AGRARNA POLITIKA JUČE, DANAS I SUTRA: Starci obrađuju njive i proizvode hranu

U Srbiji ima 569.310 poljoprivrednih gazdinstava što je za 9,9 odsto manje u odnosu na popis 2012. godine. Površina korišćenog poljoprivrednog zemljišta je 3,47 miliona hektara. Manje od dva hektara obrađuje 217.682 gazdinstva. Navodnjava se samo 46.823 hektara. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene polјoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! Od demokratskih promena 2000. godine agrar vodilo 13 ministara. Rezultati brige o selu katastrofalni!

Branislav Gulan

Republički zavod za statistiku sproveo je Anketu o strukturi poljoprivrednih gazdinstava od 1. oktobra do 30. novembra 2018. godine. Anketirano je 120.000 poljoprivrednih gazdinstava, a prikupljeni su podaci o poljoprivrednoj mehanizaciji, zemljištu, radnoj snazi na gazdinstvima, broju životinja i primenjenim agrotehničkim merama. Sad se očekuju rezultati novog anketiranja i popisa da vidimo da li se vraćamo u prošlost, stagniramo ili nas očekuje prosperitet u ovoj oblasti. Za sprovođenje ove ankete bilo je utrošeno je 2,59 miliona evra, a sredstva su obezbeđena iz pretpristupnih fondova EU i nacionalnog budžeta. Na osnovu prvih rezultata ove ankete procenjuje se da u Srbiji ima 569.310 poljoprivrednih gazdinstava što predstavlja pad od 9,9 odsto u odnosu na popis 2012. godine. Površina korišćenog poljoprivrednog zemljišta iznosi 3.476.788 hektara što je za 1,1 odsto više u poređenju sa prethodnim popisom. Prosečna veličina gazdinstva je 4,5 odsto, odnosno za 13,5 više nego 2012.godine. Najveći porast veličine gazdinstava zabeležen je u Srednjobanatskom okrugu. Manje od dva hektara obrađuje 217.682 gazdinstava. Prema anketi na svakih 10 gazdinstava, na osam se gaje domaće životinje. Najveći broj gazdinstava koja se bave stočarstvom nalazi se u Mačvanskoj oblasti.

Važeća strategija poljoprivrede, doneta sredinom 2014. godine, koju je usvojila Vlada SRrbije, predviđala je godišnji rast poljopprivredne proizvodnje  od 9,1 odsto, ili u blažoj formi od 6,1 odsto. Strategiju je trebala da usvoji Skupština Srbije, pa bi tada bila validna i obavezala sve ministre koji dolaze da se trude da ona buzde sprovodljvia u praksi. Međutim, važeća Strategija je stigla do Vlade Srbije gde je i usvojena. Na usvajanjee u Skupštinu Srbije nikada nije upućena! Od demokratskih promena, a do kraja jula 2020. godine poljoprivredu Srbije vodilo je 13 ministara agrara!

MINISTRI KOJI SU VODILI AGRAR SRBIJE  OD 2000. DО 2020. GODINE

1.ŽIVANKO RADOVANČEV, koordinator (2000.g)

2.DR DRAGAN VESELINOV

3. DR STOJAN JEVTIĆ

4. DR IVANA DULIĆ – MARKOVIĆ

5. GORAN ŽIVKOV

6.PREDRAG BUBALO, koordinator

7. DR SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ

8. DR SAŠA DRAGIN

9. DUŠAN PETROVIĆ

10. GORAN KNEŽEVIĆ

11. DR DRAGAN GLAMOČIĆ

12, DR SNEŽANA BOGOSAVLJEVIĆ – BOŠKOVIĆ

13. BRANISLAV NEDIMOVIĆ (2016.g)

U prvoj 2015. godini primene važeće Strategije pad proizvodnje bio je osam odsto, u 2016. godini rast je bio osam odsto, zatim u 2017. godini kada je šteta od suša bila oko 1,5 milijardi dolara, priznata šteta je bila oko 10 odsto (da je priznata stvarna šteta to bi onda moralo da se proglasi elementarnom nepogodom, a država nije imala toliko novca), dok je godinu dana kasnije kada to je toliki bio rast proizvodnje količinski kao prethodne godine pad, objavljeno je da je taj rast u 2018. godini više od 15 odsto. I u 2019. godini jedino je poljoprivredna proizvodnja u Srbiji, od cele privrede, jedina imala pad od 0,1 odsto. Dakle, planovi u važećoj Strategijui su bile samo želje i one se neostvaruju! O tome kako nam agrar napreduje poslednjih decenija najbolje govori analiza po kojoj on u poslednje tri decenije ima rast od samo 0,45 odsto!

Briga o selu

Rezultati te ,,brige” su katastrofalni jer nestaje četvrtina sela. Imamo ih 4.709, a nestaje njih 1.200. A, bez seoskog stanovništva nije moguće povećati ni broj stanovnika Srbije. Nestajanjem sela, nestaje i Srbija. A, tamo gde nema naroda, neće biti ni države. Uostalom, i šta da radimo sa zemlјom bez naroda. To potvrđuje podatak da je u 1.034 naselјa manje od po 100 žitelјa, da ih 550 ima manje od 50 stanovnika, da u Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. Zračak nade nazire se kroy akciju ,,500 zadruga u 500 sela’‘, koju vodi minsitar za regionalni razvoj Milan Krkobabić.  Za dve tri godine vraćen je duh zadrugarstvu i osnovano više od 720 novih zadruga.

U naselјima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice. Žitelјi moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole, U dve trećine naselјa nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 naselјa – sela, bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlјi živi na selu.

