Модернизам, вештачка жена и трагедија

Становници су чули да ће проћи кроз град и окупили су се са децом да му честитају на унапређењу. По клицању којим су поздравили долазак и одлазак воза могло се видети да га веома воле; али кад се појавио пред њима, и он и они били су просто паралисани стидљивошћу која је очито потицала из осећања да је војничка слава света, јер из оног што су говорили схватили смо да је он доспео до чина који је за његове године био изузетно висок. Било је веома дирљиво гледати како свечано стоји пред њима због почасти коју су му указивали, усправног тела које се, захваљујући дисциплини и вежби, од широких плећа сужавало према витком струку и боковима. Имао је оно словенско лице које збуњује човека са Запада, јер су му очи биле строге, а обрве и јагодице тако уздигнуте да би се уз њих очекивале танке усне, а његове су биле пуне и чулне. Свидело ми се како је стајао тамо у својој уредној, маслинастој униформи; допала су ми се и лица деце подигнуте према њему, занета маштањем о њему као заштитнику и о његовом животу пуном одрицања. У животу постоје и боље ствари од ратовања, али оне су боље једино ако су људи који се њима баве у стању и да ратују.

„Мој родни град је Шабац“, рече Константин, и ја обратих пажњу, јер његове најбоље приче почињу тим речима. „Сви ми из Шапца били смо прави људи. Није било много оних који су говорили слично или личили једни на друге, како то бива у Паризу, Лондону или Берлину. Били смо сви своји и различити. Мислим да је то било зато што смо сви били једнаки и нисмо се могли уздићи настојањем да изгледамо као класа која има друштвени углед. Могли смо постати изузетни једино развијајући своје особине до крајности. Тако је у свим српским градовима, тако је било нарочито у Шапцу, јер наш је град поносит, ми смо увек ишли својим путем. Када је стари краљ Петар дошао у посету Шапцу, обратио се једном сељаку и питао га да ли му добро иде, а сељак одговорио потврдно, додавши да је то захваљујући свињама и шверцу. Нама је углавном свеједно, мада нам и није свеједно. Сељак ће рећи краљу да се бави шверцом и крши његов закон, али ће умрети за свог краља. У рату смо били врло добар град. Французи су нас одликовали истим орденом који су дали Вердуну.

„Волео бих да вас одведем у Шабац. Али он више није оно што је био. Хоћу да кажем да га ја више не познајем. Посета можда не би разочарала вас, али би разочарала мене, јер не бих могао да вас упознам са свим људима који су тамо живели кад сам био млад, а сада су мртви. Неки од њих били су веома добри и веома чудни. Постојао је један старац кога сам веома волео, а волео сам и његову жену. Обогатио се прављењем војничких униформи и своје богатство је поштено стекао, јер је био добар човек, родољуб, и није варао сироте војнике. Тако је имао новца да се посвети својој манији за новитетима – љубави према Науци, машинама, вештачким, модерним стварима. Ви то можда не памтите, јер је то код вас стигло пре него код нас, али пре извесног времена владала је права помама за таквим стварима. То је била заслуга вашег H. Dž. Velsa и његових подржавалаца, а делимично и наших представа о Америци, за коју смо тада веровали да је цела прекривена облакодерима и фабрикама. И ја сам помало патио од те маније па сам се тако и зближио са старцем, јер сам пред њим причао о тим стварима, а он ме је потом повремено позивао својој кући на ручак, када би из Београда или Новог Сада донео конзерву поврћа или воћа; он, ја и његова жена седели смо тако усред земље у којој расте најбоље воће и поврће на свету и облизујући се после некакве кашасте шпаргле или репасте брескве из Калифорније, разговарали о томе како ћемо спасити свет када сви будемо живели у подземним градовима, јели конзервисану храну, добијали децу вештачким зачећем и живели вечно.

