625 година од битке код Никопоља: од боја на Косову до краја средњевековне бугарске државе

Од боја на Косову пољу кренуо је буран период у српској средњевековној историји и има запрепашћујућих подударности са савременим периодом. Бајазит се вратио у Једрене и морао је да учврсти своју власт а српска властела је остала подељена и у међусобним сукобима као и сукобу са Мађарима који су нападали Србију у њеном устаничком делу: од Мачве до Рудника и у долини Велике Мораве. Стеван Лазаревић је постао турски вазал, као и други угрожени српски племићи, осим Бранковића, Балшића и остале властеле у Босни и Далмацији.

Твртко је, попут цара Душана на врхунцу снаге и моћи, преминуо у марту 1391. и по његовој смрти почео је грађански рат у Босни, веома крвав, упоредив са догађајима 600 година касније.

Мађари су били сурови толико да је српским племићима Турска изгледала као мање зло.

Стеван Лазаревић је одиграо по хришћанство неславну улогу јер је у боју против хришћанске уједињене, крсташке, војске преокренуо ток, од могућег пораза Бајазита до његове победе и краја средњевековне Бугарске и њеног пада у 482 године дуго ропство из кога су јој слободу поклонили Руси.

Стеван је касније променио политику, окрећући се против Турака, али их је овом победом учврстио као владаре на источном Балкану.

Од националног јединства на Газиместану 1989. за 7 година српски народ је подељен и поларизован почетком тромесечних демонстрација крајем 1996. године. Од 1396. до 1421. могуће је пронаћи мноштво подударности са савременом историјом Срба и Србије од 1996. до 2021.

Након боја на Косову прошло је 300 година до доласка Немаца и побуњених Срба на Косово, али се са тим периодом 1689-1721 не могу правити поређења јер је Србија била без елемената државности и народна демографска катастрофа и пустош такви да је то било застрашујуће. Немци су 1718. освојили Србију (линк) али Срби су осетили горке плодове немачке владавине па су без много отпора дочекали повратак Турака 1739. Можда је поређење са овим периодом, у погледу демографске катастрофе, не и немачке владавине, јер сад су нам данас Немци пријатељи и велики инвеститори, примереније? Не знам, нисам историчар.

М.З.

Краљ Сигисмунд је осећао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са дотле необично бројним борбеним масама, требало кренути исто тако импозантну хришћанску снагу. Он је с тога радио на том, да се, у традицији прошлих борби, организује прави крсташки поход против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер Бајазит је био енергичан и незаустављив. Кад су мађарски посланици, причало се, протествовали код њега, што је Турска, без права, уништила Бугарску, он им је, у свом шатору, показао на гомиле оружја и одговорио им, да он своје право оснива на том. Одзив на краљеве позиве није био мали. Син бургундског војводе Филипа Смелог, Жан де Невер, доведе око 6.000 ратника. Походу се, уз њих и Мађаре придружило и нешто Немаца, Пољака и чак Енглеза. Понесени одушевљењем, а без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396., дошло је до страховите борбе (линк). Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ Стеван јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене.

Бајазит је, користећи се победом, срушио овог пута и северно Бугарско Царство, а бугарског је цара заробио и послао у Азију. Потом је гонећи слабе остатке бродоломника прешао у Угарску и допро све до Штајерске пленећи и пустошећи. Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара „фина сребра“ и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398., по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.

За то време краљ Сигисмунд правио је велики заобилазни пут Црним, Белим, Егејским, Средоземним и Јадранским Морем, да би се вратио у своју обезглављену краљевину. Преко Влашке није смео да се враћа, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено. Тек у децембру стиго је у Дубровник и одатле разаслао гласнике у Ђаково, Будим, Рудник и Ново Брдо, да добије вести о општем положају. Оне нису биле нимало повољне за њ.

Верујући да га је овај пораз сломио, његови противници беху дигли главе и радили су, да му оспоре престо. У толико више, што је 1395. год. била умрла краљица Марија, са којом је он у ствари дошао до права на мађарску круну. И овог пута велик део опозиционара налазио се у Хрватској. Живу агитацију био је развио поново и сам Ладислав Напуљски. Да би унапред приволео Турке да му не праве сметње он је тражио споразум са Бајазитом и понудио му се за зета. Сигисмунд је устао одмах свом снагом против бунтовника и непријатеља приказујући себе, за разлику од њих, као заточника хришћанства. На сабору у Крижевцима, у фебруару 1397., он је однео победу давши просто сасећи главне вође отпора.

Илустрована историја Срба, Владимир Ћоровић, том 2, стр. 17-18.

Може и на интернету: https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1_l.html