Титова пшеница, 2

„Новац је пребачен у Београд“

У првим данима формирања Ваљевског НОП одреда његови борци нападоше Нијемце на Каменици. По свршетку борбе Живорад Јовановић – Жикица Шпанац, комесар батаљона, позва Вјекослава Споју Вјека, курира штаба батаљона.

• Вјеко, поред осталог плена, заробили смо знатну суму динара у папиру. То ме нарочито обрадовало јер смо дознали од нашег Покрајинског комитета (??? МЗ), који се још налази у Београду, да немају новца ни за најнужније потребе. Ову торбу сам напунио за њих. Пошто си више пута ишао у Ваљево, пођи и вечерас и предај је нашој вези у граду. Остави пушку, узми два пиштоља и одмах крени. Само, добро се чувај – очински му нагласи благородни Шпанац.

Вјеко одмах поступи по наређењу, али се брзо врати.

• Шта је било, Вјеко, зашто си се вратио? – упита га Шпанац.
• Наиша сан н а засиду од три Нјемца. Чин сан чуја команду: „Алт и руке увис“, муњевито сан извадија оба пиштоља, побија их и вратија се.
• Како си успео да их побијеш?
• Још при рата поста сан најбољи стрилац Србије. Има сан и два највећа писмена признања. Због тога, друже комесаре, оно ча ухватим на мушицу моје је.
• Кад ћеш поново кренути?
• Сјутра навече. Само моран ићи заобилазним путем.

Вјеко је успјешно извршио и тај задатак, а послије недељак дана Шпанац му уз осмијех саопшти:

• Вјеко, новац је пребачен у Београд!

„Зар си жив…“

Једног сунчаног јутра четрдесет прве, уочи ослобођења Ужица, Радоје Љубичић, пекарски радник и секретар Мјесног комитета, позва Александра Унуковића Аца, руководиоца Скоја у граду.

• Ацо, спреми се за пут.
• Куд треба да идем?
• У Београд да понесеш веома важну пошту за ПККПЈ за Србију, који се још налази у Београду. Веза ће те чекати у Церској улици. Да би стигао у одређено време, даћу ти мој сат „шафхаузен“, који је тачан у секунду (немачка прецизност МЗ). По договору мораш имати качкет на глави и београдске новине „Правду“ у десној руци. Веза ће имати исте новине, па кад прочиташ наслов приђи јој. У случају да се веза не појави у року од пет минута, одмах се врати.

Аца узе пошту, пође у Београд и убрзо се врати.

Радоје га дочека исколачених очију, и узвикну:

• Ацо, драги Ацо, зар си жив?
• Зашто да не будем жив? Несметано сам путовао возом до Чукарице, а одатле пошао пешке. Уз пут сам узео „Правду“ и у одређено време ушао у Церску улицу. Пошто веза није дошла, пошао сам да видим шта се ради у центру града. Када сам наишао поред двора, затекао сам младе фолксдојчере како безбрижно певају и убијају голубове и друге птице на дрвећу, а на теразијским бандерама је висило неколико наших грађана. Видевши то, сав сам се најежио и пошао братовљевој кући, где сам и преноћио. Сутрадан у одређено време поново сам пошао у Церску улицу. На време сам приметио заседу, и вратио се необављеног посла.
• Док си ти био на путу и у Ужицу су Немци обесили петорицу наших другова а прекинута је и наша веза са Београдом, али је стигла нова. Мислећи да ћеш упасти у клопку, провео сам оне две ноћи без сна, јер смо заједно одрасли, занат изучили и истовремено били примљени у Ској и у Партију. Пресрећан сам што си остао жив – искрено се радовао Радоје.

„Крв за крв“

Убрзо послије ослобођења Ужица Александар Унуковић Аца, члан Окружног комитета Скоја, упознаде Ива Лолу Рибара, секретара Скоја, члана ЦК КПЈ. Једног дана сретоше се на улици.

• Друже Ацо, како се развија рад у вашој скојевској организацији у граду? – упита Лола.
• Доста добро.
• Настојте да буде још боље. Нашу омладину морамо шире прихватити и са њом радити, а не само са оном која је већ у Скоју, јер се наш фронт и борба стално шире и обухватају не само скојевце и партијце већ и све демократске снаге које желе да се боре против окупатора – подучи га Лола.

