Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Економски рат који Запад води против Русије, постаје и економски рат против Србије, јер је и Србија упориште Православља. Нема неутралних држава на овом свету, то нису ни Шведска и Швајцарска, и то су НАТО државе. Тако ће и Украјина бити неутрална држава, у зони интереса Русије. Србији је савезник Русија. Русија је тражила од НАТО да се бивше државе Варшавског пакта и Србија нађу у зони интереса Русије, али, као што сам писао у претходним текстовима, сад није реално да се и католичке државе попут Пољске нађу у зони интереса Русије. Реалније је да то буду балканске православне државе. У том случају, морамо да имамо и план како да опстанемо ако Русија не може одмах да помогне. Србија не може још дуго да буде између Русије и НАТО. Србија је пред банкротом.
Ми бисмо волели да се ове године договоре Русија и Запад, и да се поред Србије у руској зони интереса нађу и Румунија, Бугарска, Украјина и Молдавија, јер би тако Србија имала везу са Русијом. То је одавно требало да се уради. Бесмислено је да Гаспром шаље танкере у хрватску луку, па да се онда хрватским нафтоводом нафта транспортује до рафинерије у Србији, јер је Хрватска увек на страни непријатеља Православља, што је доказала и овај пут тако што је најавила да ће прекинути испоруке нафте за НИС. Логично је да се нафта и гас из Русије за Србију испоручују нафтоводима и гасоводима преко Украјине и Румуније (или евентуално преко Црног мора па Дунавом), а не да заобилази цео православни Балкан и да стиже преко Јадранског мора или преко Мале Азије. Да је СФРЈ била део Варшавског пакта (или да су све православне државе остале православне), био би изграђен и нафтовод (и аутопут и пруга) од СССР (Русије, Украјине) преко Румуније до СФРЈ (Србије), јер је то најкраћа веза између Београда, Кијева и Москве. Историја је била таква каква је била, сад је време да се грешке исправе. И за сада нема замене за (руску) на нафту и гас (и еколошке батерије за еко-возила исто су велики еколошки проблем, а посебно рудници литијума).
У случају да Запад уведе санкције Србији и да Русија не може одређено време да помогне Србији, како да преживимо? Разлози за бригу постоје, јер је уништена пољопривреда док у држави цвета корупција и зато постоји реална опасност да ће корумпиране структуре из служби безбедности нпр. да извезу залихе брашна, уља и шећера у државе у којима влада несташица, да би се брзо или додатно обогатили на тој трговини, и да ће оставити грађане Србије без хране или ће храна бити скупа и у Србији. Први задатак, ако је наша одлука да не уводимо санкције Русији – а због тога Запад уведе санкције Србији, јесте да победимо корупцију и криминал. Не смемо да уђемо у сукоб са Западом, а да нас и даље воде људи недорасли тим положајима и људи који мисле само на лични интерес, кукавице и слабићи. Ако у српском народу постоји права елита – сад је време да права елита постане владајућа елита. Корупција мора прво у врху државе да се искорени, обични грађани не могу много да утичу. Од државе (власти) зависи и развој пољопривреде, али, да ли ће нека породица имати хране зависи и од те породице – довољно је да има башту и воћњак само за потребе своје породице. Одговорни и људи свесни шта се дешава пре избора су направили залихе брашна, уља, соли, шећера… Ипак, најважније је да се победе корупција и криминал и да се не влада као деведесетих за време санкција. Јер, ако мора да се живи скромно, док траје притисак Запада или док Русија не дође на Балкан, онда скромност прво мора да покаже владајућа елита, власт, свако ко ради државни посао. Иначе нема поверења народа.
Ако то изостане, бесмислено је причати о било каквим економским плановима. Не верујем да би Србија била дуго изолована од Русије уколико Запад уведе санкције и краткорочни план би био довољан, а такав план може да направи само нова владајућа елита кад упозна право стање и све уговоре и прими претње са Запада, тј. кад види које санкције или какве све врсте притиска ће Запад да примени против Србије. Сигурно је да ће већина страних инвеститора који су дошли са Запада напустити Србију… Пошто ће запослени у страним компанијама остати без посла, држава мора да има план како да одмах запосли те људе и како да развија домаћа предузећа и банке и унутрашње тржиште. Имам доста идеја како да се направи тај прелаз, а могу да се примене и мере које је Русија предузела против страних инвеститора који су напустили Русију, али је бесмислено о томе причати све док је држава окупирана и корумпирана. Ако већина грађана Србије жели савез са Русијом, вероватно ће се из Србије иселити један део прозападно оријентисаних грађана, али ће се можда из дијаспоре и расејања вратити део српског народа, можда више него оних који су отишли. Наравно, ако виде да ће у матици бити промена на боље и ако верују да ће Србија постати правна и ефикасна држава (сервис грађана).
