Мухсин-ефендија и Никола

Шта да се каже за Мухсин-ефендију и за његов положај у Конаку? То је онизак, угојен и округласт али снажан и лако покретљив педесетогодишњак, проретких а белих здравих зуба, увек ведар, живахан и насмејан, уредно одевен. Да упитате ма кога из Конака у чему су дужност и посао тог Мухсин-ефендије, он би вас изненађено погледао, замислио се мало и сам, а онда би се осмехнуо и слегао ременима.

• Па, Мухсин је Мухсин… Како да ти објасним? Ето тако – Евет-ефендија!

Тако су стварно сви они и звали Мухсин-ефендију, много више него његовим правим именом, а тај надимак је објашњавао и његов положај у овом друштву. Постоји прича да је на султановом двору, у древна времена, био нарочит службеник чија је дужност била да стално иде за султаном и речима, покретима и изразом лица потврђује сваку и најмању реч његову, да на свако питање одговара са: Да! Такав господин Да-да био је и Мухсин-ефендија. На платном списку у Конаку, он се води као канцеларијски службеник, иако стварно нема ни канцеларије ни неког задужења или одговорности, али је код већине послова – присутан. То он сматра својим послом и својом дужношћу, а са тим се одувек слажу, бар прећутно, и сви остали, не питајући се никад зашто је тако и да ли мора бити тако. (А с друге стране, кад се негде не би појавио, нико није примећивао његову одсутност). Углавном, његов је посао био да понавља и одобрава све што други кажу, нарочито кад су ти други старији и виши по свом положају, да повлађује свему што је званично, потврдно, повољно и похвално, а да сузбија и заташкава све што је непријатно и нескладно, противно општем владајућем мишљењу, свако порицање, сумњу, отпор, распру или обрачун. Он је доследно и одлучно свакој и најмањој појави давао најповољније могуће тумачење. И радио је то – мора се признати – са великом истрајношћу и вештином, са неком врстом наивне и задивљујуће безочности. С временом, сав се био претворио у оличени оптимизам, у бучни или дискретни аплауз који неопходно иде иза сваког мишљења које се појави пред њим.

 Наравно, све то док се зна да и сараскер и они око њега тако гледају на ствар. А кад се деси, као што се дешава, да се горе на врху изненада промени мишљење, Мухсин-ефендија се не збуњује и не обесхрабрује. Он тада за тренутак обустави свој „посао“, само толико колико је потребно да ослухне и схвати у чему је и какве је природе промена, а одмах затим окреће целу своју евет-апаратуру за сто и осамдесет степени и брзо је пушта у погон, само у противном правцу. Тако Евет-ефендија остаје увек исти и увек доследан себи и свом позиву.

Није било важно мишљење које он хвали и одобрава, него уверење и уверљивост са којима он то чини. Главно је да ни пред очигледним чињеницама није признавао ниједан квар или неуспех, никакву штету, болест, тугу ни губитак; све је за њега морало бити добро, лепо и у реду, или бар на најбољем путу да такво постане. И није тек чекао да се појави неки несклад или спор, тужна прича или жалостан догађај; није се ограничавао само на одбрану, него је и сам прелазио у напад. Док сви ћуте или иду за својим пословима, он би одједном, насмејан, весело трљајући руке и потврдно климајући главом, прошао Конаком.

• Добро, добро, доброооо! Добро, акобогда! Добро, него шта!?

Цео његов речник састојао се од стотинак речи, и то увек похвалних и пријатних, лаких и празних, а те речи изговарао је понајвише само као одушевљене узвике задовољства, одобравања или храбрења.

Важно средство његовог чинодејствовања у Конаку био је његов смех. Он се не смеје као други људи, повремено, некад јаче некад слабије, према предмету коме се смеје. Не. Његов смех је у њему, узидан, као нека справа-чегртаљка, и кад год хоће да појача свој оптимистични говор – а то је после сваке пете или шесте речи – он покрене тај механизам. Тада из њега нешто прво зашкрипи, затим сипљиво зашишти, па загрохоће, и наоколо се разлегне његов карактеристични смех. Тај смех звучи као кад неко проспе ситан и тврд грашак по стакленој плочи: рррр-шшш-ссс! Он је звучни снимак правог стања његових пушачких плућа, бронхија и гласница. Он је завршетак сваке његове реченице и крајња потврда његовог оптимизма, трубни знак његовог безусловног хваљења свега и сваког, и неограниченог слагања са свим и свачим. На таласима тога смеха плове и поскакују његове речи као ситни бродићи од хартије. Сви познају тај смех и сви знају да он ништа не стоји, ни на шта не обавезује, а ипак утиче на сабеседника и постиже свој циљ.

