Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Када су пре годину дана представници руске компаније „Гасстројпром“, у жељи да учествују у обнови споменика посвећеним погинулим црвеноармејцима током Другог светског рата у Шумадији, дошли у цркву у Лапову, свештеник Горан Живковић упутио их је на Владимира, сиромашног студента ког живот није мазио.
Владимир Којанић о спомен-обележјима војницима Црвене армије палим у Србији у операцијама ослобађања Југославије највише зна. Он је представнике руске компаније упутио на локације за које нису знали ни у руској амбасади у Београду.
Владимир помогао обнову споменика црвеноармејцима
Владимира живот није мазио. Од рођења је оболео од епилепсије, морао је да напусти школу у петом разреду, а лекари му нису давали велике шансе да преживи петнаесту годину. Владимир је, међутим, доживео двадесет и осам година и без обзира на сиромаштво и болест, он је написао четири књиге, а у међувремену проналазио спомен-обележја погинулим црвеноармејцима по Србији.
„Игром случаја, од своје петнаесте године бавим се историјом и етнологијом. Пошто ту област доста познајем, отац Горан је контактирао са мном, упознао ме са њима и од тада смо почели да сарађујемо“, прича Владимир о почетку сарадње са представницима „Гасстројпрома“.
За сада је руска компанија помогла реконструкцију два споменика, у шумадијским селима Брзан и Жировница. Циљ им, како каже представница „Гасстројпрома“ Марија Обрадовић, није био само да обнове споменике, већ да уреде и околину. Тако су око оба споменика постављене клупе, осветљење, уређене су стазе и спортски терени за децу.
Све је то „Гасстројпром“ урадио захваљујући Владимиру, који је истраживао споменике и предања шумадијских и поморавских села.
„У нашем окружењу има двадесетак споменика црвеноармејцима. У Миљковом манастиру постоји више споменика руским монасима. У Жировници је подигнут споменик 1946. Ту је погинуло десет руских бораца и један официр и народ Жировнице је подигао споменик. Што се тиче споменика у Брзану, тадашњи прота је са групом грађана подигао споменик 1945, где су сахрањени борци, да би 1962. била извршена ексхумација и све кости су пренете у Јагодину, у велики спомен-парк руским борцима“, прича он.
Четири књиге написане уз помоћ Вајбера
Владимиров дом налази се у једом лаповском сокаку, недалеко од цркве посвећене Светој Параскеви. Прво што се види је чатмара проваљеног крова. Иза ње, контејнер какав се користи за смештај чувара неког градилишта, у коме Владимир тренутно живи са оцем. На петнаестак квадрата, налазе се два кревета, стари телевизор и сто са књигама.
Ипак, сиромаштво и болест нису спречили Владимира да непрекидно чита и заврши и основну, и средњу, и Вишу електротехничку школу, а жеља му је и да упише Филозофски факултет у Београду. Штавише, Владимир је написао четири књиге.
Да сиромаштво не значи и беду, Владимир показује својим примером – ради у градској чистоћи у Лапову, не плаши се никаквог посла, а није пристајао да му „Гасстројпром“ помогне пре него што уради посао – напише књиге. Прва у низу од четири књиге, под називом „Братска љубав“, у којој је сакупио предања и легенде о подвизима црвеноармејаца током ослобађања Шумадије, требало би да буде објављена ових дана.
Књиге је написао помоћу мобилног телефона – Вајбером је штампарији слао текст и фотографије. Једини уступак који је направио, јесте пристанак да му „Гасстројпром“ набави нови мобилни телефон како би послате фотографије биле што квалитетније.
Иако тешког материјалног стања, са платом од које већи део троши на лекове, када говори о томе како је написао књиге, стиче се утисак да је све што је урадио, урадио са лакоћом и полетом; а пошто у јагодинском музеју и архиву није пронашао ништа од података о црвеноармејцима, морао је да обилази села.
„Некоме то звучи као тешко, али је врло једноставно. Ишао сам од села до села, преко 200 села сам обишао, негде сам ишао пешке, негде ауто-стопом, негде аутобусом. Одлазио сам до свештеника који су ми причали предања. То откуцам на Вајбер. Разговарао сам са људима и сакупљао сведочанства од оних којима су причали старији, а Богу хвала, још има живих који се сећају подвига руских војника и официра“, каже он.
Прича о пријатељству црвеноармејаца и Срба
Владимир издваја неколико прича које је објавио у „Братској љубави“, књизи у којој је сакупио приче о пожртвовању и пријатељству између црвеноармејаца и Срба.
„Има неколико интересантних прича. У Баточини су руски војници својим телима заштитили српске дечаке и изгинули. Исто и прича из села Сараново код Крагујевца, где је један Равногорац, четник, неговао рањеног руског војника. Када се овај опоравио после месец дана, Равногорац му је дао неколико дуката да има да преживи. Том се четнику после неког времена судило и тај руски борац је спасао и њега и његову породицу. Имамо пример из села Жировница, где су комунисти хтели да стрељају неколико равногорских породица, где су руски официри то спречили“, прича он.
Пошто није желео да помоћ коју би му „Гасстројпром“ пружио буде милостиња, Владимир је написао књиге и за то је примио хонорар. Као део хонорара добио је и лаптоп, тако да ће сада моћи лакше да пише.
Најпрече је изградити Владимиру кућу
Према речима свештеника Горана Живковића, сада је најважније да се Владимиру обезбеди кров над главом.
„Владимир Којанић је мој парохијан. Када сам дошао у парохију, видео сам да је у питању јако интелигентан, бистар момак; начитан, образован, али који уједно и живи у ужасним, јако тешким условима. Зато смо и решили да урадимо оно што сам Господ каже, да помогнемо ономе ко је у невољи. Организовали смо хуманитарну акцију, у коју се укључила и општина и многи људи добре воље, који су Влади помагали на разне начине“, прича он и додаје да су, захваљујући доброти многих људи, за неколико недеља сакупљена средства за материјал за изградњу куће.
„Надамо се да ћемо до краја ове године да одрадимо грубе радове, а касније се надамо да ћемо урадити све што је потребно да кућа постане дом у коме може да станује један млади, бистар човек, који хоће да ради, да поштено зарађује“, каже отац Горан.
Владимирова жеља је да упише Филозофски факултет у Београду, историју или етнологију, јер порив за знањем, читањем, за духовном храном код Владимира се чини јачим од било чега другог. Надамо се да ће успети у науму да заврши студије и желимо му још много успеха у раду.