„Био сам тада само дечак и то сам прерастао, али старац је остао чврст у својој вери, заједно са својом женом која, мислим, никада у све то није веровала, али га је много волела и стога га је у свему следила. Рекох да је био веома богат те је могао да набави прву шиваћу машину у нашем граду, затим и први грамофон, а позом и први ауто, који му, пошто није било добрих путева, није био ни од какве користи, али га је свеједно бацао у екстазу. Но постојало је много других предмета којима је задовољавао своју страст, много више него што можете претпоставити. Кућа му је просто била затрпана њима. Имао је мноштво необичних сатова; једног се сећам сасвим добро: бројчаник му је био скривен, а време је показивао светлећим бројкама које су се оцртавале на таваници. То је било врло згодно за ноћ, али мојим пријатељима није било ни од какве користи јер су одлазили у кревет рано и спавали као кладе до изласка сунца. Опремио је своју кућу правим клозетом и стално је мењао моделе. Неки су били врло необични и никада нисам више видео сличне примерке; не знам шта су њихови творци имали на уму. На неке од њих ишло се само на одређен начин, а зашто би неко ишао у клозет баш на тај начин није било јасно. То је ваљда једино место на свету где човек сасвим добро зна шта треба да ради. Одећа мојих пријатеља је такође била врло чудновата. Он, наравно, није носио сељачку ношњу, али чим је обукао западњачку одећу побунио се и против ње, па је носио кравате које се копчају и панталоне скројене изједна с прслуком. Али, најгори је био када је била у питању одећа његове жене. Терао је да носи пумперице испод сукње, што није био обичај наших жена и што их је из неког разлога скандализовало. Панталоне су упознале преко Турака, знале су и за сукње, али су панталоне испод сукње сматрале непристојним. Кад је чуо за грудњаке, наручио их је и натерао је да их носи, а пошто је она била стара сељанка, врло крупна, грудњаци су морали бити проширени; али и тада се видело да јој не одговарају. Био је толико поносан што има све што је модерно, да није могао а да не прича људима како је она попут Американке, па носи пумперице и грудњаке. Она је црвенела и патила, јер наше жене су срамежљиве. Па ипак, подносила је све то јер га је много волела.

„Знам колико га је волела, јер сам имао прилике да упознам шта јој је на срцу. Знате како су млади људи често сурови, јер кад сам израстао из дечаштва, више ми није изгледало фантастично да једем конзервисано поврће, и кришом сам се смејао свом старом пријатељу. Када сам се вратио из Париза после прве године на Сорбони, посетио сам их и из пусте злоће почео да причам невероватне приче о новим машинама које уопште нису постојале. Можда је неких и било, а неке су касније доиста и направљене. Сећам се како сам им говорио да су Американци пронашли систем којим у возовима и кућама увек одржавају исту температуру без обзира на временске прилике. То су клима уређаји, и то данас постоји, али тада је то била лаж. Причао сам све апсурдније ствари и на крају рекао: „И, наравно, умало да заборавим, постоји и вештачка жена коју је измислио чувени хирург, доктор Мартел. То је заиста дивно“. Мој стари пријатељ рече: „Вештачка жена? Шта је то? Жена створена вештачким путем? За име Бога! Причај!“ Ја наставих, говорећи ствари које уопште нису биле истините и које нису биле поштене, а мој пријатељ ме је слушао гледајући ме очима које су се све више шириле; онда угледах очи његове жене, велике и испуњене болом. Мој стари пријатељ рече: „Мораш ми набавити једну, мораш ми набавити вештачку жену!“ Могао је да купи шта је хтео и ја схватих да је она знала да ће он то рећи и да је била страшно тужна, јер је била сигурна да, иако је његова права жена, неће бити у стању да га одвоји од његове вештачке љубавнице. Зато рекох да жена још није готова, да доктор Мартел настоји да побољша модел, да се још не може купити. Грдно сам се мучио покушавајући да пронађем нешто друго што би га навело да заборави вештачку жену, пио сам много шљивовице и прави се да сам пијан. Али пре него што сам отпутовао, свратио је до мене и затражио да му донесем вештачку жену, рекавши да уопште не пита за цену и да ће продати све што има само да би стекао такво чудо.

