих 6 муслимана је имало име оца и мајке (Видослава) које је било хришћанско а постоји и случај Петка од оца Ибрахима преласка из ислама у хришћанство.

У односу на 24.265 пописана хришћана стопа преласка у ислам била је 0,0247%, што значи да је кроз 20 генерација (око 500 година) она укупно могла да износи 0,5%. Уз пописаних 4,4% муслимана и наставак њиховог досељавања из Азије и Африке број би за 500 година премашио 10%.

Измењене историјске околности, сеобе Срба и најезда Албанаца који су масовно прелазили из католичанства у ислам, утицале су да удео исламског становништва у укупном у С. Македонији приликом пописа из 2021. достигне 32,2%.

Област	Насеље	Име	Друго име
Калканделен	Калкаделен	Хамза	Мелко
Калканделен	Калкаделен	Мустафа	Донче
Скопски вилајет	Оризари	Јусуф	Видослава
Скопски вилајет	Коњаре	Калча	Раде
Скопски вилајет	Тимар на Ђоре	Петко	Ибрахим
Скопски вилајет	Топче	Хамза	Брајко
Скопски вилајет	Скопље	Хамза	Арнаут

Закључак

Пописна турска грађа из ранијих векова осим што може да послужи да дознамо имена наших предака може да нам дочара и живот у давна времена кроз податке о порезима и о другим именима где није уписано име оца.

Упоређивање пописне грађе из истих географских подручја кроз време или између различитих географских подручја такође може послужити за извођење закључака о учесталости имена, економској снази, стању вере, цркава и манастира, и у друге сврхе у складу са способностима истраживача да их открију.