Србију морамо сами ослободити и морамо да имамо план како да економски преживимо док се не договоре Русија и НАТО да православни део Балкана уђе у зону интереса Русије. Морамо да имамо и план Б ако се сукоб одужи. Међутим, ако је Русија одлучна да пружи помоћ Србији, Русија може да уцени европске државе које купују нафту и гас од Русије да дозволе транспорт нафте и гаса и до Србије, итд. Ако можемо да обезбедимо нафту и гас из Русије и да произведемо довољно хране за своје потребе и нешто за извоз, можемо да преживимо овај период, док се налазимо између Русије и НАТО.
Српски извоз сада углавном чини роба која се производи у фабрикама страних компанија. И извоз услуга углавном праве стране компаније и скоро све велике ИТ фирме у Србији у власништву су компанија са Запада. Власт продаје грађане Србије као јефтину радну снагу инвеститорима са Запада. Одлазак такве власти и таквих инвеститора не би била трагедија за Србију. Кад би Србија добила нову владајућу елиту, санкције Запада би Србији донеле више користи, него штете, као и у случају Русије, која је развила пољопривреду, интернет, банкарске системе и разне технологије, након што је Запад увео санкције. И Руси сад једу здравију, домаћу храну. Због тога је теже произвођачима хране из Србије да продају робу у Русији. Ту долазимо до дугорочног плана, како да се Србија развија ако између Истока и Запада дође до поделе и Србија изабере Исток. У том случају Србија губи тржишта САД и ЕУ, али се отварају тржишта Русије, Кине, Индије… Ако Русија данас производи јабуке и јабуке из Србије више не можемо да извеземо у Русију, можда јабуке могу да нађу купце у Кини и Индији, и можда заједно могу Срби и Руси да продају и воће и поврће и житарице трећим државама. Простор источне и југоисточне Европе је житница света.
орамо да имамо план где и шта можемо да продајемо на Истоку. Ако технологије Запада постану недоступне, замену данас можемо наћи на Истоку – сад Кина производи паметне телефоне, аутомобиле, чак и Русија и Индија производе све боље аутомобиле, итд. Кина ће повратити Тајван, Русија враћа Украјину, а Тајван је највећи произвођач чипова, док је Украјина највећи произвођач неона. Дакле, не морамо да зависимо од Запада. Али, како да не зависимо од Истока, како да се боримо са конкуренцијом са Истока? На пример, сад су програмери из Кине и Индије конкуренција програмерима из Србије који траже клијенте или купце на Западу. И такмиче се ко је јефтинији. Ако се Запад затвори за ИТ индустрију Србије и Русије, а можда и Кине, можда и Индије ако дође до поделе интернета, тако да грађани Запада немају приступ интернету Истока, и грађани истока интернету Запада, ИТ фирме из Србије више не би радиле аутсорсинг за фирме са Запада и не би продавале своје апликације преко сторова из САД. Русија је постала ИТ сила, Индија такође, Кина има развијено унутрашње тржиште и Хуваеји стор за свет. Верујем да ће се појавити још неки сторови на Истоку, а то је и прилика са српску ИТ индустрију. Србија не може да продаје јефтину робу на Истоку. На Исток може да се извози само најбоље из Србије. Проблем су количине, јер је у Србији деценијама уништавано приватно предузетништво и нико није заступао интересе домаћих привредника, домаћих извозника, малих и средњих предузећа. Кад се победи корупција, успостави позитивна селекција и ослободе креативне снаге, а отворе тржишта Русије, Кине и Индије, сигуран сам да ће Србија знати то да искористи.
Колико би само значило да се ослободимо фармацеутског и банкарског лобија Запада. Кад уђем у приватну банку у Србији, имам утисак као да сам ушао у државну институцију и јавно предузеће. Или, све банке користе е-банку од две приватне стране фирме, а српски студенти информатике би направили боље програме и српски студенти економије би боље водили и те фирме и те банке. Морамо да престанемо да више ценимо све што је страно од домаћег, али морамо и да се изборимо да нас воде најбољи, а не најгори међу нама.
