Борислав Пекић: Велико спремање: моји дугови

(Поводом интервенције М. Бећковића и Р.В.М. и мог пасоша)

Следећа два исечка из „Студента“ се односе, оба, на одузимање мог пасоша. Један, под иницијалима Р.В.М. и насловом „Због чега“, гласи:

Недавно се сазнало да је књижевнику Бориславу Пекићу одузет пасош уз образложење да се то чини у интересу државне безбедности и безбедности народне одбране. Овако формулисано оправдање за нарушавање основних права једног југословенског грађанина у најмању руку је неодређено. На који начин је овај књижевник нарушио народну безбедност и безбедност Армије. То никоме није познато. Уколико, пак, органи унутрашњих послова располажу чињеницама које би то показале, они могу Пекића званично оптужити и судити му за евентуална кривична дела. То, међутим, није учињено, што јасно показује да таквих дела нема. О чему се онда ради? И шта значи овакав поступак наше службе за унутрашњу безбедност?

Према подацима који су познати, то значи да се код нас може судити и за могуће прекршаје за противдржавну делатност, која додуше није испољена, али која се због нечега може испољити. То даље значи да свакога за кога постоји сумња да ће једном у будућности начинити некакво кривично дело може бити легално осуђен или бар јавно дискриминисан. Овакве одлуке органа безбедности, у сваком случају, не могу допринети стицању поверења код грађанства, тим пре што није први пут да се на удару ових органа налазе истакнутије личности културног и јавног живота у нас.“

Други је из великог интервјуа Матије Бећковића у „Студенту“ под насловом „Лакше је изјаснити се као писац него као критичар.“ Последње питање интервјуера Исака Црногорског Матији, под бројем 15, гласило је:

„Чујем да сте говорили неке интересантне ствари о Солжењицину на трибини у Француској број 7.“

Бећковић одговара:

„Природно је бити на страни Сољженицина и радовати се његовом успеху. Мада није славно бранити туђе заточенике. За наше друштво је много значајније да Борислав Пекић, о чијем роману ових дана читамо саме суперлативе, заједно с другим писцима и слободним грађанима добије пасош, него да ли ће Сољженицину бити дозвољено да прими Нобелову награду“.

Никада нећу Матији заборавити ову јавну интервенцију, онда када је мени било најтеже, као ни овом човеку са иницијалима, ни Бори Кривокапићу, који је, такође у „Видицима“, покренуо то питање, тим пре што су такве интервенције биле изузетно ретке. У поређењу са интервенцијама које се данас чине за писце и грађане, то је била кап у мору опште равнодушности.

Борислав Пекић „Живот на леду“, стр. 347-348. Завод за уџбенике Београд 2009.

http://www.borislavpekic.com/2018/02/odlomci-dnevnika-deo-ccllxix.html