Најбољи Макси у Србији налази се у средини Блока 70 на Новом Београду

На задњој корици Сабраних дела Јована Дучића у издању Лео комерца пише:

„Наше мржње шкоде нама, више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата – и ви сте после тога несрећни и отровни; а говорите пола сата о њему добро, па чак и кад то не заслужује, и бићете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи.“

Није ми познато да је Јован Дучић о некоме ко не заслужује писао добро, али ми је Верујем у Бога и Српство пример да je знаo да буде и тешких речи и мисли.

Благо цара Радована је написао у 60. години и сумњам да ћу достићи десети део његове мудрости до те старости, па онда и не вреди да се трудим, ни да постанем мудар ни да будем племенит.

Ако немам неког кога бих рђаво олајавао, а оно имам пуно људи који заслужују лепе речи.

Бити аналитичар економских, демографских и ко зна којих све статистика носи осећај свакодневне мучнине јер се свашта ружно види и дознаје. Треба са таквим информацијама живети сваки дан.

А тек мрачна питања у глави, попут:

Колико је Срба напустило Србију или ће је тек напустити?

Колико се стотина и хиљада села гаси, а стотинама година уназад су се множила уз предања о херојству, поштењу, врлинама и страшним тајнама?

Колико је новца потрошено на неке бесмислене субвенције, а колико је могао боље да се потроши, да се стимулише живот и осећај да се сопственој држави нешто значи и вреди?

И из оваквих тешких мисли и питања утеху пруже свакодневне доброте и људскости на које наилазим.

Писати о драгим колегиницама и колегама може да буде опасно и да им нашкоди па остаје за неку будућност када буду недодирљиви.

Али писати о свом Максију у близини стана, надам се, не носи никакву опасност по запослене, а осим лепих речи не постоји други начин да им се захвалим за свакодневну љубазност и пажњу.

Доктори и медицинске сестре су јунаци борбе против пандемије короне у Србији, као и свуда у свету. То није спорно и свако ко је доживео пажњу од њих током лечења требало би и да напише и неку лепу реч захвалности са конкретним именима и презименима тих људи којима је професионална обавеза да помогну свакоме ко је здравствено угрожен.

Уз њих, велику улогу у свакодневном животу током пролећног закључавања имали су и запослени у трговини на мало чији је рад био константан, и били су директно изложени том злом вирусу за који још увек нисам сазнао како се тачно преноси.

Морали су и да долазе у недоба ноћи да пруже услугу најстаријим суграђанима када би добили шансу да изађу из својих станова.

Њихове плате су значајно мање од плата здравственог особља, а на удару су свакојаких незадовољстава муштерија које доћу на деликатес, код месара и на касу. Често помислим да је неким најстаријим суграђанима то и једина дневна активност, да дођу и да се исвађају са касирима и касиркама. Онда опет помислим, да не заслужује свака старост поштовање, већ она која се у складу са годинама тако и понаша: мудро, смирено, са стрпљењем и лепом речју за млађе на којима свет остаје.

То је њихова свакодневна мука од посла, уз страх од заразе и ниска примања.

У мом Максију у Блоку 70 уживам у свакодневним набавкама јер имају најбољег пословођу у Србији, господина А.К. Неописиво је задовољство ући у Макси и налазити шефа смене на свим могућим местима у објекту, како пакује млечне производе на полице, помаже око воћа, ради на каси ако је велика гужва, баш свуда га има (сем на месу и деликатесу из хигијенских разлога) и увек је запослен. Када запослени виде њега колико ради, ни њима није тешко када им нареди шта да ураде и коме да помогну.

Њихова хармонија је потпуна, упркос напорном опслуживању хиљадама мојих комшија, од којих неки знају да буду и нељубазни. Имају и Кинезе као додатак, али нисам до сада приметио да су они направили било какав проблем.

Често ми се догађа да када је четворо-петоро муштерија испред мене у реду, да ме радници Максија позову код себе када отварају нову касу. Тако сам пре пар дана једној од њих рекао „улепшали сте ми дан“, а на њено питање „зашто комшија?“ одговорио сам јој да се живот састоји од свакодневних ситница а не од неких великих догађаја које, као мала деца непрестано ишчекујемо (парафраза Сабата из Јунака и гробова).

Сви запослени су изузетно љубазни а именовао бих Љиљану, Ољу и Николу, прву због претходног питања (и отварања касе) а друго двоје јер увек разменимо неке лепе речи, утешне њима када су исцрпљени или шале на сопствени рачун, ако могу да им скрену мисли.

Често помислим да би Србија била богата као Немачка, Аустрија или Швајцарска када би на сваком руководећем месту био неко као господин А.К. да својим примером запосленима улива снагу и вољу за радом (некада смо имали такве официре, учитеље, попове…) и да се негује међусобно поштовање, а не мржње и завађице.

Али, то су само пусте мисли, много удаљене од наше стварности, а ја нисам племенит као велики Јован Дучић да хвалим и оне који то не заслужују.