POGLEDI NA AGRAR I SELA: Buđenje Srbije

Piše: Branislav Gulan

U protekloj 2022. godini bilo je teško proizvesti hranu. Suša je uzela danak voćarima i ratarima, a ni tržište ih nije štedelo. Među stočarima opstaju uporni. U vremenu skupih namirnica retko koji farmer u Srbiji ubira profit. Iz Ministarstva poljoprivrede najavljuju da će u ovoj godini stočarstvo biti u vrhu prioriteta agrarne politike. Prase se ne goji uoči Božića, a sudeći po godini za nama, malo koji proizvođač se na tov osmelio i kad mu je vreme bilo. Zato danas za debelu svinju treba debeo novčanik i proizvođača i kupca. „Mi smo malo tovili, jer smo se plašili niske cene tovljenika, a hrana je skupa. Prasići se brže obrću, a manje hrane treba – pa šta je tu je“, kaže Branko Đuričić iz sela Gola Glava. Visoke cene proizvodnje, a niske otkupne su one koji su tovili svinje mahom pretvorili u proizvođače prasića, a mnogi su i zatvorili farme.

Na ruku jedino ide činjenica da je ovu granu stočarstva najbrže podići na noge, što će u novoj godini biti na vrhu liste prioriteta agrarne politike. „Vrlo ćemo se posvetiti strateški svinjogojstvu, a onda kravama, junicama, kravama dojiljama, tako da će fokus Ministarstva poljoprivrede ići u tom pravcu“, ističe Jelena Tanasković, ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije. Takva obećanja nisu izostajala ni kod protelih 13 ministara poljoprivrede Srbije. A, stanje je da se gasi stočarstvo, da nestaju sela i sa njima i – Srbija! U mlečnom govedarstvu veliki farmeri postaju još veći, mali ili nestaju ili računicu nalaze u preradi mleka, poput porodice Živanović. Među retkima ove sezone imaju i puno tovilište pa se nadaju da će bikove dobro prodati. Jer, ih je malo na tržitu, pa samim tim raste i cena. „Sad planiramo štalu da preradimo, rešetke da stavimo, da povećamo malo tov, još neku kravu da vidimo da uzmemo, pa koliko budemo mogli“, planira Miroslav Živanović iz sela Babina Luka.

Srbija nema više vremena za čekanje boljeg života u poljoprivredi i na selu! To znači da kroz budući novi koncept poljoprivrede i ruralnog razvoja treba omogućiti mladim, novim ljudima da ga kreiraju i sprovode. Jer, oni koji su to činili do sada, poslednjih sedam decenija su pokazali da više umeju da ruše nego da grade, kada su zadruge i sela (čitaj naseljeno mesto, kako piše u Ustavu) u pitanju!

Šta znači razvoj e-agrara?

Tas na vagi proizvođača svako ulaganje pomera bliže polju neizvesnosti. Kupac, sa druge strane, vaga između cena namirnica – što ga često udaljava od kvaliteta. „Sigurno je nekom ko radi za platu 60 – 70 pa i 100.000 mnogo da za mleko da 200 dinara, za meso 1.000 dinara. Ja mislim da će se ljudi vratiti selu kao što je nekad bilo, da kupe sira, neku svinju pa da podele, upola jeftinije, kao u Švajcarskoj na primer što smo gledali na televiziji“, očekuje Dejan Gentić iz sela Gola Glava. Makaze cena farmerima najčešće prekrate istrajnost, a bez pet do sedam godina rada u jednoj grani stočarstva, teško da će da ozeleni. U naredna tri meseca će se, najavljuju iz Ministarstva poljoprivrede, intenzivno raditi na razvoju e-agrara što znači lakše i brže do subvencija. To je važna stavka manje u jednačini sa više nepoznatih, javio je RTS.

