Први сусрет са Богом

Можда ово и није био први сусрет, али сазнање о томе имаћу непосредно пред смрт када нећу моћи никоме да га саопштим.

Мотив за ово присећање су ми речи Ернеста Сабата у уводу књиге „Пре краја“:

„Али и птицама које ми уливају снагу када чујем њихову песму, у свануће; или када моја стара маца дође да ми легне у крило; или када видим боју цвећа, понекад тако сићушног да га треба посматрати из велике близине.

Веома су скромне поруке које нам Божанство предаје о свом постојању. И то не само посредством невиних створења из природе, већ такође отелотворене у тим незнаним јунацима, попут оног сиротог човека који је, приликом пожара у једном сиротињском кварту, три пута ушао у лимену бараку где је остало закључано неколико малишана – које су родитељи оставили да би отишли на посао – све док у последњем покушају није преминуо. Показујући нам да није све жалосно, искварено и нечисто у овом животу, и да је то јадно незнано биће, као и ти цветићи, заправо доказ Апсолутног.“

Први пут сам био у Хиландару пред Сретење Господње и Светог Симеона и Ану, у фебруару 2014. Били смо на овом ходочашћу нас осморица одраслих и мој осмогодишњи син. Обишли смо знамења око манастира и присуствовали молитвама.

У паузи пред одлазак из Хиландара седели смо у простору где је дозвољено пушење и ту је био монах испосник Симеон. Рођен је у околини Ваљева и у Хиландар је дошао након живота у Француској. Мало смо информација о њему могли сазнати испитујући га.

Он је љубазно одговарао на наша питања, али је сву пажњу настојао да задржи на мом сину. Гледао је у њега и покушавао је да му усмери пажњу на цвркут птица. Затим је позвао стару мацу која је била изнад нас у „поткровљу“ овог простора, да сиђе, да му седне у крило, а онда је говорио дечаку да је помази.

Очи су му сијале и лице је одражавало спокој. На све нас је оставио најснажнији утисак приликом боравка на овом светом месту.

Сада, након читања „Пре краја“, схватам да нам је сам Бог, кроз монаха Симеона, свој осморици одраслих слао знаке о свом присуству, разговарајући са невиним дечаком. Али, ми смо били пометени плановима за повратак у Србију и на нове обавезе које нас чекају, остављајући ово искуство и сусрет дубоко закопаним у нашим сећањима.