Нико се не сећа да је Мухсин-ефендија сам икад ишта тврдио или порицао, исто као што својим празним речима није никад ништа променио ни нагоре ни набоље, нити коме стварно помогао ни одмогао. Сви су били начисто о том шта значи Мухсин као човек и шта вреди његово аминање, али сви су га примали таквог какав је. Неки су чак били склони да га сматрају потребним, готово неопходним у овом Конаку у којем се толики међу собом сукобљавају, вређају и оговарају. Њима је изгледало посве природно да тај човек, онако риђ, мален, глават и угојен, обилази Конак и све живо у њему и око њега, и да, непрестано трчкајући и кликћући, сеје око себе широке осмејке и кратке реченице и узвике без много везе и нарочитог смисла. „Да си ми здрав и узбрдо брз!“ „Машала, машала!“ „Добро, добро!“ „Не буди ти урока!“ „Вазда био тако лијеп и паметан, а миран и добар!“ „Добро је и боље ће бити“ – То је Мухсин и чинио неуморно, свуда и сваком приликом, из године у годину. И тако излишан и некористан а ревностан и свуда присутан, он је, ако ништа друго, могао да послужи као пример да оптимизам и ведрина, кад су добро схваћени и упорно и доследно спровођени, могу да донесу човеку леп положај и добро ухљебије.

Али године су начеле и овог на изглед неуништивог Евет-ефендију. (Прешао је педесепету, која је за њега била праг старости.) На први поглед, није се много променио. Угојио се, али је још покретљив. Његов оптимизам је увек исти, а изражава се још чешће, живље и гласније него некад, али је Мухсин у суштини својој прозукнуо и убуђавио, постао слеп и неосетљив за стварност око себе, и сулудо аутоматичан. Некад смешна, он је сада био и жалосна појава. Крештећи као престарео папагај своје вечито „Лијепо, шућур, лијепо!“ „Добро, доброоо!“ он је сада изазивао досаду, па гађење, чак и оштар отпор око себе. Никад није мислио шта говори, а сад већ не разабире ништа, ни место ни час на коме је и у коме је, ни положај ни расположење оног коме говори. У еуфорији свога сала, он више и не зна како живе други људи ни шта се ради и дешава ту око њега, а камоли у свету изван Конака.

Догађало се да сретне неког од послуге који је, колико јуче, био премлаћен од других момака у Конаку, па сас носи убоје, једва се држећи на ногама, а не сме и неће ником да се жали. Већ издалека, необавештени Мухсин почне да се кикоће: ,,Уранио, младићу! Вазда ми био тако здрав и весео!“ А онај га гледа крвнички и настоји само да му што прре окрене леђа, али Мухсин ништа не схвата и не примећује.

Једног дана је младом официру из штаба, Татарину по роду; умрла жена при порођају, заједно са мушким новорођенчетом. Сви су ћутке поштовали његов бол. Не знајући ништа о томе и не гледајући коме говори, Мухсин га је, у сусрету, поздравио радосно: ,,Здраво, живо, весела ти мајка!“ Официр је застао као од ударца или неочекиване увреде. Лице му се смркло и песнице згрчиле. Изгледало је да ће сад спљескати ту надувану мешину што се ваља ходницима, крештећи лево и десно радосне поздраве. И ко зна шта би било са веселим Евет-ефендијом да га дежурни официр, који се ту десио, није повукао за рукав, шапћући љутито:

• Склањај се, будало матора, видиш да ћеш погинути!

А пет минута после тога, Мухсин је, као да ништа није било, делио осмејке и поздраве и просипао смех око себе, потврђујући све оно што људи унаоколо кажу, чак и оно што никад нису рекли, ни помислили.

• У реду ствар, пријатељу! Да си ми жив и здрав! У реду!

А кад случајно наиђе на Омњрпашу, он већ издалека заклони дланом очи, као од превеликог блеска, а затим се измакне у страну и, сниженим гласом каже:

• Сунчев сјај бије од Тебe! Сунчев, није друго, ето!

Сераскер се ретко зауставља, нарочито кад иде са пратњом, али пролажећи поред Мухсина, он бар успори корак. Гледа га с висока као ретку и смешну животињу. Одмахује руком, бранећи се од бестидног ласкања, али се пригушено смешка. – Тако је било и данас.