Srbija prihoduje 1.000 evra po hektaru poljoprivrednog zemljišta, a mogla bi da zarađuje 20 puta više, baš kao Danska, od koje su naše kompanije već usvojile tehnologiju za proizvodnju svinjskog mesa, rečeno je na konferenciji „Nordijsko zeleno rešenje za Srbiju“. Srpska malina, borovnica, ajvar, med – sve su to delikatesi koje valja izvesti na bogata tržišta. Sa rekordnom zaradom od nafte i gasa norveško tržište to svakako jeste, zato i može da bira. „Sigurno da ima mesta za srpsku hranu na norveškom tržištu, gde je već poznat kvalitet srpskog meda. Ti proizvođači bi mogli da otvore vrata i za druge proizvode. Ali nordijski potrošači su veoma savesni, proizvodi koje kupuju moraju biti proizvedeni na ekološki način“, izjavio je ambasador Kraljevine Norveške u Srbiji Jorn Eugen Jelsta (Jorn Eugen Gelstad).

Zatvoren krug od njive do trpeze

Zato se „Nordijsko zeleno rešenje“ bazira na uvođenju zelenih tehnologija u proizvodnju hrane, energije i u razvrstavanje otpada. Nordijci kažu da je projekat dvosmerna ulica u kojoj i oni od nas imaju šta da nauče. „Najviše pažnje posvećujemo donošenju pametnih odluka u poljoprivredi korišćenjem pametnih tehnologija kao što su dronovi, sateliti, roboti, unutar polja kako bi došli do nekih novih saznanja i na osnovu tih saznanja predložili farmerima kako da donose pametne odluke vezane za varijabilnu prihranu, prskanje, zaštitu kultura“, objašnjava dr Marko Panić sa Instituta Biosense. Od poljoprivrednika Norveške, Švedske, Finske, ali, pre svega, Danske, trebalo bi da preuzmemo model u kome su poljoprivrednici vlasnici prerađivačkih kapaciteta, pa i trgovinskih lanaca.

U stočarskoj proizvodnji su i više nego samodovoljni, ali u biljnoj – imamo šta da im ponudimo. „Farmeri bi morali bi da se organizuju u veliko udruženje, da budu pravno lice, da imaju pečat. Tako imamo šanse sigurno da izvozimo razne voćarske kulture kao što su borovnica, malina, trešnja, višnja, kajsija, šljiva, i naravno neka alkoholna pića“, ističe profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Vitomir Vidović. Nordijske zemlje prepoznale su Srbiju kao mesto gde se proizvodi biološki i nutritivno vredna hrana. O tome svedoči struktura izvoza. Najviše iz Srbije uvoze zamrznuto voće i povrće, mada stručnjaci kažu da bi moglo mnogo više od sadašnjih količina.

Ono čime su zadovoljni je med. Za prvih osam meseci 2022. godine izvezeno je oko 300 tona meda u vrednosti od dva miliona evra. Vlade Danske, Finske, Norveške i Švedske usvojile su 2021. godine plan nazvan „Vizija 2030.“ kojim je predviđeno da njihove države budu ekološki, proizvodno i socijalno održive. „Da bi svinjarska proizvodnja bila profitabilna, socijalno odgovorna i ekonomski opravdana, jedini način je da se zatvori krug od njive do trpeze. To znači da nam je potreban novi koncept poljoprivrede i ruralnog razvoja u Srbiji. Znači da farmeri moraju da imaju svoju zemlju, da udruženi farmeri imaju klanicu i da uz veleprodaju imaju i maloprodajne objekte i da imaju svoju banku, svoju zadrugu. Da preko nje sve obavljaju. Već imamo stare i nove zadruge, pa im svima treba samo doraditi koncept rada…“, kaže Vidović.

U tom slučaju će oni obrtati kapital najmanje 50 puta godišnje, kako rade razvijene i zemlje kojima Srbija teži. Ovako to se sad radi dva do tri puta. U svetu za srednje razvijene zemlje smatraju se one koje imaju svinja koliko i stanovnika. To treba da bude težnja u Srbiji. Primer Danske ukazuje da u njoj na jednog stanovnika postoji čak šest svinja, dok u Srbiji na tri stanovnika imamo tek po jednu svinju! A, da je i Srbija bila nekad razvijena zemlja kazuje činjenica da je, recimo, daleke 1866. godine na 1.000 stanovnika u njoj bilo čak 1.300 svinja. Bili smo razvijeniji od SAD u kojoj je tad na 1.000 stanovnika bilo između 800 i 900 svinja! Uz političku odluku države za ovakav rad već uskoro bi mogli da imamo u oborima 18 miliona svinja!

