Живот и његов смисао: једна слика са гробља

Једну паметну жену стално цитирам: сви људи би требали једном месечно да иду у болницу и на гробље, а како би смисленије живели. Болнице заобилазим колико је то могуће а на гробљу сам све чешће, у складу са датумом на крштеници.

На гробљима се свашта може видети, посебно у источном делу Србије где се мешају српски и румунски утицаји, хришћанство и паганизам. Са пријатељом из Ваљева сам  прошао поред гробља села Дубока како би обишли манастир Јаковић који се тамо налази. Ваљевац се шокирао када је видео грађевинска достигнућа на локалном гробљу, а када је једног од потомака питао: „колико си их закопао?“ а овај избројао „комаде“ започео је дужи разговор где сам непристојно морао да трубим из аута како би наставили пут ка манастиру Томић на најужем месту Багрданског теснаца.

Јагодина је постала позната по неким мунга лунга журкама а нови закони о породици и половима ће ове забаве и разврат учинити још популарнијим и легализоваће свакакве комбинације. Размишљам да се разведем и да се прогласим девојчицом од 3 године и да тражим да ме моја пунолетна ћерка усвоји као њено дете, а има ту и других могућности. Али, на жалост, немам времена да се бавим правом и законима, само читам коментаре и размишљам о овим земаљским остацима и њиховом веку трајања. У суботу 22.5.2021. прошао сам јагодинским гробљем у потрази за једним спомеником и док сам био у том истраживању наишао сам на плочу коју прилажем.

Споменик је оскрнављен јер су покојници (?) оштећене очи на слици а има још штете на споменику. Нема године смрти, и ова слика може да развије морбидну машту о животу и делу ове душе (Иво Андрић је у „Госпођици“ овековечио жену чије би трајање било завршено информацијом о смрти у црној хроници). Нисам стигао да се распитам у ширем кругу Јагодинаца о којој се особи ради. Још као клинац, средином осамдесетих година прошлог века, знао сам да је Јагодина на путу дроге, од Бугарске ка Мађарској и између Ниша и Београда. Слушао сам о сектама које су активне у граду и у селима у околини, али и у Левчу, ка Крушевцу и у влашким крајевима. Било је неких самоубилачких покрета и многе болесне ствари су се догађале и у Титово време. Вештичарење, бајање, клетве…

Мени је овај оскрнављени споменик одговор на питање о смислу живота. Често се питам, уколико је живот хероја или познатих личности имао смисла, какав је смисао живота био неког лица које погине у саобраћајној несрећи, у терористичком нападу, или на било који начин који није смрт у дубокој старости?

Други живот, у туђим сећањима, ми је одговор и друга коначна смрт наступа када се нечије постојање изгуби из сећања живих.

То ме је подсетило на један филм.

Бојана Новаковић је глумила у филму „Ивица таме“ (линк) где је Мел Гибсон отац у потрази за одговором шта се догодило његовој ћерки која је преминула. Велика корпорација управља политичарима и системом у коме су људи само небитни бројеви. Ray Winstone глуми безбедњака без породице и представља наду филма (уз светлост у којој се отац са ћерком проналази после физичке смрти) у погледу правде коју мора да задовољи појединац против корумпираног система. У разговору на клупи Гибсону каже да је он (Гибсон) имао потомка од кога је очекивао да га закопа, а он (Винстон) је слободан јер нема таквих очекивања. Гине од младог полицајца кога претходно пита да ли има деце.

Оскрнављена плоча ме подсећа и на српска гробља на Косову и Метохији, у Хрватској и у деловима Босне и Херцеговине. Шта је било са јунацима који су изгинули у ратовима за ослобођење од Једрена до Ђевђелије, или са више од 200 масовних гробница лица ликвидираних од ОЗНА-е? Ко би сва места херојства и страдања могао да попише?

Каква је то мржња да се и давно преминулим особама уништавају знаци о њиховом постојању?

У Јагодини немамо непријатеља, али нам, судећи по овој фотографији, није ни потребан. Мањак хришћанске вере и морала чини животе грубим, паганим а телевизијски садржаји уништавају и оно мало лирике и душевности у људима. Епска времена су ионако одавно прошла.