Римске тврђаве у српским земљама

Главно место источне Паноније беше Сирмиум, Сирмиј (Митровица), по коме је читава суседна област добила своје име Срем. Поставши колонија већ од времена Флавијеваца, он се током III-VI века развио у важну световну и црквену метрополу. Ту се налазио леп царски двор, амфитеатар, ковница новца и оружја. У Сирмију је 282. заглавио у војничкој побуни цар Проб, који је, да би запослио војнике, наредио да се саде виногради по Фрушкој гори и даље ниже око Смедерева. Према Сингидунуму, на ушћу Саве у Дунав, дизао се Таурунум (Земун).

Одавно, у свој историји Балкана, место данашњег Београда било је од великог значаја, због свог стратешког и привредно важног положаја. Његови први оснивачи, келтски Скордисци, створили су од њега тврђаву, а Римљани су га после развили, сместивши ту главни логор једне легије. У Сингидунуму се родио цар Јовијан (+364); ту је било седиште аријанског епископа и једног аријанског сабора (366. године). Код Ритопека беше Трикорниум, град племена истог имена; у називу Врчина очувало се име светишта богиње Орције (sacrum Orcinum); даље, на исток Винцеја (Смедерево), према коме се налазила Константиола, Констанциа (Ковин). Врло важан је био Виминациум (Костолац), са својом ковницом новца и пристаништем за речну флоту. Ту је 196. године Каракала био проглашен за цезара. Одатле је скретао дунавски пут за Цариград. Остала места око Дунава беху: Ледерата (код Рама), Пинкум, Пек (Велико Градиште), Егета (Брза Паланка), Акве (Прахово), у византијско доба владичанско средиште, са већим обимом, Маргум (Орашје код Дубрави це). Horreum Margi (Ћуприја) био је највећи град у унутрашњости Мезије, управо граници Дарданије. Арсена је Ражањ, а Praesidium Pompei Нерићев Хан код Алексинца. Наисус (Ниш), родно место цара Константина Великог, стециште шест разних важних путева, имао је одавно врло велик прометни значај, и стога је одувек, све до наших дана, био тражен и нападан. Од Ратиарије (Арчера) према Нишу, и од Прахова према Ћуприји, водили су путеви од Дунава у унутрашњост и њих су Словени при својим упадима често употребљавали. Стога је тамо цар Јустинијан подигао и обновио 27 градова и тврђава, бранећи линију Тимока. У западном делу Србије римских места од већег значаја није било. Далматинско-мезијска погранична област хватала је углавном око Губеревца и Рудника; извесни рудници (Мајдан и Парлози, Рудник, Стојник) припада Спомиње се неки римски муниципиј Mal. (Malavicus?) у висибаби код Пожеге. Повеће римско насеље налазило се, чини се, и у Плевљима.

Од Ниша према југоистоку и југу беху Скупи (можда Злокућани код Скопља). Цар Јустинијан, који се родио у близини те вароши, у селу Таурисију, подигао је Скупи на ранг македонске метрополе, давши јој латински назив Justiniana Prima. Јустинијан је поделио Источни Илирик у две црквене области, Дакију и Македонију. Овој другој одређено је средиште, заједно са политичким, у Скупима (535. године), а у област су јој спадале: Горња и Доња Мезија, обе Дакије, Превалитана, Дарданија, најсевернија покрајина Македоније, такозвана Macedonia salutaris, и један део Паноније. После 602. године нема више никаквих вести о тој Архиепископији, а „политичко тежиште из Јустинијане Приме се поново премешта у Солун. Очигледно је да је то било повезано са надирањем Словена. Прокопије је казивао за тај град да је био ванредно украшен храмовима, дворовима, тржиштима. И стару варош Улпијану (Липљан) Јустинијан је удостојио своје пажње, обновио је и дао јој име Justiniana Secunda. Обадва та имена су остала само у званичној црквеној титулатури, а у самом народу одржала су се старија имена све до наших дана: Скопиге, арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп. Од Скупи према југу нема нарочито великих римских насеља. Већ је Момзен приметио да, никад није свуда кроз македонску унутрашњост кренуо енергичан покрет градског развоја; удаљенији предели једва су, бар стварно, изишли из сеоског реда. Од интереса је важно и велико гранично место Стоби (код Грацког), где се сада врше систематска ископавања, Хераклеја Линкестис (Битољ), звана понекад и Пелагонија, и Лихнис, прозван после Ахрис (Охрид). Охрид је био порушен у борбама приликом сеоба народа и већи значај добио је тек у словенско доба. Јужније беху Едеса (Воден), некад престоница македонских владалаца и Бероја (Верија, Караферија, Бер), једна од првих хришћанских епископија Балкана, где је проповедао сам апостол Павле. Једно време тај град је био такмац Солуну, најважнијем граду византијске државе после престонице. На путу између Скопља и Градског налазила се језичка и културна граница између латинске и грчке домене.