Нешто касније, у октобру четрдесет прве, у Соколском дому у Ужицу одржан је Први збор антифашистичке омладине Србије. Главна сала дома, украшена пригодним транспарентима и заставама, била је препуна омладине, бораца и народа. У одређено вријеме на говорницу изађе Иво Лола Рибар. У дужем говору, често прекидан спонтаним поклицима раздрагане омладине, говорио је о њеним дужностима и задацима у народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих издајника. Негдје при крају говора оштро осуди вјешање комуниста и родољуба у Београду и Ужицу и четничко клање десетине партизана у околини Косјериће, нагласивши да су ти злочини још јаче распламсали одлучност у борби наших народа до коначне побједе и заврши:

• У нашој ослободилачкој борби морамо истрајати до краја. Са окупатором и њиховим слугама нема компромиса! Крва за крв, зуб за зуб!
• Тако је! Ура… – проломи се салом уз бурне покличе и снажан аплауз омладине, бораца и народа.

„Живеће друг Тито!“

Са партизанским јединицама Србије, које су почетком децембра 1941. године прешле у Санџак и заузеле Нову Варош, налазио се Врховни штаб и дио ЦККПЈ. И поред свакодневних жестоких борби, под врло јаким притиском Нијемаца, Талијана и недићеваца, морали су се повући.

Уочи напуштања града Иво Лола Рибар, секретар Скоја и члан ЦККПЈ, позва групу бораца која је обезбјеђивала Врховни штаб. Радомир Дудић и Милутин Деспотовић Омладинац пођоше заједно.

• Радомире, знаш ли што нас зове Лола? – упита Омладинац.
• Не знам, Сад ћемо чути – одговори Радомир у ходу.
• Другови борци, позвао сам вас једанаесторицу да вам саопштим да сте од данас званично одређени да обезбеђујете Врховног команданта, Врховни штаб и део чланова ЦККПЈ који се налазе при Врховном штабу… У нашој борби страдаће велики број бораца, руководилаца и народа… Ви сте добили историјски задатак да бдите над животом једног великог човека чија ће се величина нарочито видети у току и после рата, у слободи… Зато увек будите свесни какав сте задатак добили… Уложите све напоре да га сачувате да не бисте обрукали српску историју, која је велика… Ако бисте дозволили да погине наш друг Стари, на вас би се сручила велика осуда не само српског народа чији сте синови, већ и осталих наших народа који су се дигли у борби за слободу… – саопшти им Лола.
• Нећемо дозволити! Живеће друг Тито! – одговорише одушевљени борци.

„Стари је увек такав“

У току жестоких борби око Нове Вароши, у првој половини децембра 1941. године, партизани Србије заробише једног талијанског мајора. У пуном јеку борбе Петар Стамболић, члан ЦККПЈ, позва Радомира Дудића и Милутина Деспотовића Омладинца, курира Врховног штаба.

• Другови, преузмите овог талијанског мајора, поведите га другу Старом у село Ђурово и предајте му ово писмо. Истовремено поведите и ова четири коња. На њима је натоварен сребрени новац из трезора Народне банке у Ужицу – саопшти им Петар дајући писмо Радомиру.

Идући ноћу наиђоше на (необријану – МЗ) руљу четника.

• Омладинац, буди спреман! – шапну му Радомир.
• Шта гоните? – упита брадоња са чела.
• Експлозив! – одговори Радомир са кажипрстом деснице на обарачу машинке.
• Откуд вам тај мајор?
• Заробили смо га, па га водимо где нам је наређено.
• Идите, нећемо вас дирати – рече исти брадоња кад примети да и Омладинац држи пушкомитраљез на готовс.

По доласку Радомир предаде писмо другу Титу и исприча му о талијанском мајору и новцу. Тада Тито позва командира десетине која га је обезбеђивала и нареди му:

• Ова двојица другова много су уморни и премрзли. Поведи их у топлу собу и реци кувару да им припреми добру вечеру. Након тога им осигурај смјештај да се добро наспавају и одморе.
• Радомире, никад ме нико овако топло није примио као друг Стари ноћас – рече Омладинац кад изађоше.
• Благодарећи мом стрицу Драгојлу Дудићу, ја га поодавно познајем. Стари је увек такав! – одговори Радомир.

Андрија Копривица „Титова пшеница“ Странице 12-22.