A imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija

Bugarska je nastojala svom snagom, da izazivajući nerede u Maćedoniji, stavi to pitanje pred Evropu u nadi, da bi ono moglo biti rešeno stvaranjem autonomije za tu oblast, koja bi se, kao u Istočnoj Rumeliji, mogla konačno rešiti u njezinu korist. Pitanje reforama u toj oblasti već je uzeto u pretres i njim su se u veliko bavili kabineti Beča i Petrograda. U južnoj Maćedoniji krenuli su Bugari Ilindanski ustanak 1903. god. većeg obima, pošto su već pre toga izvršili niz terorističkih akata u Solunu i na raznim drugim mestima. To je dalo povoda Rusiji i Austriji, da prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Josifa, u Mircštegu, 2. oktobra te iste godine, njihovi ministri izrade podroban plan o celoj reformnoj akciji. Predosećajući sukob sa Japanom na dalekom istoku Rusija je želela da ugovorom sa bečkom vladom osigura bar teritorialno postojeće stanje na Balkanu. Austro-Ugarska se, međutim, nadala, da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje nastupanje prema Solunu. Bečkim planovima glavnu su smetnju činili Srbi. Oni iz Srbije biće protivni, jer se njima preseca put na jug i svaka nada za eventualno teritorialno širenje u oblasti njihove klasične starine, a oni iz Turske zato što bi austriski put vodio preko njih. U Beču su s toga protiv Srba sistematski pomagani Bugari i Arnauti. Neposredno pred Mircšteški ugovor, prilikom sastanka Vilhelma II i Franca Josifa u Beču, 18. i 19. septembra, razvijao je grof A. Goluhovski, Poljak, tada austro-ugarski ministar Inostranih Dela, svoj plan i svoje poglede na balkansku situaciju. Govorio je ovako: „On neće nikad dozvoliti stvaranje jedne Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripane Rusiji. Od onog časa, kad bi Rusija bila u Carigradu ili kad bi se između Adrije i Dunava stvorila jedna velika država, Austrijom se više ne bi dalo upravljati. Centrifugalni bi je slovenski elementi rastrgali. Pre nego što bi Austrija dozvolila jednu ili drugu od ove dve eventualnosti, radije bi apelovala na mač.“ Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, u koliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, „što je moguće sporije“, zamentiti novim autonomnim državama; „a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija“. Što je najvažnije, to nije bilo lično mišljenje samo grofa Goluhovskog, nego se je, kako izrično kaže nemački kancelar A. Bilov, „slično kao njegov ministar, samo sa većim uzdržavanjem“ izjasnio i car Franc Josif. U istom duhu izjavljivao je i austro-ugarski poslanik u Berlinu, grof Seđenji, 3. marta 1904., kako će se u Beču „dozvoliti povećanje Bugarske, iako mu se neće ići na ruku, ali se neće dozvoliti povećanje Srbije“.

Prema svima drugim balkanskim državama i narodima Austro-Ugarska je, dakle, imala drugi stav i više dobre volje nego prema Srbima i Srbiji. Samo su joj na Balkanu Srbija i Crna Gora pretstavljale neposrednu opasnost ili, kako je Bizmark govorio još 1879. god., bile „kamen spoticanja na putu Austrije“. Austriske poruke Beogradu kako ona ne misli uopšte na podelu Turske bile su prost izgovor. Ona svoju balkansku politiku nije htela da vodi sa Srbima, nego očevidno protiv njih. Napustila je potpuno i ono ranije obećanje pomaganja srpskog širenja prema vardarskoj dolini. Zatvorila je Srbiji, u svom planu, sve izlaze i sve izglede. Srbi su imali da gledaju iz svog tesnog zatvora, kako se svi drugi balkanski narodi kreću i jačaju, samo su njihovoj akciji trebale biti udarene verige. Tako isključiv negativni stav prema Srbiji Austro-Ugarska nije zauzela nikad pre. Zašto je došlo do njega, baš u takvoj oštrini i s toliko isključivosti, ne može se tačno reći. To je i danas još nerazjašnjeno pitanje, u koliko se ne podvodi pod ono opšte načelo austriske politike, da se Srbiji ne dozvoli apsolutno nikakvo dalje jačanje. Dolazak dinastije Karađorđevića ne može nikako biti uzrok za to, jer za dva i po meseca otkako se ona vratila u Srbiju pa do ovog sastanka nije se ni po čem moglo videti kakvo je biti njeno držanje u spoljašnjoj politici u budućnosti, niti je kralj Petar učinio nešto što bi davalo povoda za takav stav. Naprotiv. Prvih meseci i čak prvih godina svoje vladavine on je pokazivao najiskreniju želju da sa susednom monarhijom živi u što boljim odnosima; izveštaji samog austro-ugarskog poslanika u Beogradu, barona Dumbe, govore o tom sa ubeđenjem.