• Далеко ти оде, Мухсин-ефендија! Него, навраћаш ли ти до Мустајбега, да га мало разговориш и разведриш у болести?
• Навраћам. Како не бих? Али није он болестан- сачувај боже!- него назебао мало, да си Ти жив и здрав!

Сераскер, са пратњом, брзо одмиче даље, а Мухсин, и не примећујући то, једнако се клања и понавља:

• Ништа то није! Назеб. Вруће шербе, па… у реду ствар!

А кад се пренуо и видео да нема никог пред собом и да говори у празно, Мухсин се уозбиљио и у недоумици заокружио око себе неким тужним и изгубљеним погледом, али се брзо прибрао и наставио свој ход по Конаку. Сипајући око себе веселе речи и таласе сипљивог смеха, ишао је право пут велике приземне собе у којој живи сераскеров брат МУстајбег.

Звао се Никола и био је пет година млађи од свог славног брата, за главу виши од њега, улегнутих груди, блед, бујне косе и дугих опуштених бркова. У младим годинама почињао је разне школе, и војне и цивилне, и лаћао се разних послова, али ништа није завршио ни постигао. Већ ожењен човек отиснуо се у свет, зауставио се негде у Молдавији и запослио као управник имања код једног бољара. Изгледало је да је нашао право место и да ће се ту најпре скрасити. Али кад је Омерпаша боравио као врховни командант у Букурешту и кад се први пут у свету прочуло нешто о његовом пореклу, Никола је потражио брата  и јавио му се. Омерпаша је био већ у оним годинама кад човек почиње да се обазире око себе, да се присећа свог порекла и да помишља на оне који су му блиски по крви и рођењу. После месец дана Никола се, заједно са сином јединцем, преселио у Букурешт. (Жена му је умрла управо тих дана.) Омерпаша је презриво и расејано слушао свог добро познатог брата, али је зато са врстом неке хладне тронутости посматрао четрнаестогодишњег синовца који је лицем и стасом необично личио на стрица. Прави Латас!

Још у Букурешту, и отац и син су, у тушини и без неког нарочитог церемонијала, прешли на ислам. Никола, сада Мустафа, постао је тако војни службеник у Интендантури. Дечак је послан у војну школу у Цариград.

Мустајбег се две-три године кочоперио у својој официрској униформи и гордио својим родом, али се у исто време показао и као оно што је стварно био: нерадник и причало бујне маште а мале памети. У додиру са официрима почео је и да пије. Јавила се некад залечена сушица и стала да га нагриза споро али неумитно. Није више био ни за какав посао и вукао се као сенка уз сераскера, из места у место. У Сарајеву му  се болест погоршала и захватила грло, тако да је могао да говори само још шиштавим шапатом.

И сада он понекад прошета своје османлијско господство по Сарајеву, трезан и свечан, поздрављајући и одздрављајући по војнички и питајући се са сваким за здравље промуклим гласом и само на турском језику. (Надимао се од задовољства што је у очима сарајевских дућанџија изгледао као човек који зна савршено турски, има фин изговор  и служи се бираним речима.) Тако живи неколико недеља, а онда му одједном дође па се затвори у своју собу, у коју је прво унео бардак ракије, и не трезни се неколико дана, не брије се и не пере, не једе готово ништа, а спава, као животиња, на прекиде, по сат-два, кад му се придрема и где стигне.

У те дане није пуштао никог у собу. Храну и воду примао је ретко и само кроз одшкринута врата, која би после тога одмах закључао и застро дебелим ћебетом. Једини прозор, који је гледао у башту , био је затрпан јастуцима.

Тако издвојен потпун о и окружен дебелим халватским зидовима, Мустајбег је већ после друге чаше почињао да уздише и да шета по соби, бијући се немилосрдно шакама у главу, све док се не расплаче. кад се замори од тог ходања међу четири зида, он седне за синију на којој гори свећа, поред чаше ракије и сахана са храном. Ту обрише сузе, исправи се и укрути. Лице му се стврдне и затегне, очи искоче, и поглед постане избезумљено оштар и укочен. Прекрсти се неколико пута заредом и крстећи се почиње да изговара поједине реченице ,,Славне молитве“ коју је слушао некад у детињству и већ прилично заборавио, па сада говори само неке одломке, искидано и до бесмисла искварено, али усрдно.

