Титова пшеница, први део

Уморан од недостатка добре концентрације да поново читам први том Пропасти Запада, пожелео сам да када дођем у Јагодину 23.4.2021. пронађем неко „лако штиво“ како бих остао у менталној кондицији, па и макар на нижем нивоу, али активан.

Отворио сам породичну библиотеку и међу малим књижицама (лака и мала је идеална комбинација) прочитао сам наслов „Титова пшеница“. А онда сам угледао приложену фотографију.

Тада, пре 40 година, био сам у Крушевцу на такмичењу ватрогасаца са кога имам једну велику трауму из детињства. Повезана је са демонстрацијама на Косову које су се догодиле 31.5.1981. и из ове четрдесетогодишње перспективе ово је био сигнал од Бога где би требало да буде моја пажња усмерена. Недавно сам читао текст на тему јубиларне годишњице од почетка шиптарске побуне од господина Ђикића (линк)

Али, оставимо Косово и Метохију по страни а вратимо се нашим дубоким узроцима који су нам 1991-1995. поновили зло искуство из 1941-1945: наивности сивог сокола спрам црног јагњета које радо врши покоље у НДХ и изазива одмазду Немаца у Србији по принципу сто за једнога и братоубилачки рат међу Србима.

Раније сам устанак у Западној Србији повезивао са брдско – планинским слободарским менталитетом у односу на материјалистички менталитет Источне Србије. Тако су и Немци мислили и писали приручнике о понашању.

Тачно је нешто друго: у градове Западне Србије доселили су се Хрвати и Словенци, раскорењени и у потрази за радничким пословима и у Ваљеву, Ужицу, Чачку, Краљеву и Крагујевцу на попису 1931. било је доста католика.

Након масовне ликвидације радника у Краљеву, где је међу жртвама било и Хрвата и Словенаца у Крагујевцу, и након тога по упутству за 100 за једнога, пре одмазде је требало одвојити припаднике ових народа да се не би поновила грешка из Краљева.

У борбама око Краљева је дошло до разилажења партизана и четника, јер су партизани желели да Немци побију што више Срба како би на своју страну превели народ, док су четници схватили да ће цена по опстанак српског народа даљих борби бити превелика.

У Источној Србији комунисти нису могли да нађу плодно тле за пропаганду јер моравски сељак цени приватну својину и брани је. Стога је Источна Србија платила до тада неплаћену цену кроз изгинуће младих на Сремском фронту.

Титова пшеница нам даје идеализовану историју комунистичке припреме да преузму власт у Југославији, након што су усташама и окупаторима омогућили да се распадне отпор југословенске војске у априлском рату. Пуно је симбола сличних хришћанским којим је требало да се комунизам приближи народу.

И тако, прошло је 40 година, то је била 37 година од окупације Србије од стране комуниста. Колико смо се за ових 40 година као народ опаметили и колико смо се вратили Српству које је постојало до 1914?

Велика част

Вјекослав Споја Вјеко, грађевински радник из Цриквенице, између два свјетска рата дође у Ваљево и повеза се са напредним људима у граду и околини. Пошто је био врло уредан и сналажљив, још тридесет осме постаде кандидат Партије и курир познатог револуционара тог краја Драгојла Дудића. Безброј пута преносио је поруке, писма и пропагандни материјал на релацији Ваљево – Пецка – Краљево – Београд. Четвртог априла четрдесет прве Милош Минић му саопшти да су га другови примили у Партију.

Убрзо послије тога Хитлер и Мусолини нападоше Краљевину Југославију, која срамно капитулира. У том општем метежу, чим Нијемци дођоше у Ваљево, доби Вјеко задатак од Партије да се „преквалификује у конобара“ и да се запосли у њемачком официрском ресторану у граду и да обавјештава о бројном стању непријатеља и о сваком другом што је Партију интересовало. И те задатке Вјеко је успјешно извршавао све до шестог јула. Тада доби задатак да у први мрак пође до пиваре, гдје да сачека Здравко Јовановић.

• Вјеко, што пре пронађи ону двојицу другова што су с тобом на вези, па се хитно пребаците у Белу Цркву. Тамо се налазе три велике крушке. Седите испод њих и сачекајте везу – саопшти му Здравко и оде.

Вјеко и његови другови око подне стигоше у Белу Цркву. Са лакоћом пронађоше крушке па сједоше, наслонише леђа на стабла и отпочеше да осматрају.

