Новак Ђоковић је српски Марадона

Од како сам срео Мишу Ђурковића на Теразијама, пре неког времена, у машти ми је одлазак у Буенос Аирес о којем је он писао. Машта је одличан анти-депресив при ненормалним температурама и помаже да се преживи пакао од врућина.

Волео бих да обиђем куће у којима су живели Сабато и Борхес и да осетим усамљеност овог велеграда која је сигурно десет пута већа него у Београду, а у складу са толико већим бројем становника. Да посетим кафић у коме је Кустурица снимио Марадону како пева са пријатељима и са ћеркама.

У истраживању Буенос Аиреса, Вавилона Латинске Америке, многе сличности Аргентине и Србије излазе на видело. Најочигледнија је економија и економска историја и политика. Обе земље су у претходне 42 године биле у хроничним економским кризама презадужености и у аранжманима са ММФ-ом.

Када се водио рат између Аргентине и УК-а, 1982, као десетогодишњи дечаци из комшилука навијали смо за Аргентину, као што смо увек у играма хтели да будемо Индијанци а не каубоји, или партизани, никако Немци.

Марадона је „Божијом руком“ 1986. „осветио“ Аргентину због понижавајућег пораза у рату са УК, и тада смо, пред ТВ-ом, у већини, навијали за Аргентину.

Од 2007, пуних петнаест година Новак Ђоковић нас „лечи“ од ауто-шовинизма и од већ тро-деценијске антисрпске медијске кампање, у самој Србији сада највише, и некада у целом свету.

Србија је земља кошарке. Светислав Пешић нам је пре 20 година последњи пут подарио злато на неком кошаркашком такмичењу. Ту је до сада била моћна улога Нолета: могао је да нам испоручи и по 70 победа у току године док су нам кошаркаши махом подбацивали у истом периоду.

Сада је Ноле испратио припремне и квалификационе мечеве кошаркашке репрезентације и, уместо да се као вакцинисан бори за нову грен-слем титулу, истински ужива у животу и у ономе што већина Срба воли: да бодри кошаркашку репрезентацију.

Основна сличност Марадоне и Ђоковића је то што представљају понос својих нација, понижених од глобалних владара.

Разлика је у начину живота који је водио Марадона и здрављу које симболизује Новак.

И у односу на Марадонину „Божју руку“ у Новакову је стотинама пута улазио сам Господ да му помогне пред одвратним руљама Њу Јорка, Париза, Лондона и Мелбурна, да их утиша.

Да су се грен слемови играли у Буенсо Аиресу, Каиру, Њу Делхију и Пекингу до сада би Новак Ђоковић имао 40 титула, а Федерер и Надал по 10 (освојених у раној фази њихових каријера док Ђоковић од 2011. није почео да доминира).