,,Ва славу иже ва Тројици: Бога оца, сина његова и пресветаго Духа… Ва славу иже часног и животворног крста… Прео молбе молитвице, прео свете, милостивне, славне Богородице, чисте владичице, наше Богородице приснују дјеве и Марије, ва славу и чест!“

Затим дигне чашу и настави славски.

,,Сада, браћо, са првом чашом испијмо ва славу Бога  који се не боји никога. Помог’о нас милостиви Бог и  небесни двор!“

Напија редом, а кад дође до пете чаше и петог госта, збуни се и запне. Плаче од једа што га издаје памћење, а кад се мало смири, успева да надовеже текст у сећању, држећи се више реченичног ритма него стварног реда и смисла.

,, … И ми о чему гођ радили, ода зла се и муке бранили! Бога се бојали, душе не огријешили, живе помињали, а мртвијем помен чинили! Људима се не омразили, а образ не оцрнили! Душманину се не умолили! Наше слуге не сукратили, да их Бог избави луга простирача и пепела покривача! Ђе брат наш још робује  и тугује, по звијезди га познали, му га не издали, већ… му помагали. Дај , боже, да се  ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете  и тирјанске руке… Да Бог да!“

Ту опет запне. На лицу му се огледа велик и узалудан напор, чаша у руци му дрхти, али успева само да се сети једне од последњих реченица, негде  при крају, и њу изговара што може гласније, кличе готово својим сипљивим, начетим гласом.

• И ја велим: ,, вита јело, узвиј горе гране, дај нам, Боже, свима скупа здравље!“

После тога  се превије у пасу, бије челом о синију, уз неразумљив  шапат и грчевито јецање. Поиграва свећа на синији, вију се и преплићу сенке по поду и зидовима.

 Пошто је дуго остао у том положају, Мустајбег се диже. Слаб је, али прибран и лак; његово сећање је прочишћено и ведро као предео после кише:

Све је блиско и јасно. Јављају се песме и здравице, али сада са неке свадбе. Чује како певају, хтео би и сам да упадне у песму, али како нема гласа ни слуха, он само шапуће за њима:  Крешталица кријешти На поповој лијесци: Гони попе волове, Да оремо долове; Да сијемо шеницу; Да женимо Грујицу, Да просимо Милицу.

Од те песме сав живне. Напуни чашу, подигне, забацује главу:

• Напили смо са крувом квасом, а сада ћемо са вином и добрим гласом.  Ако је вино виновина, родила нам брда и долина; ако ли је ракија жеженица, родила нам проха и шеница! Здрав Омере, који си до мене! И ти Кокане, ако те допане!

Ту застаде. Из последње реченице издвоји се једна реч и сукну као метеор. Омер, Мићо, који се неприметно изметнуо, претворио, окрилатио, и отишао даље него што је жив човек могао предвидети, и засенио све и сваког, а највише свога брата Николу. Омер, страшни брат, коме дуго нико није знао рода ни племена, корена ни имена. Али, сад му се јасно види извор и пут. Од самог почетка, тај је био ово што је сада и што ће до краја живота бити. Заправо, ништа није престао да буде и ништа постао. Омер. Заједно су њих двојица слушали ову исту здравицу на сеоским свадбама, само је сваки примао на свој начин. Значи да је Мићо већ тада био и Омер, а да није тек приликом турчења и сунећења у Бањој Луци, као младић, изабрао то име, него га је носио од детињства са собом. За сваки случај, поред свега осталог, имао у свом богатом арсеналу и то. (То је оно што је с ђавоље стране у човеку!) Значи да се са њим не може изићи накрај, да је његова игра унапред добивена, и да је играти са њим исто што бити јадна, од самог почетка преварена будала. И то се зачело од истог семена, у истој утроби, родило се у истој кући, и зове се – брат, а у ствари је још пре рођења појео и твој део колача који се зове свет!

Ту памет стаје и објашњења нема. Од тог треба бежати или, ако побећи не можеш, бити са њим изгубљену битку, и то спутаних руку и везаних очију. Али како, кад тај што се одувек звао Омер, и што би требало да је његов брат, једе људе око себе, и то без мере и краја, и све одреда, без разлике, пашу супарника, као и рођеног брата и синовца, неког бунтовног босанског бега као и безименог редова из Анадолије. Мрви и једе све као што дише и постоји, и на све је спреман, за све способан, осим за један трептај људског разумевања или саучешћа.