Danski recept za agrar Srbije

Danska i Srbija imaju približan broj stanovnika, Ali, Danci proizvode tri puta više hrane nego što im je potrebno, na oko 2,6 miliona hektara, dok mi imamo 4,1 miliona obradivih površina, ali opet kupujemo hranu od drugih. Po tovu svinja Danska je prepoznata u svetu jer su svinje, njih 32 miliona koliko se proizvede u Danskoj, glavni poljoprivredni proizvod. Sva hrana u ovoj nordijskoj zemlji nastaje u zadrugama, odnosno firmama zadrugara koje se bave preradom u fabrikama čiji su vlasnici, opet, zadrugari. Dok oni imaju godišnje 32 miliona svinja mi imamo manje od dva miliona.

Ambasadorka Danske u Beogradu Suzan Šajn kaže da je oranice u Srbiji podsećaju na one u Danskoj. Cilj je da se povežu srpski i danski poljoprivrednici i da počnu da sarađuju, razmenjuju znanja i iskustva jer potrebe za hranom rastu, pošto se povećava i broj stanovnika u svetu, gde je uskoro biti 10 milijardi stanovnika. Od toga je svakodnevno gladno 811 miliona žitelja planete, a na ivici gladi je čak 1,5 milijardi! Ona je navela da je u Danskoj još pre više od pola veka uočena potreba stanovništva za organski zdravom hranom i da je u toj proizvodnji Danska takođe prepoznata.

U Srbiji uskoro treba da bude napisan novi Koncept razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja. Treba dag a sprovode i novi ljudi. Jer, oni koji su to radili do sada su ostavili katastrofalne rezultate. Srbija nema više vremena da decenijama čeka boljitak boljeg žviota na selu. Za razliku od Danske koja je u svinjogojstvu poznata i cenjena, u Srbiji je stočni fond desetkovan. Domaći tov možda pokriva 30 odsto potreba stanovništva, a postoji hrane da se othrani svinja, ne samo za domaće tržište, veći i za izvoz, napominje Vidović. Srbija bi već za nekoliko godina kada to odobre političari, odnosno koji o tome odlučuju mogla u oborima da ima najmanje 18 miliona svinja. A, moglo bi da bude i 30 miliona. Za to je potrebna politička odluka. Čekamo je! Tržište postoji, u azijskim svetu, Kini, Vijetnamu i drugim zemljama. Analitičari kažu da je Danska pre 120 godina bila siromašna zemlja, a danas, zahvaljujući novom zadrugarstvu i što je poljoprivredno prehrambeni sektor jedan od najznačajnijih u zemlji, velika sila u proizvodnji hrane. A, u Srbiji agrar još uvek nije strateška grana! I kako sad stvari stoje neće biti još jednu deceniju. Tako su najavili oni koji o tome odlučuju.

Danski poljoprivrednici po hektaru ostvare 20.000 evra prihoda, a naš paor po hektaru dobije 1.000 do 1.200 evra godišnje. U proteklih nekoliko godina svinjogojstvo je počelo da se gasi jer je više stotina hiljada krmača završilo u klanicama i da nemamo sada ni prasadi, ni mesa, a ni priplodnih grla. Pre samo jedne decenije u Srbiji je bilo 1,1 miliona priplodnih krmača. Sad ih ima samo 130.000. Državu neće spasitgi ni dozvola za bezcarfsinski uvoz million prasića. Spas je u povezivanju stočara i osnivanju zadruga u čijem sasavu će biti prerađivačka industrija. To su Danci uvideli odavno. Ili još jedan primer iz Rusije. Oni su do početka intervencije na Ukrajinu završili gradnju 564 farme svinja. U svakoj od njih će biti po 4.800 krmača prasilja. Pored podmirenja domaćih potreba, odnosno samodovoljnosti, oni će godišnje da izvoze po 60 miliona svinja i prasića u Vijetnam i Kinu. Na jednoj farmi u Kini postoji 1,2 miliona svinja za klanje, cela Srbija zvanično ima 2,7 miliona svinja!? Stočari kažu da je broj i znatno manji, i da je to ispod dva miliona tovljenika!

GOVOR BROJKI, prema podacima RZS: Svinje u Srbiji na početku 2023. g.