Srbi su taj pogoršani stav osetili i, znajući da se za nj nije bilo nikakva konkretnog razloga u sadašnjosti, tumačili su ga tim, što su pretstavljali Austro-Ugarskoj smetnju za dalje prodiranje na Balkan. U Srbiji je vladalo opšte uverenje da Austro-Ugarska počinje od 1903. god. svoj period aktivističke politike u vezi sa neredima u Turskoj. Za to uverenje oni su nalazili oslonca u nekolikim činjenicama. Rusija i Austro-Ugarska, proglasivši se kao dve „najviše zainteresovane sile“ na Balkanu, uzele su na sebe izradu programa i nadzor nad izvođenjem reforama u Maćedoniji i Staroj Srbiji. Saradnja balkanskih država za taj program nije tražena, iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan značaj i za njih same. To se pravdalo obzirima prema Turskoj. Rusija i Austro-Ugarska išle su s početka dosta solidarno, iako se znalo da im motivi za tu saradnju behu potpuno suprotni i da njihov sporazum nije bio rezultat nikakve zajednice interesa.

Za Srbiju i Balkan uopšte bilo je od koristi, što se u pitanju reformne akcije u Turskoj javila ljubomora među samim velikim silama. Italija se osećala uvređenom, što su se Rusija i Austro-Ugarska oglasile kao dve „najviše zainteresovane sile“ na Balkanu i što je ona bila obiđena, pa je to dala i osetiti. Engleska i Francuska podržavale su Italiju, vođene sumnjom da je Austro-Ugarska samo prethodnica Nemačke u velikom sistematskom širenju germanskog političkog i ekonomskog uticaja sve do Perziskog Zaliva. Nemačka javnost je bez ustručavanja govorila o vezi Hamburg-Bagdad, a nemačka vlada je od Turske dobila koncesiju za produženje njezine železničke pruge u Maloj Aziji sve do Bagdada, 5. marta 1903. Po reformnom planu rusko-austriskom na čelu reformne akcije imao je biti jedan turski generalni inspektor (na to mesto sultan je postavio Hilmi pašu), a uz nj po jedan civilni pretstavnik ruski i austriski. U oblasti, u koje su se imale uvesti reforme, postavila bi se naročito uvežbana žandarmerija, koju bi nadziravali oficiri velikih sila. Sile se nisu složile u tom, što bi bilo najprirodnije, da ti oficiri rade zajednički, nego je po austriskom zahtevu svakoj sili dodeljen po jedan rejon, gde su oficiri samo jedne sile radili nekontrolisano. Austrija je uspela i u tom, da se iz reforama izuzme ceo zapadne deo Kosovskog Vilajeta, sa prištinskim, pećskim i prizrenskim sandžakom, gde su Srbi bili teško ugroženi. A pri podeli rejona sa upornošću je tražila, da se baš njoj dodeli skopljanska oblast, i dobila je. Tako je ona, u stvari, opasala Srbiju u Sandžaku vojničkim garnizonima, a od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke žandarmeriskim oficirima u službi reformne akcije. Idući za austriskim primerom Italija je tražila i dobila bitoljsku oblast, a ostale sile istočne krajeve Bitoljskog i Solunski Vilajet. Sama je turska vlada predlagala reformnu akciju i u Albaniji, ali je to Austrija energično sprečila.

https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_19_l.html