Све то Мустајбегу изгледа јасно, бар у овом тренутку док стоји насред сумрачне собе у којој више нема ни крсног имена ни свадбе, ни песама ни здравица из детињства, као ни силе ни господства из ових последњих, турских, година. Ничег нема на овој крајњој тачки на којој он стоји сада као човек који је проиграо све изгледе и све могућности и за ког више нема живота ни у једној војсци, ни у једној вери ни држави на земљи.

А како и да га буде после некидашњег разговора са братом, на овом истом месту? Пре три дана, док је лежао грозничав и до изгубљености потиштен, упао је изненада сераскер, отпустио пратњу, да би га, стојећи и гледајући не у њега него у голо пруће иза ниског прозора, упитао како је. Тада је он последњи пут покушао да са тим униформисаним привиђењем течне речи и бадемастих очију, које све виде и никог не гледају, разговара као са братом и својим, да му, како је стално у себи говорио, „отвори срце“ и каже целу истину о себи, о свом положају, својим осећањима. Сви ранији покушаји да то учини, одбијали су се од сараскера и његовог хладног и кртог: „Па добро, шта хоћеш ти?“ И његов моћни брат доказивао му је тада да не зна шта хоће, а да не може ни знати, јер ништа на свету не значи и ништа не уме и не може да буде. За плуг није био, за сабљу није, за перо још мање; хришћанин и поданик није умео да буде, ни муслиман и господар да постане; не уме ни мудро да ћути ни паметно да говори; нема ни снаге ни храбрости, ни стрпљења ни лукавства. Није друго до једно ништа који није ни за шта. Чак ни моћна заштита оваквог брата на оваквом положају није му помогла. Према томе: ништа.

Тако га је рођени брат доводио до ивице ништавила и провалије у коју он треба само да скочи.

И овог пута било је исто, само горе. Сераскер је већ на почетку прекинуо његов замршени излив осећања.

• Не видим шта би ти хтио. Син ти је лијепо смјештен и на добром путу.
• Син! А ја, отац?
• Ти? Зар опет да говоримо о теби? Ти се, ето, такав какав јеси и какав си вазда био. Мислио сам да ћеш се код мене промијенити и почети нешто да радиш, али године пролазе а ти увјек исти. Сад је дошла и болест.
• Па шта да радим?
• То се и ја питам. И све ми се чини да би најбоље било да скончаш.
• Како?! – јекнуо је човек као да се брани од снажног и хладнокрвног убице са којим се, слаб и грозничав, нашао у закључаној соби дебелих зидова.
• Па тако, или да оздравиш, да се тргнеш и даш на посао, као и остали свијет, и то без кукњаве и лудих прича и бунцања, него као прави царски официр, или да се убијеш као човјек.

То је био крај разговора. Мустајбег је, држећи се са напором на ногама, покушао још једном да каже нешто о себи и својим мукама, али сараскер је већ прихватио за браву на вратима иза себе. Врата су се одмах широм отворила. Напољу су стаја два официра у ставу мирно.

• Па тако… гледај… биће боље! – промрмљао је сараскер и, већ са једном ногом преко прага, живо махнуо руком на поздрав брату који се, оборених очију и обливен хладним знојем, држао што је могао правије.

Кад је закуцао на врата болесникове собе, Мухсин-ефендија је почео у исти мах и да виче и да гугуче:

• Отварај, Мустајбеже, дико моја и лепото моја, отварај у добри час свом доброжелатељу и пријатељу!

Доста је времена прошло док је Мустајбег отворио. Да је Мухсин-ефендија умео и могао да примети ишта око себе, он је овде имао прилику да види како изгледа човек у тешком тренутку, кад од целе ове земље нема више до оно што његова два стопала покривају. Али, како је био слеп и неосетљив за све осим за свет своје удворичке слаткоречивости и за вештачки али непоколебљив склад који она око њега ствара, он није приметио ништа. Засуо је болесника својим ласкама и честиткама што тако добро изгледа.

• Машалах, машалах! Говорио сам ја то и раније. Нема ту болести, него назеб. Назеб, ништа друго! И ево, како сам рекао, тако и јесте. Хвала богу великом!

Само напола одевен, испијен, необријан и разбарушене косе, без гласа, Мустајбег није право ни слушао ову незаустављиву чегртаљку општег и сталног хваљења и повлађивања, само је трепћући гледао руменог, угојеног и веселог човечуљка из ког она клепеће. На махове му се чинило као да ни он сам, ни овај Мухсин не постоје, и не могу постојати, овакви какви су и овде где су, него да је све то необичан сан који неко трећи снива о њима.