Седмог јула, негдје око два сата, угледаше два човјека како журе према њима. Напријед је ишао један средњег раста и широких рамена, а за њим нешто више човјек са торбом на леђима и три пушке о рамену. Кад им приђоше на неколико корака, Вјеко покуша да устане.

• Не устај, Вјеко! Не треба нам никаква лозинка. Одлично те познајем, иако те никад пре нисам видео. Чак знам да си једини Хрват међу нама и да си нам доста помогао у нашем раду – топло је говорио друг дугуљаста чела, енергична лица и крупних плавих очију пуних жара, сједајући поред њега.
• Тко си ти, друже, те ме тако добро познајеш?
• Ја сам Живорад Јовановић. Другови ме зову Жикица Шпанац јер сам се и у Шпанији борио против фашизма. Данас се овде, у Белој Цркви, одржава традиционални ивањски вашар. Неколико мојих другова и ја говорићемо народу о Прогласу Централног комитета КПЈ који позива наше народе у борбу против окупатора и издајника. Пошто смо убеђени да ће нас жандарми ометати, по препоруци другова, позвао сам  и вас тројицу да се придружите групици бораца која ће нас неупадљиво штитити. Зато смо донели пушке и муницију да вас наоружамо и черек печене јагњетине и погачу да ручате.
• Велика ти хвала, друже Жикице! То је за нас велика част.
• Не захваљуј ми. Ви сте то и те како заслужили! – одговори Жикица смјешећи се.

Тог топлог јулског дана, негдје око петнаест часова, пред кафаном, испод велике липе, почео је народни збор. Са кафанског стола говорили су задужени говорници. Последњи се попе Жикица Шпанац и одржа ватрен говор који је завршио покликом: „У име Комунистичке партије Југославије позивам вас у борбу против окупатора и свих издајника наше земље!“

Убрзо послије тога двојица жандарма отпочеше да разгоне народ кундацима. Жикица их узе на нишан и усмрти обојицу издајника са узвиком: „Тако ће проћи свако ко дигне руку на наш народ!“

Пуцњима Жикице Шпанца у Белој Цркви, малом селу плодне Рађевине, отпочела је оружана борба народа Србије и осталих народа Југославије.

Тог историјског дана Вјека и његови другови постали су борци Прве рађевске чете. На путу према шуми, пред четом је поносно јездио Живорад Јовановић – Жикица Шпанац, први комесар чете.

ЗАКЛЕТВА ПРВЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЧЕТЕ

Убрзо послије устанка у Србији, на терену толисавских колиба повише Беле Цркве, построји се Прва рађевска чета ради свечаног полагања заклетве. Том свечаном чину, поред Живорада Јовановића – Жикице Шпанца, комесара чете, присуствовали су Родољуб Чолаковић Роћко, члан ЦККПЈ, и још неколико организатора устанка тог краја који су у својим говорима истакли значај тог историјског тренутка. Кад Роћко доби ријеч, нагласи:

• Другови и другарице, послије устанка у Србији, који је плануо на овом терену, и по Црној Гори су запраштале устаничке пушке. Припреме се врше и по осталим нашим крајевима, па ће убрзо читава наша земља бити захваћена пламеном оружаног устанка. Управо због тога желим да вам представим једног борца Хрвата који се налази међу вама – рече Роћко и позва Вјекослава Споју Вјека да изађе пред строј.
• Изашао сам, друже Роћко – кликну Вјеко у ставу мирно.
• Најмерно сам, другови и другарице, позвао Вјека да га сви видите и упознате. Он је Хрват из далеке Цриквенице. Као напредан радник и човјек поодавно се укључио у партијски рад на овом терену и, заједно са нама, прихватио борбу против окупатора таман као што би то урадио у својој Хрватској (??? МЗ). Поред Вјека ни ја нисам са овог терена, већ сам ваш комшија из Босне. Обрадован устанком, у борбу сам се укључио таман као што би то урадио у Босни. Управо то је наша Комунистичка партија, којој одавно припада, зацртала у свом Програму да у људима гледамо људе без обзиран на њихову националну и верску припадност. Тога ћемо се строго придржавати у току читавог ослободилачког рата широм наше поробљене земље и цементирати братство и јединство наших народа да оно стварно постане темељ наше борбе и срећнијег живота у слободи за нас и наше потомство… – заврши Роћко уз бурно одобравање присутних.

Послије тога Жикица Шпанац стаде пред чету и, у ставу мирно, отпоче изговарати текст заклетве, коју борци гласно поновише.

Андрија Копривица „Титова пшеница“, „Рад“ Београд 1977, стр. 7-11.