Godina Broj

1984. 5.492.000

1990. 4.263.000

1991. 3.752.000

1995. 4.345.000

2000. 3.615.000

2005. 3.999.000

2010. 3.287.000

2019 -2022 – 2.700.000

Prema podacima RZS u Srbiji sad, 2022. godine, ima oko 2,7 miliona svinja. Međutim, stočari ističu da ih u oborima ima manje od dva miliona! Jer, godišnje se uvozi po 300.000 prasića za tov i isto toliko živih tovljenika za klanje… Broj prasića i tovljenika u 2019. godini je pre pojave afričke kuge kada su uništena ležišta gde je bolest pronađena. Posle dve i po deceniej ukihntgua je  krajem 2019. godine vakcinacija protiv bolesti svinjske kuge. Ali, i dalje se bolest javlja u 300 sela Srbije!

Goveda na istorijskom minimumu!

Na početku 2019. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zabeležen sledeći broj stoke (dve i po decenije prosečno godišnje opadanje je dva do tri odsto):

Zvaničnici tvrde da  imamo 878.000 goveda. Stolačri da imamamo manej od 500.000 grla. To je istorijski minimum goveda u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2017. godinu. U 2016. godini u Srbiji je bilo 892.000 goveda. Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo samo 12.000 junadi u tovu. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano; Zvaničnih, tačnih, podataka o novom tovu za sada nema i sve je nagađanje!

Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine, a u tome je bilo 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa po podacima Turske, bila je 3.959 evra. Jedino je Srbiji više plaćano, čak 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je ishrana bez GMO, što daje kvalitet mesu proizvedenom u Srbiji kroz slobodan tov, koji drugi nemaju.

Stočarstvo Srbije u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1 odsto! Sve ispdo 60 odsto je karaktersitika nerazuvijenihzemalja sveta!

Na početku raspada SFRJ iz Jugoslavije se u svet izvozilo 54.450 tona ,,bebi bifa“. To je najkvalitetnije juneće crveno meso. Od toga je više od 30.000 tona bilo je iz Srbije. Pošto je stočarstvo devastirano evo nekoliko podataka o izvozu ,,bebi bifa“ poslednjih nekoliko godina:

U 2015. godini je izvezeno 315 tona ,,bebi bifa“;

U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa“;

U 2017. godini to je bilo oko 480 tona ,,bebi bifa“;

U 2018. godini tek nešto više od 300 tona ,,bebi bifa“;

Do 2022. godine taj izvoz se kreće do 400 tona godišnje;

U osamdesetim godinama XX veka Srbija je izvozila oko 30.000 tona visoko-kvalitetne junetine-,,baby beef“. Poslednjih godina izvozi se samo oko 4-5 odsto od realizovanih količina iz osamdesetih godina. To je 100 puta manje nego pre četiri decenije;

Srbija realizuje preferencijalnu kvotu EU od 8.875 tona sa manje od 10 odsto. Posmatrano u vrednosnim pokazateljima izvoz je smanjen sa, oko 35 miliona dolara, na 10 miliona dolara godišnje vrednosti;

Razloge zašto je ovakvo stanje u stočarstvu Srbije treba tražiti i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava! To je praktično 1.000 sela sa po 400 domaćinstava! Tada seniko nije javlkjao ya saps sela. Tki istiljuid koiji su tad apdor\avali akcije rušenja zadrugarstva, danas su navjeći pobornici njegove ponovone izgradnje! Tema im je bila rusi pa sad gradi!

Zbog svega toga i rast poljoprivrede u Srbiji je veoma skroman, i iznosi samo 0,45 odsto za poslednje tri i po decenije! Od demokratskih promena 2000. godine pa do početka ove, 2023. godine to je 0,61 odsto;

Genocid nad seljakom!

Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, od 1960. do 2012. godine, zadrugama nedostaje 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra – to je onda četiri milijarde evra! Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama koje su unete u kombinate pa podržavljene. Kad je došla tranzicija, u pljačkaškoj privatizaciji, obavljenoj uz pomoć države, posle 2000. godine, to je prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina. Kako je to smelo da se uradi kad je zadružna imovina neprikosnovena, privatna i ima svoje titulare. Za takvu pljačku nije odgovarao! Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restitucija! A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je ona privatna svojina!? Država Srbija da ne bi snosila posledice prilikom povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vreme od 1. jula 1953. godine do danas;

To je bio najveći ekonomski genocid nad srpskim seljakom!

