А шта беше спремљено за јело? Пошто је за ускршње јагње било још прерано: шта ако не сом и штука из Мораве, купус, зачињен кимом, кромпир печен на ћумуру, а претходно пиктије, од рибљег, а и зечијег меса, уз то погаче, свеже печене, потом сир од млека оваца које су на брежуљцима иза Породина пасле пут неба, пошкропљен црногорским маслиновим уљем које је, захваљујући Европи, потпуно изгубило некадашњи укус ужеглог уља за моторе, тако да је на етикети на боци било оцењено као „toscanissimo“. А за пиће било је вина из долине Јужне Мораве, оног из Крушевца, Алексинца, пре свега из Варварина, одавно у поседу Бургундије, доње Аустрије и Калифорније, али су та вина ипак смела да задрже своја стара имена: „Smaragd“, „Rubin“, „Onyx“, „Auspuff“, „Markthalle“, „Melanholia“, „Brueckenmost“, а чек се и вино које се производило сасвим на југу, далеко од Мораве, у некадашњем Косовом Пољу, свуда етикетирано као „Bordeauxreif“, још увек звало „Косовско“. Само ракије, некада у највећој мери домаћег жестоког пића, више није било, у сваком случају не под тим именом: ипак, жестока пића се у оној ноћи и нису никако пила.
Петер Ханкде „Моравска ноћ“, Лагуна, странице 19-20.