Бљесак духа од Буквалиста

У 2021. години, након пар минута гледања „Даре из Јасеновца“ два пута сам приступио ТВ апарату (баш сам користан идиот, плаћам претплату а не гледам националну телевизију) након што је Ђоковић освојио Ролан Гарос и Вимблдон, чисто да видим како је то када комплетна публика заћути након што Ноле победи. И други пут доживим шок који ме баци у дубоку депресију, а тиче се знања и протокола…

Онда, на препоруку пријатеља, пар дана након Вимблдона, погледам видео прилог Буквалиста о Ходочашћу Арсенија (на насловној страни је Макроекономије) и доживим позитиван адреналински шок који ме натера да прекинем гледање у 30. минуту а како бих духовно подстакнут и одушевљен уопште могао да преспавам ноћ. Задовољство је постигнуто у целини гледањем прилога до краја у адекватном добу дана.

Само сам „Дух времена“ тако прекинуо на пола, пре око 12 година јер сам примио превише напознатих информација.

Овде информације нису биле нешто ново, већ бриљантни духови аутора. Као што их је читање Пекића довело до збуњености могу ли написати дело сличног квалитета каквог је Ходочашће, тако сам се и ја нашао запрепашћен како је могуће да су толико паметни, да са познавањем Златног руна додатно објасне мисли и живот Арсенија Његована? А тако млади.

Након корона закључавања имао сам жељу да обиђем Арсенијеве куће, љубавнице, док изнова читам Ходочашће. Чему младост не нађе одговоре старост тражи изговоре мислим да је написао велики Пекић. Нисам сигуран.

Буквалисти су то учинили у време када сам лично планирао.

Захвалан сам им до неба због прилога који су направили, на свим објашњењима и тумачењима Пекићевог дела са акцентом на Ходочашћу, на мапи Арсенијевог кретања 3.6.1968, на кућама које су обишли, на заједничком туристичком водичу са покојним Бориславом за обилазак и упознавање старог Београда и његове архитектуре, на чему све још?

У руке сам након 28 година поново узео Ходочашће Арсенија Његована и позитивно сам се изненадио да сам књигу купио ја, а не моја мајка Љиљана или покојни брат Братислав. Они су купили највећи број књига а ја сам окривљен за све које у породичној библиотеци недостају јер сам увек најбоље давао другима, а они баш и нису имали исто поштовање према књигама као и моји укућани који су их прикупљали. Срећом, Ходочашће је ту на свом месту, а мајку не смем да питам за оптужујући списак недостајућих књига, а како би проверио има ли и Пекићевих у дефициту.

Мајка је узела поново да чита Пекићеву „1999“, са супругом ћу се отимати око Ходочашћа и то је позитивна еуфорија до које су довели Буквалисти. И помоћ пријатеља у невољи.

Одушевљен сам јер су Буквалисти направили и прилог о триологији Сабата, мени након Пекића најомиљенијег писца. Обојица су велики људи који су писали превише људски. Пекић је имао и необичан смисао за хумор који, уколико га откријете, отвара врата у свет ослобођен од свакодневне глупости и последичне простоте.

Буквалистима желим да од бљескова и громова духовности крену у сетву и богату жетву јер им је плодност на основу референци које имају (духовних очева, рекао би Киш у Часу анатомије) загарантована.