Маргинализација прехрамбене индустрије Србије у ери безбожништва

Да би се народ успешно обезбожио (дехристијанизовао) неопходно је наметнути му лажне богове. Србима је први пут наметнут Тито, пре 75 година, а други пут чланство у Европској унији (по могућству унијаћење, али није неопходно, већ су Грчка, Бугарска и Румунија чланице), пре 20 година.

И пре ових лажних божанстава Србима је уздрмана вера у Бога пре 102 године, када је из Великог рата изашла обогаљена и кљакава, са скоро сваком кућом завијеном у црно, а краљу Александру је било прече правити компромисе са непријатељском страном у рату, зарад неприродног јединства (касније братства и јединства), у односу на лечење рана (и душа) обогаљених Срба јужно од Дунава и Саве и источно од Дрине. То се тада подударило са рушењем цара и православне цркве у Русији.

Лажна божанства имају своје слуге, код Тита то су били комунисти, а од краја 2000, то су европејци. Ни први ни други, уколико се уопште разликују, а већином се ради о истима, нису доводили у сумњу веру у квази божанства: без Тита нам нема братства и јединства, а без ЕУ нам неће бити живота.

Божанство ЕУ захтева слепу веру: бољитак ће сигурно доћи, мора да буде горе да би било боље, не мора све да се ради и прави у Србији ако се може, из увоза, купити јевтиније…

Чим се мало „загребе“ испод површине овог слепог безбожништва (Тито па ЕУ) свашта ружно се може видети. Као Симпатизер Ђавола (the Rolling Stones „Sympathy for the Devil“) практикујем ово проучавање детаља, и готово увек се згрозим резултатима, ретко када се обрадујем. Достојевски је написао, парафразирам, да је потпуни атеиста, у односу на безбожничку гомилу, тик испод чисте вере, степеник ниже, само је питање тренутка када ће се за тај један степеник попети. Са оволико гребања по лажним божанствима у њих све више сумњам, а да ли ћу наћи праву, чисту, веру, није ми познато. Тражим је.

И тако опет, ко овчица, залутах. Тако се лако скрене са правог пута.

Мотив за ову анализу била ми је знатижеља да проверим, уколико у бази Евростата већ постоје подаци, каква је динамика прехрамбене индустрије Србије, са безалкохолним и алкохолним пићима и дуваном, у односу на укупну динамику ЕУ. Поређење са нама суседним чланицама изазвало би, претпостављам, додатну мучнину, и довело ме у ризик да пожурим на онај свет, а да се при томе још увек са супругом нисам договорио где ћемо овај материјални део постојања на крају укопати.

Не мора се увек ићи до последњег детаља и по сваку цену.

Шта нам кажу подаци?

На нашем светлом путу у ЕУ, за који су и власт и већи део опозиције, у периоду од 2012. до 2019, прехрамбена индустрија Србије повећала је вредност производње за 2,6%, а у ЕУ је иста повећана за 15,8%. У ЕУ је раст био 6 пута бржи него у Србији, а ми хрлимо у ову унију ради неких претпостављених користи!

Пошто се Ђаво увек крије у детаљима, можда је то у нашем случају производња безалкохолних пића, без заслађивача, газирања и додатака укуса, која је смањена за три четвртине, са 1.011 на 250 милиона евра. Када се ова позиција искључи, имамо раст вредности производње за 19,2%, па и незнатни раст удела са 0,568% на 0,585%.

Приложене податке у табели треба прихватити са резервом из више разлога, а највише због тога што су приказане вредности у текућим еврима. Али, ко би се и овим детаљима бавио.

Инспирисано, као и увек, бриљантним текстом Горана Шарића (линк).