„То се понављало сваки пут кад бих из Париза долазио на распуст. Отишао бих њиховој кући, а он је извесно време говорио о другим стварима, као лепо васпитан дечак који зна да мора мало разговарати са ујаком пре него што га упита: „А шта је са возом који си обећао?“ Но пре или касније упитао би: „А вештачка жена, да ли је завршена?“ Ја бих завртео главом и одговорио: „Не, није“. Видео бих тада како лице његове жене облива срећа, како постаје млађе и благо. Њен муж ће још неко време бити њен. Ја бих онда објаснио да је доктор Мартел врло одговоран човек и велики хирург, и да такви људи воле да раде полако и студиозно. А затим бих шаком заклонио уста да она не би чула и испричао неку не баш пристојну причу о томе како се вештачка жена покварила приликом експеримента; старац је слушао избечених очију, а она би отишла у кухињу и донела ми неки специјалитет, слатко или комад прасетине који је чувала за свештеника, зато што сам рекао да вештачка жена још није готова. Видео сам да ме је јако заволела, као мајка сина, и било ми је тешко, јер сам јој глупавом шалом нанео бол. Кад сам због хладног времена добио упалу плућа и када се чинило да ћу отићи попут моје сестре, која је умрла у шеснаестој, дошла је да ме обиђе и ја сам јој са стидом рекао: „Тетка, превише си добра према мени. Ја за тебе нисам ништа учинио,“ а она ми је са сузама у очима одговорила: „Али, ти си био према мени као син. Не мислиш ваљда да сам толико проста да не знам да је вештачка жена завршена одавно, пошто на њој ради, како ти кажеш, тако паметан човек? Говориш мом мужу да није готова само зато што знаш да не бих поднела то створење у мојој кући“ Нисам знао шта да одговорим на то. Нисам јој могао признати да сам био мајмун, а да јој истовремено не ставим до знања да је њен муж магарац. Пошто му се много људи у граду подсмевало, а она је тога била свеснија од њега и због тога их је мрзела, нисам могао да јој признам да сам био један од њих, јер би се онда осећала изданом. Тако нисам могао да учиним ништа друго него да јој пољубим руку и кажем да ћу је увек и до краја штитити од вештачке жене.

Последња година мојих студија била је и последња година пред рат, тог лета нисам долазио кући на распуст јер сам много учио, филозофију код Бергсона и клавир код Ванде Ландовске, а потом сам много година био војник; кад сам се вратио, сви људи су некуд нестали. Зато ми је изгледало неумесно да се распитујем где су то двоје старих. Тако је прошло много времена пре него што сам сазнао шта се догодило с мојим пријатељима. За мене је то страшна прича не само зато што сам их на известан начин волео већ зато што је типична за нас Словене. Ми смо лаки људи пуни lagerete, све док се у нама не накупе нека осећања због којих та лакоћа не постаје тешка као олово, а онда скачемо у реку без икаква повода. Да наша lagerete није постала тешка попут олова могло би се рећи да то чинимо из склоности према спорту, али то је већ други случај. Сећате ли се, али не, нико се од нас тога не може сећати, али смо сви читали о томе да су крајем прошлог века људи веровали да се нешто догодило са човечанством, да смо сви декадентни и да ћемо сви извршити самоубиство. Fin de siecle, то је и само име говорило. У ову земљу све споро стиже, па су тако и ове приче стигле врло касно, 1913. године, а у међувремену све то је било преведено на немачки и постало тешко, морбидно и застрашујуће. У таквом облику то је допрло и до јадног, шашавог старца, који је поверовао да је самоубиство најмодернија ствар и убио се. Једно време је био врло меланхоличан, чак је и подстицао то расположење како други старци уче шах, а затим је отишао у шталу и обесио се. Толико је желео да буде модеран, да је изабрао вештачку смрт уместо природне. Верујем да је био сигуран да постоји бесмртност, јер мада је био верник, био је и слободни мислилац коме вероватно никада није пало на памет да неће живети после смрти. Убрзо потом и његова жена се обесила, али не верујем да је у њеним разлозима било ичег модерног, они су били сасвим старински. У Шапцу се догађа веома много чудних ствари, доиста чудних, али мислим да никада ништа није било толико тужно.

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 347-350.