Рудник Трепча и Копаонички партизански одред

Ребека Вест је описала рудник Трепчу, којим су управљали Енглези, као велику наду за економски развој Косова и Метохије, да су од Газиместана до Пећи Албанци питали за могућност да се у њој запосле.

Мени је овај цитат важан као објашњење за формирање партизанског одреда од радника из Трепче, а у ситуацији када су Немци и Италијани поделили окупирано Косово и Метохију. И док су одреди Косте Пећанца из Топлице формирали „равнотежу страха“ са Албанцима, дотле су ови партизани постали најоданији део Титове војске и испратили га на свим путевима од одласка из Србије до његовог повратка.

За детаљније бављење овим одредом, на жалост, немам више времена.

Цитат:

На дневном светлу крхкост господина Мека и његова избразданост ветром биле су још изразитије него претходне вечери, а његова снага, у својој кроткој строгости, још апостолскија. Изашли смо с њим из канцеларије, а људи који су пролазили воловским колима окретоше се да виде нас, странце који учествују у локалној дивоти и успеху. Сваки од њих могао је сломити женско срце, јер су сви до једног носили личку капу. То је најлепши украс икада смишљен за мушку главу. Капа је црна и округла са црвеним рубом, а фина црна плетеница пада на лево раме, дајући човеку који је носи отмен и ведро нехајан изглед. Већ она јасно показује зашто је лорд Бајрон волео Блиски исток. „Али, Лика је далеко одавде”, рекох. Она лежи у крашким пределима далматинског залеђа, а до ње се са Косова може стићи или преко Црне Горе, или споредним путевима кроз Босну. „Овде има много Личана”, рече господин Мек; „влада их масовно шаље овамо јер у својим брдским селима не могу да зараде за живот; тамо готово да нема земље, осим малих џепова у камену. Знате, овде имамо људе из најразличитијих крајева. Имамо Хрвате католике из Хрватске, Хрвате католике из Далмације, православне Србе одавде, православне Србе из Србије, који су сасвим другачији, православне Србе из Црне Горе, који се такође разликују, овдашње Албанце, који су муслимани или католици, мада има и православних, беле Русе у канцеларијама и у фабрици, има нас Шкота, Енглеза и Американаца. Да, сада се добро слажу. У почетку је било лоше, а повремено и доста лоше. Имали смо предрадника Хрвата који је запошљавао нове раднике, и Срби су се стално свађали с њим тврдећи да Хрватима даје предност. Али он је био добар човек, те сам сматрао да у тим причама нема истине и нисам га отпустио. Јадник, седео је у канцеларији када је један радник Србин, попивши превише, упао унутра и убио га. Било доиста страшно. Ухватили смо убицу, мада беше побегао у брда; осуђен је на дуг затвор и то је отворило следећу фазу. Схватили су да су стари дани прошли. и да се за живот не плаћа животом, већ животом у затвору. То им се нијЧдопало. па су почели да гледају на ствари другачије. „А да ли је тај Хрват давао предност Хрватима?“ упитах, и када он оћута и поче да прича о нечем другом, сачеках да направи паузу па му поново поставих исто питање. Покушавали су да ме одуче од тога још док сам била мала. али нису успели. „Имамо и сад једног Хрвата на сличном положају, и нема поштенијег човека од њега“, гласио је његов одговор, и ја клонух зурећи у прашину док су мушкарци разговарали о рудама. „Сматрао сам да у тим причама нема истине… И сада имамо Хрвата.. Видела сам га како после трагедије седи у канцеларији и претражује документе мртвог човека, како му лице изненада бледи и мршти се при погледу на нешто што квари ред и има ту опаку предност да је идеолошке а не металуршке природе, те се не може поправити применом здравих рударских принципа.

Вијугави пут одвео нас је уз стрмо брдо кроз град препун башта, белих кућа и ружичастих кровова, окружен воћњацима. Био је исти као таква места на Западу па ипак потпуно друкчији. Код нас оваква насеља представљąју покушај да се ублажи победа таме над добром земљом; а овде она показују да је добра земља први пут после неколико векова упознала нешто друго осим таме.

Код нас индустријски радници изгледају као жртве друштвеног система који им ускраћује релативно пристојан живот сељака и занатлија, осудивши их на животни стандард далеко испод оног какав имају класе које обављају лакше послове или не раде ништа, Овде је то била чиста бесмислица. Пет векова ниједан други, повољнији начин живота није био доступан овим људима; то није био случај у Македонији или у Србији, али у овом подручју је било тако. Пет векова овде није постојала ниједна класа која је уживала овакав стандард и удобност, и још је нема; државни чиновници и официри стоје још слабије. На тремовима ових малих кућа жене су седеле попут блажених у рају, са додатним задовољством људи који су искусили горе. Деца, која су се играла међу цвећем, погледаше нас, а нама се учини да у њиховим црним или светлоплавим словенским очима нешто недостаје; схватисмо да смо у последње време сусрели много деце продуховљене глађу и опасношћу, „Текућа вода постоји у свакој кући”. промрмља господин Мек, „а држе их врло уредно и чисто.” Продосмо кроз тај обични, али ипак аутентични рајски врт и стигосмо до кантине у којој су се хранили неожењени радници. Смешећи се уз посебан понос оних који су упућени у не само благотворне него и нове тајне, кувари су стајали поред лонаца у којима је кључао чорбаст пасуљ, смед и таман попут чађи, где су се крчкали јагњећи одресци у сосу црвеном од алеве паприке. Знам барем једну енглеску школу у којој храна није тако добра. Није било никакве грешке, механичка цивилизација овде је била изузетно заводљива. Ово модерно индустријско постројење било је пријатно као прозирност листа папира подигнутог наспрам светла, а за то су постојала два разлога: било је изванредан примерак своје врсте и настало је после дугог вакуума лоше турске власти.

Све ово деловало је дирљиво попут блеска среће у очима страних усељеника у Сједињене Америчке Државе у добра стара времена пре 1929. године, опчињених што су стигли на место где има обиља хране без обзира на временске прилике, топле и јефтине одеће, удобне обуће, кућа које не прокишњавају и радио-апарата, фрижидера и аутомобила који се, истина, не стичу сувише лако, али који се не могу уопште стећи у пољској Галицији или у Португалији. Нису могли да схвате да у том новом, индустријализованом свету такође постоје годишња доба, истина неусловљена кретањем сунца, али окрутнија и дужа; и да је урбана верзија снежне олује или суше још гора, јер се мора преживети у апсолутној немаштини, непознатој оним заједницама у којима свако поседује макар комадић земље, а меду људима постоје крвне и пријатељске везе стваране генерацијама. Тај процес је био нешто спорији у нашој земљи, али сам била у прилици да видим његову последњу, жалосну фазу. Енглески индустријалци 19. века били су спаситељи за потлачене пољопривредне произвођаче који су у земљишном систему какав би запрепастио Балкан једва преживљавали’, многи од њих су праву храну и топлоту упознали тек у градовима Ланкашира, Јоркшира и средишњих крајева Енглеске; али огромна, несрећна армија незапослених не гледа више с надом у том правцу. Зато сам осетила инстинктивну потребу да упозорим раднике који су управо улазили у трпезарију, смешећи се и пробуђеног апетита, да им кажем: „Не дозволите да вас обману. Онај кога сматрате доброчинитељем заправо је ваш непријатељ; поробиће вас и вашој деци одузети оно што ни под Турцима нисте изгубили – право на рад.”

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 698-699.