Вера у Србију је вера у добре људе у њој

Ићи ауто путем Београд-Ниш током јула и августа опасно је уколико се споро вози јер скоро пола милиона Албанаца на раду у Швајцарској, Аустрији и Немачкој жури на Косово и Метохију. Ауто пут од Ниша до Приштине је у највећем интересу Албанаца како би своје дуго путовање временски скратили за још 45 минута до Мердара, и још десетак минута од њих до Приштине.

Има и наших стотина хиљада гастарбајтера, има и туриста на путу за Грчку, Турака и Бугара и овај пут има међународни карактер, веома различит од села која се око њега налазе.

Пошто возим 80 – 85 километара на сат представљам озбиљну препреку овим убрзаним путницима, а они мени претњу те више гледам у ретровизор него у пут испред себе. У јулу и августу.

Дуго сам уживао да путујем по три, три и по сата споредним путевима кроз Шумадију док сам могао да подмитим укућане огромном куглом сладоледа на аутобуској станици у Великој Плани. Већ пар година нисам имао ових дуготрајних пропутовања док ми се није пружила прилика да сам путујем у суботу 31.7.2021.

На путу до Јагодине приметио сам натпис на око 100 метара након моста преко Јасенице, после Смедеревске Паланке према Великој Плани (са десне стране пута) на коме је писало 25 испред лубеница. На гугл мапи не могу да утврдим атару којег насеља припада неколико кућа које се граниче са атарима Смедеревске Паланке, Водице, Стојачка и Велике Плане, а налазе се на наглој промени правца пута са север-југ ка запад-исток.

Цена лубеница је до Младеновца 40 динара, нагло падне на 25 у Смедеревској Паланци, у Великој Плани је 30 а у Јагодини опет 40. Зашто нагло падне у овом делу Шумадије немам појма (можда би поглед у пописне податке по општинама и насељима пружио одговор али ми лубенице нису тема). Запамтио сам место како бих стао у повратку за Београд.

Када сам стао дечак, младић, је управо носио лубеницу ка ауту неке девојке од двадесетак година и добацио сам му да је лепо да помогне младој дами. Питао сам га за две мале лубенице а он ми је сугерисао и одабрао једну већу, јер су веће свежије.

И мени је понудио да лубеницу однесе до аута, што сам одбио, а он је подигао и дао ми, и рекао да је, ето, макар подигао.

Питао сам га које је годиште, рекао је да је 2005, на шта сам рекао као мој син. Питао је како ми се син зове, па сам и ја морао да питам њега: „Јован“. Након што је питао у коју школу иде, рекао сам му да смо из Београда тако да је то за њега небитна информација.

Дошли смо у Београд, уживали смо у лубеници, а моје додатно уживање је лепа слика о Јовану код Смедеревске Паланке (не могу да напишем „из“) уз нестрпљење да идуће недеље опет станем и да купим више лубеница. Ако тамо буде Јован, распитаћу се о породици и пореклу, а уколико буду родитељи похвалићу им сина који је љубазан, вредан и подноси велику врућину како би нешто од сеоског рада наплатио.

Ауто пут је безличан, као и све глобалистичке и међународне појаве. Српски локални путеви садрже много лепих изненађења, сусрета, прича и сећања.