Колонијални војник, или бивши колонијални подофицир

Дироа успори ход; жеља за пићем сушила му је грло.

Мучила га је силна жеђ, жеђ летње вечери, и он је већ замишљао оно уживање што га даје хладно пиће кад се сипа у уста. Али, ако вечерас попије само две чаше пива, онда треба рећи збогом сутрашњем мршавом ручку, а он је већ и сувише добро познавао часове глади при крају месеца.

Рече у себи: „Треба да издржим до десет сати, па ћу попити чашу пива код „Американца“. Сто му мука, ала сам жедан!“ Посматрао је све те људе што су седели за столом и пили, све те људе што су могли да гасе жеђ до миле воље. Пролазио је одважно и живахно испред кавана и оцењивао на први поглед, по лицу, по оделу, колико је који гост могао да има при себи новца, па га је обузимала срџба на те мирне људе што седе. Кад би им човек претресао џепове, нашао би и златног, и сребрног, и бакарног новца. Сваки од њих морао је просечно да има најмање по два златника; било их је бар стотину у кавани; сто пута два златника, то чини четири хиљаде франака! Мрмљао је у себи: „Гадови! отмено се клатећи у ходу. Кад би могао да дочепа којег на углу неке улица, у потпуном мраку, заврнуо би му шију, богами, мирне савести, као што је чинио са сеоском живином за време великих маневара.

Сетио се оних двеју година које је провео у Африци и начина на који је пљачкао Арабљане по малим војничким станицама на југу. И на уснама му залепрша свиреп и весео осмех при сећању на један несташлук који је стао живота тројицу људи из племена Улед-Алан, а који је његовим друговима и њему донео двадесет кокошака, две овце, злата и засмејавао их читавих шест месеци.

Кривци никад нису пронађени; уосталом, нису их много ни тражили, јер се донекле сматрало да су Арабљани природан плен војника.

У Паризу је било друкчије. Човек није могао да пљачка тако безбрижно, са сабљом у пасу и револвером у руци, слободно и ван домашаја грађанских судова. Осећао је у души све нагоне подофицира, разузданог у освојеној земљи. Истински је жалио за тим двема годинама у пустињи. Баш је штета што није остао тамо! Али, ето, надао се да ће бити боље ако се врати. А сад! Јест, сад се дивно проводи!

Облизивао је уста и пуцкао језиком, као да је хтео да се увери колико му је непце суво.

Око њега промиче свет, изнурен и тром, а он непрестано мисли: „Скотови! Све ове будале имају новаца!“ Гурао је раменима људе и звиждао веселе песме. Одгурнута господа су се освртала и гунђала: Е, баш је животиња!“

Стр. 23-25.

У пуку је имао доста успеха, олаке среће, па чак и авантура у бољем свету: занео је ћерку једног порезника, која је хтела да остави све само да пође са њим, и жену једног адвоката, која је покушала да се удави из очајања што ју је напустио.

Другови су о њему говорили: „Видра је то, препредењак и мајстор који ће умети да се снађе.“ И он се збиља зарекао да буде видра, мајстор и препредењак. Његова урођена нормандијска савест, истрта свакидашњим гарнизонским животом, растргнута, у Африци, примерима пљачкања, недопуштеним приходима, сумњивим лукавствима, и помућена идејама о части које владају у војсци, војничким пркосом, осећањем родољубља, племенитим причама које се причају међу подофицирима и сујетом позива, постала je једна врста кутије са три дна, у којој се налазило све и свашта.

Али, над свим тим је царевала жеља да успе.

Стр. 56.

Ги де Мопасан „Љубимац“, Нолит, Популарна књига, 1966, Београд