Албанци 71 пута више рециклирају комунални отпад од Срба (а Турци 47)

Под насловом „Пола тоне комуналног отпада је створено по особи у ЕУ“ Евростат је (линк) објавио податке да је 225 милиона тона комуналног отпада створено у 2019. То одговара просеку од 502 килограма по особи, и представља мали раст у односу на 2018 (495 килограма), мада је испод највеће количине у 2008 (518кг).

Данска је са 844кг била највећи произвођач отпада међу чланицама ЕУ у 2019. Друге чланице које су правиле више од 600кг биле су Луксембург (791), Малта (694), Кипар (642) и Немачка (609кг).

На другој страни, најмање отпада по становнику стварано је у Румунији (280кг), затим у Пољској (336кг), Естонији (369) и Мађарској (387кг).

Количина отпада која је рециклирана у 2019. је нова рекордна и она је од 1995. утростручена са 37 милиона тона (87кг по особи) на 107 милиона тона (239кг по особи).

Од 1995. је удвостручена количина спаљеног отпада са 30 милиона тона (70кг по особи) на 60 милиона тона (134 по особи) у 2019.

Иако је мало више отпада било створено, количина која је завршила на депонијама се скоро преполовила од 1995: од 121 милиона тона (286кг по особи) у 1995. на 54 милиона тона (120кг по особи) у 2019.

Србије има у бази података, али званични статистички подаци, претпостављам, не познају дивље депоније попут бацања отпада у речне токове или на њиве и ледине. Пример је приложена фотографије мини депоније у Мислођину (http://www.makroekonomija.org/evropska-unija-2/zahtev-da-se-stanovnici-sela-mislodjin-ulica-bacevicka-ukljuce-u-sistem-za-organizovano-odnosenje-otpada/ ).

Србија је, Богу хвала, богата свим врстама ђубрета. Искаче из телевизора када га упалите, има га на друштвеним мрежама, интернету, па изгледа да је ово право, материјално, ђубре најмањи проблем. А и оно нам мимоилази званичне статистике фрљањем цркотина у потоке и ђубрета у комшијске њиве.

У Србији се највише званичног ђубрета правило под влашћу „жутих“ јер је максимум био 375 килограма по становнику у 2011. Затим су поплаве из 2014. спонтано однеле српско ђубре у Бугарску и Румунију па је минимум био 259 килограма по становнику у 2015. И без „жутих“ (или са њима, само пресвученим у нове дресове) од тада нам расте ђубре по становнику и достигло је 338 килограма у 2019. Мање званичног ђубрета по становнику прави се само у Пољској, С. Македонији, Румунији и на Косову и Метохији. Ипак, уколико су нам плате на око 25% од просечних у ЕУ (више код оних без деце а мање са децом, јер се код нас промовишу модерне вредности а на Западу опорезује самотњаштво), бити на 67,3% од просечног ђубрета по становнику у ЕУ је један веома напредан индикатор. Још када би укључили ово незванично ђубре, можда бисмо били и изнад европског просека.

Подаци који су ме растужили тичу се рециклаже комуналног отпада. У Србији се само један килограм отпада по становнику рециклира (мало мање од 7.000 тона) док се у Албанији рециклира 71 а у Турској 47 килограма. Ако се не може почистити ђубре из средстава јавног информисања и забаве, па ваљда се може са депонија издвојити више материјала за рециклажу? И хоћемо ли развијати сеоски туризам тако што ће се гости згражавати дивљим депонијама и отпадом у „недирнутој природи“?

Тужне су то теме. Али, наш пут у ЕУ је тврдо поплочан будућим законом о истополним браковима и садашњим наградама и системима вредности који указују да је ђубре најмање важан, и лако решив, проблем.