У српском народу има много талентованих и способних људи, имамо врхунске научнике, уметнике, имамо смисао за естетику, што је важно за дизајн у разним индустријама или за стварање премијум производа. За Исток, Србија је скоро Запад, најближа Западу, и што се тиче нпр. моде Србија је много ближа Италији од осталих држава Истока, што може да се искористи за развој индустрија или производа у којима се тражи естетика, стил, другачије, боље од конкуренције. Квалитетне и скупе робе са Запада биће све мање на тржиштима Истока. А Србија има уговор о слободној трговини са Русијом и очекује такав уговор и са Кином. Али се то неће искористити ако се не успостави нова економска политика Србије. Да се производи роба и пружа услуга високог квалитета потребно је знање и новац. Знање и новац могу да донесу људи (привредници, инжењери, правници…) из дијаспоре, свако ко не жели да живи на Западу, након поделе Европе и света. И мора да се ради.
Осим Истока, и Африка је велико потенцијално тржиште за српске производе. У Африку може да се извози оно што се производи само на Балкану, а увози оно што се производи само у Африци. Није ми јасно зашто се пруга Београд-Бар и Лука Бар нису користиле за „освајање“ Африке. Централни део СФРЈ тим путем је најбрже и најлакше могао да тргује са Африком. Ни сад можда није касно да се то уради (ако не дође до неког рата). „Пројекат Африка“ могао би да врати улагање у аутопут и железничку пругу Београд-Бар и луку Бар.
Дакле, уз праву економску и спољну политику Србија може да преживи губитак тржишта Запада и инвестиција са Запада, штавише, то може да буде развојна шанса Србије и да на тржиштима Русије или ЗНД, Кине, Индије, Пакистана, Вијетнама, Индонезије, Африке и Јужне Америке српска предузећа заузму своја места. То ће бити мали део тржишта, али пошто се ради о државама у којима живи неколико милијарди људи, већина људи у свету, а продавали би квалитетну и скупу и тражену робу, и тај мали проценат је велики новац за малу државу. Ако се у Србији развију иновације које ће наћи пут до тржишта, и значајно подигне пољопривредна производња, онда би проценат могао бити већи у неким гранама привреде, могу да настану српске корпорације које послују широм света. Те корпорације би могле бити и мултинационалне, у смислу да су акционари из православних држава и да заједно Срби, Руси и остали православци наступају на трећим тржиштима.
На крају, морамо да оставимо и могућност да неће доћи до поделе Европе или света, или, бар не ратне, коначне поделе, и да ће нека сарадња између Истока и Запада опстати. И то такође може да буде развојна шанса Србије. Србија може да буде место сусрета дипломата и трговаца са Истока и Запада, место за обављање банкарских трансакција између Истока и Запада (нпр. један од финансијских центара за конверзију евра и долара у рубље, јуане и рупије?). И у том случају, дијаспора може да помогне матици.
Србија има довољно природних ресурса и генијалних људи који могу да развију привреду и економију која може да издржи све ударе из света. Али прво мора да дође до духовног и моралног препорода српског народа и да духовне потребе постану најважније. Време је да будемо и добри трговци, а не само добри ратници, али да не будемо лихвари, него трговци са моралним кодексом – ипак смо ми хришћани и није нам профит испред свега другог. То значи да би требало да производимо само оно што је добро и корисно за људе, попут органске а не ГМО хране, да се у индустријама користе материјали који нису штетни по здравље људи, да се испоручи купцима увек оно што је обећано без икаквих превара, итд. Са циљем да „произведено у Србији“ буде познато по врхунском квалитету и да предузећа из Србије имају добру репутацију у свету и да будемо познати као поштени трговци.
Србији је потребна нова економска политика, а за то је потребна нова економска теорија. Дугорочна економска стратегија не може да се направи ако се прво не знају вредности за које се боримо, ако то што радимо нема и вишег смисла од оног који нуде материјализам и задовољавање природних потреба. Не желимо да будемо сиромашни, али ни да стварамо „потрошачко друштво“, а траје сукоб између Запада и Истока. Како да српски брод стигне до сигурне луке и да на том броду не буду само вредности материјалне природе? А без тих материјалних вредности, опет, не може да се направи брод и финансира путовање…