Случајни цитати Ребеке Вест

Док по други пут читам „Пропаст запада“ Освалда Шпенглера случајно отворих књигу „Црно јагње и сиви соко“ коју чита моја мајка.

На 794-745. страницама пише:

Саво ми рече „ Тамо је складиште на које бих волео да обратите пажњу. Годинама су у њему стајали ковчези испуњени вредном одећом и накитом, личном својином Николе и његове породице, које су оставили када су у журби напустили Цетиње и отишли у Скадар. Колико год да су наши људи сиромашни и навикнути на пљачку као саставни део ратовања, нико те ствари није ни такнуо. Сматрали су да им је испод достојанства да узму оно што припада недостојном краљу.“

То је била импресивна прича, али његов тон и профил оживели су само једноличну колонаду црногорског јунаштва, његов заморни храм победе. Осетих нерасположење кога сам морала да се решим ако нисам желела да се нађем у истој невољи као и Турци. Ако желим да моја цивилизација преживи напад на себе – а из овог путовања схватила сам да ће бити нападнута, чак и ако раније у то нисам веровала – требало је да будем спремна да се за њу борим. Та нужност неће бити умањена зато што је та борба значила жртвовање већине суптилних варијација које интелект воли да намеће инстиктивном животу. Морала сам да будем спремна да се борим за њу чак и ако ми буде одвратно, јер је суштина цивилизације несклоност насиљу, те ће ме, свакако, и када је будем бранила, навика терати да стрепим да је заправо издајем.

Ана Селић је на 879. страници записала:

Када је Черчил, јануара 1944. променио политику према Југославији, изазвао је и потрес у животу Ребеке Вест који ће трајати до краја њеног живота. Од почетка рата, она је подржавала Дражу Михаиловића и његов покрет, сматрајући га аутентичном побуном против нацизма и окупације. Черчилову одлуку да одбаци Михаиловића и подржи партизане видела је као понављање Минхенског споразума, издају једне земље и њено предавање диктаторском режиму. Било јој је потпуно јасно да ће „мале европске земље бити препуштене комунистичкој тиранији“. О свом ставу говори јавно, така да њена предавања бивају отказивана, што потхрањује њен страх да ће је комунисти убити. Ради на свом „руском“ роману, али не успева да га заврши (објављен је под насловом Птице падају – The Birds Fall Down – тек 1966. године), помаже на сваки начин избеглице из Југославије и шаље пакете Станиславу Винаверу, коме су она и муж понудили уточиште у Енглеској, али који је одбио да напусти своју унесрећену земљу, да би потом провео рат у немачком логору заједно са бројним српским официрима.

Пожутео исечак из Политике од 23. октобра 2004. са насловом „Ребека Вест по други пут међу Србима – Књига срца и душе“ завршава Анђелка Цвијић:

И, на крају: да ли је све толико страшно да странице дела Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“ у првој верзији на српском буду, да се послужимо еуфемизмом „пробране“, чиме је кривотворена идеја ауторке? А можда је и то била сурова антиципација. Јер, земља која се бојала једне књиге морала је да се уруши; Европа која ту књигу није хтела да схвати, ни онда ни сада, свесрдно је помагала то урушавање.

Код првог цитата стоји исечак од 9. фебруара 2008. из Политике „Плаве очи балканске“ где је скроз десно информација са насловом „У Војводини више оболелих од грипа“ и почиње са: у Србији је до сада регистровано 20.004 оболелих од грипа, што је пораст у односу на претходну недељу када је број био нешто већи од 16.197, показују јучерашњи подаци Центра за превенцију и контролу заразних болести Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“.

Текст о студији данских научника да сви плавооки људи на планети потичу из овог региона је ипак интересантнији за читање од кратке информације о епидемији грипа.

Једва чекам да прочитам последњи том Пропасти Запада, о светској економији, а да бих мајци преотео Ребеку.