U EU seljaci imaju podsticaje os 500 do 900 evra po hektaru. U Srbiji podsticaji iznose do 70 evra po hektaru. Tu se nalaze i razlozi zašto proizvodnja naših poljoprivrednika nije konkurentna;

Agrar u BDP Srbije učestvuje sa osam do 10 odsto (Slovenije samo sa jedan odsto)!

U svetu uspešnih novac u agraru se obrće 50 puta godišnje, a u Srbiji dva do tri puta! Tu se nalazi ključ i njihovog uspeha i neuspeha Srbije;

Stočarstvo u BDP agrara Srbije učestvuje samo sa 28,1 odsto;

Pre četiri decenije iz Srbije u svet smo izvozili više od 30.000 tona ,,bebi bifa“ godišnje, a danas je to 100 puta manje. Od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz u EU 8.875 tona godišnje, ali se toj brojci nikada nismo primakli;

Od 1990. broj stoke opada dva do tri odsto godišnje! Tada smo proizvodili u Srbiji ukupno 650.000 tona svih vrsta mesa i trošili po stanovniku 65 kilograma. Danas proizvodimo oko 440.000 tona i trošimo samo po 40 kilograma! Od toga trošimo 17 do 20 kilograma svinjskog mesa po stanovniku, oko 76.000 tona junetine (ili četiri kilograma je potrošnja po stanovniku godišnje, (a u EU to je po 12 kilograma); Uz sve to trošimo manje od pet kilograma ribe, ostalo je piletina…

Prema podacima RZS u stajama je 891.055 goveda. Stočari i analitičari kažu da u stajama ima manje 400.000 grla! To je istorijski minimum goveda u Srbiji! Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2017. godinu. U 2016. godini u Srbiji je bilo 892.000 goveda;

Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo 12.000 junadi u tovu. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano; Koliko je tova obnovljeno – nema podataka!

Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine (svake godine je to približno toj brojci), a u tome je bilo 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa po podacima Turske, bila je 3.959 evra. Jedino je Srbiji više plaćano, čak 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je slobodan tov, ishrana bez GMO, što daje kvalitet mesu, koji drugi nemaju!

Svinje

Zvanični podaci RZS prikazuju da  u oborima Srbij ima oko 2,7 miliona svinja. . To je za 4,1 odsto manje nego u 2017. godini. Ovo je najmanji broj svinja od 1955. godine. Stočari kažu da u oborima nema ni dva miliona grla!

Ovce

Statistika beleži da u Srbiji ima 1,71 miliona ovaca. U odnosu na minimalan broj 2002. godine kada je bilo samo 1,44 miliona grla, to je povećanje za 18,12 odsto;

Koze

Broj koza se kreće oko 196.000 grla;

Živina

Srbija poseduje oko 26,2 miliona živine;

Evropska unija

Prema podacima Eurostata u 2018. godini u EU je bilo proizvedeno 15,2 miliona tona piletine, što je novi rekord i povećanje za 3,2 miliona tona nakon 2010. godine;

U 2018. godini je oko 70 odsto proizvodnje bilo u samo šest članica i to: Poljska (168 odsto), UK (12,9 odsto), Francuska (11,4 odsto), Španija (10,7 odsto), Nemačka (10,4 odsto) i Italija (8,5 odsto);

Po glavi stanovnika najveću proizvodnju imaju Poljska (67 kilograma) i Mađarska (53,7 kilograma), dok je najnižu proizvodnju u EU imala Malta – samo osam kilograma;

U Srbiji se godišmnje  proizvodi do 100.000 tona piletine, što je 0,56 odsto od proizvodnje u EU. U Srbiji je proizvodnja stagnirala na oko 55.000 tona godišnje da bi od 2016. godine počeo nagli rast;

Pošto Srbija ima 1,36 odsto od ukupnog broja stanovnika EU, to znači i da ima 58,9 odsto nižu proizvodnju mesa od prosečne u EU; Srbija je pri dnu liste i ispod nje su samo Švajcarska, Malta, Crna Gora, Albanija i Luksemburg (koji nema proizvodnju);

