О болести на Истоку

Безбројна су и разноврсна изненађења која очекују човека са Запада, који је нагло бачен на Исток и присиљен да ту живи, али једно од највећих и најмучнијих изненађења јавља се у питањима здравља и болести. Пред таквим човеком живот тела искрсне одједном у посве новој светлости. На Западу постоји болест у разним облицима и са свим својим страхотама, али као нешто што се побија и ублажава или бар крије од очију здравог, радиног и веселог света, нарочитом организацијом заједнице, конвенцијама или освештаним облицима друштвеног живота. Овде пак болест као да није ни по чему изузетак. Она се јавља и развија упоредо и наизменице са здрављем, види се, чује и осећа на сваком кораку. Овде се човек лечи као што се храни, и болује као што живи. Болест је друга, тежа, половина живота. Падавичари, луетичари, лепрозни, хистерици, идиоти, грбави, хроми, мутави, слепи, кљакави, све то врви на белом дану, гамиже и пузи, богорадећи милостињу или пркосно ћутећи и готово гордо носећи свој страшни недостатак. Још је сва срећа што се жене, нарочито турске, крију и умотавају, иначе би број болесника који човек сусреће био још једном оволики. То и Давил и Дефосе помисле увек кад виде како сеоским стрмим путем слази у Травник неки сељак и води за улар коња на коме се љуља жена, сва умотана у фереџу, као врећа пуна непознате муке и болести.

Али не болују само сиромаси. Болест је овде сиротињска судбина, али и богаташка казна. На изданцима обиља, као и беде, отвара се исти цвет: болест.

Иво Андрић „Травничка хроника“, стр. 157. Романи, Лагуна 2014.