Економске реформе краља Петра

Међутим, питање краљеубица било је много мање значајно него што се може претпоставити. Колико год то невероватно изгледало, изузетна прегнућа на која се народ, оживљен Драгиним жртвовањем, с лакоћом и полетом бацио потиснула су убиство у други план. Петар је покренуо програм реформи у врло једноставном, женевском духу. Када је управитељ двора на дан његовог доласка дошао да упита какав мени жели, ускликнуо је: „Мени! Мени! Немам времена за мени: немој ми то више никада помињати.“ Доиста је имао врло мало времена, јер је почео да реформише Србију својеручно и пешке. Одшетао би, без војне пратње до неке болнице, и кад не би затекао ниједног лекара, што се у тим аркадијским данима неретко дешавало, записао би у књигу посетилаца: „Свраћао је краљ Петар“. Отишао би до неке школе, и ако би затекао децу како се играју, а наставнике како смркнуто разговарају о својим проблемима, написао би на табли: „Свраћао је краљ Петар.“ Он се, међутим, позабавио и проблемима који су посебно погађали лекаре и наставнике, али и велики број чиновника и војника у Србији, и који су објашњавали зашто је било тако мало реда: побринуо се да ти службеници буду редовно плаћани. Швајцарска исправност, с којом се у месту њеног настанка често и претерује, Србима се, после тридесетпетогодишње Миланове и Александрове владавине, чинила нечим живописним и егзотичним. На њих је то остављало исти утисак који на нас оставља српска народна ношња. Отворених уста посматрали су како сталном контролом Петар доводи финансије у земљи у ред, стичући и поштовање међународних финансијера. Александар није могао добити кредит у Бечу чак и када је понудио као гаранцију целокупни железнички систем Србије, а Петру је сместа одобрена девет пута већа сума од оне за коју је његов претходник узалуд молио.

Зора Србије коначно је свитала. Срби су га следили новим путем којим Србија није ходала пуних петсто година, према свету где су се успех и блиставо богатство могли стећи не само мачем већ и плугом, разбојем, пером, кичицом, позитивним завршним рачуном. Први пут од доласка Турака, изгубљена цивилизација Византије показивала је знаке оживљавања и коначно је изгледало да ће монотана смена тираније и отпора бити доиста замењена истински разноликим животом. Срби су раширили крила, винули се ка сунцу. На тај призор Аустрију је обузео бес. Смислила је како ће Србију поново ухватити у своје мреже. Када је краљ Петар реорганизовао војску, под заповедништвом Арсена Карађорђевића, намеравао је да купи топове из Француске; направио је и врло пријатељски споразум са Бугарском. Беч га је сместа ударио по прстима. Споразум са Бугарском мора бити поништен, а топови се морају наручити од Аустрије. Краљ Петар је одбио налог; исто је учинио и његов први министар Никола Пашић, српски Лојд Џорџ, лукави идеалиста; исто су учинили и опијени Срби. „Нема више Обреновића, сада владају Карађорђевићи, више нисмо робови“, рекли су.

Аустрија је потом објавила економски рат Србији. Изгледало је не само да мора победити него да ће и победа бити лака. Србија је имала само једну привредну грану – свињогојство, и ништа није било простије него подићи царине на неподношљив ниво. Једним ударцем убијено је девет десетина српске трговине. Срби су, међутим, притегли каиш и убрзо нашли нова тржишта у Француској, Египту, чак и у Енглеској, док је у Аустрији цена меса достигла невероватан износ. „Свињски рат“ трајао је око пет година, од 1905. до 1910. Када јој је постало јасно да није успела, Аустрија је објавила да неће прихватити пораз. Године 1908. одвратни Ерентал одлучио је да изврши анексију Босне и Херцеговине, што је потом постала претња свим државама између Аустрије и Црног мора. То је значило да Хабзбурзи, пошто нису успели да потчине Србију економским ратом, намеравали једног дана да изравнају рачуне употребом оружја. Поново су Срби раширили крила и винули се ка сунцу. „Ако постоји Аустрија“, рекли су, „постоји и Русија.  Немамо разлога да се грчимо од страха пред иједном државом; ми смо јак народ и наша снага створиће нам савезнике.“ Тако је и било, јер сада су имали краља који није могао бити поткупљен и министре који нису били вољни да се продају.

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 437-438.