Stanje u stočarstvu Srbije je zabrinjavajuće: u odnosu na poslednji popis broj goveda je manji za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto, koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto;

Prema podacima RZS proizvodi se oko 440.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku manje do 40 kilograma godišnje. Kada se raspadala Jugoslavija na prostorima današnjim Srbije se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Iz Srbije je u 2021. godini u svet bilo izvezeno 25.414 tona živih životinja u vrednosti od 64,1 miliona dolara. Iste godine izvezeno je i 34.919 tona mesa i prerađevina u vrednosti od110,8 miliona dolara.  Iste, 2021. godine uvezeno je živih životinja 5.650,3 tone za šta je potrošeno 24.385,7 miliona dolara. Pored toga za meso i prerađevine od mesa plaćeno je još 196.843,3 miliona dolara. U 2022. godini izvoz se značajno smanjio, a uvoz svih količina mesa znatno povećao pa je potrošeno više od 200 miliona evra. Tu se i nalazi odgovor da su nam mesare pune, ali od uvoznog mesa. Istovremeno su prazn kuće i u njima staje i obori, a to znači,  i sela. Dokaz da Srbija prema popisu iz 2011. godine ima manej člak 500.000 stanovnika. Najviše njih je otišlo s jednom kartom u svet  ili je umrlo u selima.

Spasavanje sela i Srbije

Da je reforma Srbije neophodna, svi ukazuju. Praktično je to prikazao, na oglednim primerima, Milan Krkobabić, kada je bio ministar bez portfelja za regionalni razvoj, a sad kao ministar za brigu o selu. Priznanje zaslužuje jer je imao hrabrosti da sa minimalnim novcem krene u spasavanje sela, a to je i spasavanje Srbije. U odnosu na velike probleme, za pola decenije rada, rezultati su minimalni, ali se primete. Tu su, jer niko dosada nije hteo sa tim problemom da se bavi! Ako bi tako svi krenuli, onda bi moglo da se kaže koja generacija će dočekati oporavljenu Srbiju i spremnu za indjustrijski razvoj. Ovakvim tempom to je ipak sad novih oko 5.000 novih stanovnika sela u životnoj dobi do 45 godina. Takvim tempom trebaće više decenija za jednu novu oporavljenu Srbiju. Na kraju 2022. godine u Ministarstvu za brigu o selu sumirani su rezultati. Kupljeni su i mini busevi za sela gde nema prevoza i veze sa svetom. Takvih je u Srbiji do početka realizacije ovog programa bilo 500. Sad je to postala naša realnost! Pomognuto je zadrugama, njih 207 je za četiri godine dobilo bespovratno blizu 2,2 milijarde dinara. Ali tu je potreban novi koncept razvoja. Tu se predlaže zatvoreni nordijski sistem agrara od njive do trpeze, ali preko zadruga u kojima će biti i prerađivačka industrija. Useljeno je dosta porodica u seoske kuće i održani su ,,Miholjski susreti sela“ i to u mnogim mestima. To je doprinelo mentalnom raspoloženju seoskog stanovništva.

U 2022. godini su uspešno realizovana tri programa ukupne vrednosti od 1,2 milijarde dinara. Zapuštena je Srbija, pa spasavanje sela predstavlja i spasavanje države. Za to je potrebno mnogo više novca nego što ima siromašna Srbija. A, mnogo potrebnog novca, neće uskoro biti! Kroz ubrzani razvoj ako bi ga realno bilo, trebaće najmanje šest decenija. Prvi put je probuđena Srbija, naveo je jednom prilikom ministar Krkobabić. I to je je podrška koja nema opoziciju!Da se ipak nećšto pokušava raditi  na ožilvljanju sela koja imaju šansu za to pokazuju akcije koje vodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić. U odnosu šta sve treba oronuloj Srbiji, to za ja sada kap u moru. Ali, je draga  svaka kuća za porodicu koje je dobija. Jer, po prvi put dobijaju svoj krov nad glavom. A, u Srbiji sad ima više od 500.000 siromašnih žitelja. I taj broj se svakim danom povećava. Svaka otkuiplejna napuštena ili zapušrtena kuća je dragocena za domaćinstvo bez krova nad glavom, ali i selo koje dobija nove sanovnike. I za okućnice koje će oni obrađivati i od toga živeti. Ako bi hteli boljitak trebalo bi mnogo para za brz osećaj tog bržeg oporavka, a njih  nema! Jer, selo i zadruge su uništavane sedam decnija pa sad treba više od pola veka oporavka da bi se osetio boljitak. Zato je dobro da se ipak nešto radi. Korak po korak. POhvbala ministrz za brigu o slue za ideju i urađeno do sada! Ovim tempom, rada i finansiranja, da bi se to videlo i osetilo, treba da prođe pola veka!