Мухсин је, загрцавајући се од задовољства, непрестано причао о Мустабеговом добром здрављу, о величини и слави јединственог и недостижног сараскера, о складу и лепоти свега што постоји не само у овом Конаку него у васколикој Царевини, на земљи и небесима. Све је то само напола разабирао Мустајбег, а у њему су, са неправилним колањем крви, ницале и падале чудне помисли. Да викне гневно и громко – ах то, то! Да викне и да заурла! – и да истера ову смешну будалу из собе као шугаво псето! Или да му скочи за врат и да га задави без речи и објашњења? Па да се и Мустајбег, после, бар по нечем помиње. А кад се талас крви слеже у њему, он као кроз маглу гледа тог Мусахина и – помало и слуша оно што говори. Не, нити ће викнути, нити ће га удавити као што помишља, неће то и не може, него ће или сагорети од грознице или скончати од своје руке, у овој соби. Све што још може, то је да слуша Мухсиново причање у коме не постоји ни ова соба, ни тај Мустајбег са таквим мислима.

А Мухсин и даље говори.

• Још дан-два па да се дигнеш и да изиђемо у чаршију, међу свијет. Људи ме једнако питају за тебе. Гдје је, кажу, онај паметни човјек, лијепе ријечи, и господског соја и држања и држања? Пожељели смо да га видимо и чујемо.

Мустајбег га пажљиво и зачуђено слуша. Па зар и то још може бити? Зар се и то може о њему помислити и казати, па ма и само као лаж и ласкање? А Мухсин везе даље, и све лепше. И у војсци, каже, међу официрима, осећају сви да им нема доброг друга који је умео и да нареди и да распореди, и да заповеди и да се нашали. И сви једва чекају да се врати. А осим свега тога, можда иза неких мушебака неке девојачке или удовичке очи, које су запазиле наочитог сараскеровог брата кад пролази сокаком, сада чекају да га угледају и да му се обрадују.

Мустајбег слуша, све пажљивије. И то, пита се зар и то може бити? Јесте да је овај Евет-ефендија излапела а препредена будала, али зар баш све што он каже мора бити лаж? Зар не би бар нешто од тога, бар случајно, могло бити истина? На крају, и онај који лаже и ласка, и он настоји да оно што каже буде ближе истини, и што вероватније. И лаж и ласкање могу, остајући то што јесу, и нехотице да нам осветле неку ствар. Ево, овде се говори о њему као живом човеку. И кад одбацимо све друго, то остаје. А то је главно. У чему и по чему би сераскерове тешке речи и све оне црне мисли из ове загушљиве собе морале да буду истина и стварност, а све ово што говори Евет-ефендија само лаж и лудост? – Тај његов брат, сераскер, у таквом је положају да не мора да бира изразе и заиста то и не чини, а понајчешће и не мисли на оног коме говори ни о оном што стварно каже. Не допушта му то његова сопствена величина. На крају, нека је тачно да је он тај најнесрећнији човек који није потпуно престао да буде Никола, а још мање постао прави Мустајбег! Нека је и тако, али значи ли то да тако мора и остати? Истина је да вечерас не види излаза, али то још не значи да га сутра не може угледати. Истина да је грозничав и да му је глас промукао, али зар је један човек болешљив, па живи угледан и поштован међу људима? Зар се и оном који се налази већ над понором самоубиства често не отварају нове могућности и неочекивани путеви даљег живота?

Мухсин-ефендија је и даље причао и китио, али он га сад није много слушао (није му више потребан!), него је све живље мислио о томе како ће се отрести свих мисли и привиђења, прионути на лечење, и загазити међу људе, где још има места за сваког, па ваљда и за њега. На крају, и опростили су се тако. Мухсин је, насмејан и озарен, сипао своја повољна предвиђања о свему и за све, а Мустајбег га је с висока и заштитнички тапшао по рамену, док његов говор није чуо ни слушао, јер је сав био обузет својим мислима о томе како ће се срести са људима, шта ће коме казати, и какав се став заузети према сваком поједином од њих, а нарочито према сераскеру који му је ипак брат и своја крв. И осећао је како ће за све то бити довољна ова снага што у њега однекуд наилази, и желео само да што пре крене.

Иво Андрић „Омер-паша Латас“ Сабрана дела Иве Андрића, Књига петнаеста, Допуњено издање, Удружени издавачи 1981, стр. 260-274.

евет – онај који за све каже: „да, тако је!“

ефендија – господин, господар, титула свештеника или верски ученог муслимана.