Немајући увек довољно војске на расположењу, да би спречавао све навале варвара преко Дунава, Јустинијан је почео да подиже и обнавља старе римске градове и тврђаве, да уместо живе људске снаге поставља тврђаве-бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више могућности за отпор. Римска насеља ишла су, углавном, понајвише уз морску обалу и дуж великих пловних река, а насеља у унутрашњости или су се развијала на главним стециштима путева или су потицала од старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни упола онолико насеља као периферија; систем градског развоја био је, војнички схваћен, као повезан лимес, који је са периферије, са мора, и природних комуникација продирао према Дунаву и у унутрашњост. Тај систем је добрим делом задржао и Јустинијан, само је место офанзивног имао код њега дефанзивни карактер. Иза римске линије дунавских тврђава Јустинијан подиже још један низ утврђења, слабијих, али корисних, и осигурава пажљиво и бокове да противнику учини што тежим продирање према престоници.

Прокопије, савременик и историчар Јустинијанов, у свом делу о грађевинама подробно наводи то подизање градова. Оно је почето већ првих година Јустинијанове владе, али се осећа тек средином VI века, када Хуни и Словени не могу да продиру са трачке стране, него из Паноније. Осим свог родног краја, Јустинијан је нарочито утврдио главна места унутрашњости, Ниш и Софију, где су се стицали многи путеви. Уз дунавску линију подигоше се стражаре и утврде: сва места су имала бити ограђена рововима и насипима, уколико се не би доспела обновити стара утврђења са кулама и зидовима. Те грађевине нису биле увек солидне; подизане су журно, од материјала који је био при руци, и без икаквих других осим стратешких циљева. Мањи замкови имају на угловима четири округле куле, веће вароши четворо-шесторо или осмоугаоне куде од три боја. Тај тип се лако распознаје у хемским земљама. Северни зид Сердике (Софије) са округлим кулама скрпљен је од старог материјала, са грчким натписима из ранијега доба Царства, олтарима трачких бо жанстава и надгробним камењем. Замак (Кулина) Равна у долини Тимо ка са округлим кулама поправљен је од темеља материјалом римских ка мених грађевина и натписа. Исто тако, и велика већина споменика из Виминациума није нађена у првобитном положају, него су узидани у сте нама великог замка, који је подигнут од камења старе вароши. Од Син гидунума (Београда), који је био прилично запустео, Јустинијан поново направи град „славним и достојним причања“. у близини Београда подигао је и град Октавон, а уз Дунав сазида и обнови читав низ градова, међу којима Ледерату код Рама и Пинкум. Број мањих градова и стражара пео се на стотине, а служили су колико за одбрану толико и за збегове сеоског и незаштићеног света. У самом тимочком крају, у подручју тврђаве Акве (Прахова) било је 37 таквих градова и стражара, сам чувени Гамзиград изгледа да потиче из тог времена, од Сингидунума до илирске границе било их је 39, а до ушћа Дунава 80. Чак у Македонији и Дарданији подигнуто их је и обновљено 127. Страх од провала ширио се по свој Царевини, а ради рђавог искуства и потребе да се не веже оперативна војска утврђивао се не само север него и средина Царства, па чак и југ са Епиром и Тесалијом све до класичних Термопила.

Илустрована историја Срба, Владимир Ћоровић, књига прва, стр. 49-51. Политика и Народна књига, 2005.