Novi program  za seoske kuće:!

Postavlja se pitanje kako do svog doma? „Ovo je pionirski posao, otvorili smo ogromna pitanja“, kazao je Krkobabić Ministar za brigu o selu i najavio je da će od februara 2023. godine krenuti novi program za seoske kuće, dodajući da će, dok god bude mladih ljudi zainteresovanih za taj program, država izdvajati novac. Kako je rekao za Tanjug, sledeće nedelje će izaći sa predlogom pred Vladu Srbije za novi program koji će početi od februara, a očekuje da ove godine bude oko 5.000 zahteva. Tokom prošle 2022. godine, kako je naveo, za 1,2 milijarde dinara iz budžeta kupljeno je u okviru programa naseljavanja mladih u sela 980 seoskih kuća. Krkobabić navodi da je do sada ukupno kroz taj program kupljeno 1.631 kuća za 5.000 ljudi, od čega 2.250 dece i to u 119 lokalnih samouprava.Naglašava da nije dovoljno da mladi imaju samo kuću i okućnicu kako bi i ostali da žive na selu i navodi da mladi ljudi uglavnom ne odlaze iz onih sredina gde mogu da dogovaraju i odlučuju o svim pitanjima vezanim za njihov život. U tom smislu najavljuje da će se truditi da u ovoj 2023. godini se napravi i nova teritorijalna organizacija, novi koncept ruralnog i urbanog zasnovanog na evropskom modelu. „Ovo je pionirski posao, otvorili smo ogromna pitanja“, kazao je Krkobabić i apelovao na poslanike u Skupštini da podrže „Nacionalni program za preporod sela Srbije“. Kaže i da za sada sredstva koja su opredeljena iz budžeta su dovoljna da se nastavi sa radom. „Biće i rebalans budžeta i nadam se da ćemo imati i dodatna sredstva“, kaže ministar za brigu o selu.

Govoreći o socijalno garantovanim penzijama, Krkobabić kaže da one nemaju nikakve veze sa uobičajenom penzijom i ne idu iz fonda. „To bi bio specijalni vid socijalne pomoći namenjen onima koji imaju više od 65 godina, a neće moći nikada da odu u penziju jer ne ispunjavaju uslove. Najviše takvih su žene sa sela, koje nemaju ništa na svoje ime, a sve na njima počiva. Vreme je da im vratimo dostojanstvo“, naveo je Krkobabić.  Po njegovim rečima, iznos te socijalne garantovane penzije ne bi trebalo da bude manji od 100 evra i precizira da su uslovi za nju da ne postoji penzija, nema imovine na svoje ime i nema drugih prihoda. Dodaje da takvih u Srbiji ima nešto više od 200.000 za koje bi godišnje trebalo izdvajati 240 miliona evra. Krkobabić  naglašava da nije dovoljno da mladi imaju samo kuću i okućnicu na selu, kako bi i opstali i ostali da žive na selu. On naglašava da mladi ljudi uglavnom ne odlaze iz onih sredina gde mogu da dogovaraju i odlučuju o svim pitanjima vezanim za njihov život. U tom smislu najavljuje da će se truditi da se u ovoj   2023. godini napravi i nova teritorijalna organizacija, novi koncept ruralnog i urbanog zasnovanog na evropskom modelu. „. Kaže i da za sada sredstva koja su opredeljena iz budžeta su dovoljna da se nastavi sa radom. „Biće i rebalans budžeta i nadam se da ćemo imati i dodatna sredstva“, kaže ministar za brigu o selu Milan Krkobabić.

                                                                (Autor je analitičar i publicista)