Pojam selo ne postoji u Ustavu Srbije, što dovoljno govori o brizi države za selo i njegove stanovnike.

Govoreći o procesu depopulacije sela u Srbiji svakako ne treba gubiti iz vida to da je trend napuštanja ruralnih sredina imanentan i drugim zemljama. Urbanizacija u celom svetu je u neprestanom porastu i to je sasvim legitiman proces koji ne treba zaustavljati. Neke zemlje su urbanizovane i 90 odsto, a Srbija je i dalje izrazito ruralna. Međutim, osnovna razlika je u tome što razvijene zemlje vode politike u kojima je prosperitet ruralnih sredina jedna od prioritetnih oblasti, pa ulažu u infrastrukturu, zdravstvo, poljoprivredu… Srbiji su usta puna sela samo u političke i promotivne svrhe, sva ulaganja su svedena na minimum.

Najblaže rečeno, licemerno je pozivati na povratak na selo u uslovima kakve imamo. Hajde da poboljšamo kvalitet života ljudi koji već žive tu. A to znači, da se uloži u savremenu infrastrukturu, u domove zdravlja, u škole, puteve… Postoje li uopšte podaci o tome koliko ova zemlja ulaže u ruralni razvoj? Iz godine u godinu, iz dana u dan, vidimo samo propadanje, nikako prosperitet. Ljudi su demotivisani, ojađeni. Usuđujem se reći i uplašeni sasvim realnog scenarija da ovdašnja sela naseli stanovništvo iz drugih kultura, to jest migranti s Bliskog istoka. Ciljna grupa za opstanak i ostanak sela moraju biti đaci srednjih poljoprivrednih škola. Ima oko 60 škola iz kojih godišnje izađe oko 2.500 svršenih srednjoškolaca. Imaju zemlju i uslove za početak života na selu. Treba im omogućiti da im budućnost bude berićetna od rada, pa ih privući da opstanu i ostanu na selu. Ako oni to neurade, odna će selo opstajati dok postoji staraca u njima.

Probleme sa kojima se suočava seosko stanovništvo generalno uzrokuje to što se “na čelo lokalnih samouprava postavljaju poslušnici, a ne ljudi od ugleda izabrani po volji građana”. Takvi kadrovi rade isključivo po direktivi njihovih centrala, ne vodeći računa o potrebama građana. Naučeni su da nemaju inicijativu već se njihov rad svodi na zadovoljenje partijskih zahteva, kao što je prikupljanje autobusa I ljudi za mitinge!

To je rezultat brige o selu o čijem razvoju brigu vodi čak 35 institucija u Srbiji! Već se podižu spomenici i selima i seljacima.

U mnogim selima pitaju se ko će sahraniti poslednjeg!

U Srbiji je, bez podataka za Kosovo i Metohiju, u 2019. rođeno 64.399 beba što je za 424 više nego u 2018. Ovaj broj beba je najmanji od 1875, kada je na tadašnjoj teritoriji Srbije, pred srpsko-turske ratove, živelo 1.378 hilјada stanovnika. Ako isklјučimo podatke iz Vojvodine ostaje nam 47.414 rođenih što je uporedivo sa Srbijom oko 1850. Godine  kada je u njoj živelo manje od milion stanovnika. Mučna poređenja – veli on.

U 2019. je, ukazuje, u Srbiji umrlo 101.458 stanovnika, što znači da se broj smanjio za 37.059, što je manje za jedan Bečej ili Negotin, ne računajući emigriranje naših stanovnika u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i u ostale zemlјe. Na jednu rođenu bebu imali smo 1,6 kovčega i povolјniji odnos rođenih prema umrlima imali su samo Novi Sad, Zvezdara, Tutin, Preševo, Novi Pazar i Bujanovac. Posmatrano po oblastima Srbije, 10 je imalo dva i više puta umrlih u odnosu na broj rođenih, a najnepovolјniji odnos je imala Zaječarska oblast sa 3,3:1 u korist umrlih.

Dva i više puta veći broj umrlih od broja rođenih imalo je 89 opština u Srbiji u 2019. Crna Trava je „šampion“ sa 10,5 umrlih na jednog rođenog, a prate je Gadžin Han (5,8:1) i Rekovac (5,2). Konkurencija na vrhu ovakve liste je veoma velika jer tu su još i Ražanj, Babušnica, Malo Crniće, Kučevo i Negotin sa odnosom većim od 4 prema 1.

Statistika na nivou naselјa bi tek bila poražavajuća jer je desetine (da se suzdržim od stotina) sela bez ijednog živorođenog uz sahrane kao jedini društveni događaj. Postavlјa se pitanje u mnogo sela ko će sahraniti poslednjeg!

POŠTOVANJE SELA

Spomenik selјaku i selјanki!

Stanovnici Glavinaca, sela podno planine Juhora, podigli su u centru sela spomenik srpskom selјaku i selјanki, jedinstven u Srbiji. Ovih dana, s obzirom na to da još preti zaraza virusom korona, stavili su im na lice medicinske hirurške  maske. Spomenik je delo akademskog varaja Ivana Markovića, prikazuje selјaka u prirodnoj veličini, u narodnoj nošnji, s motikom na desnom ramenu i testijom (zemlјanom posudom za vodu) u levoj ruci.  Iza njega, na oko metar. Ide žena, zabrađena maramom, s korpom hrane, u desnoj i malom motikm u levoj ruci. Odbornik u Gradskoj skupštini u Jagodini Zoran Gligorijević izjavio je da su spomenik 2017. godine podigli meštani u znak zahvalnosti selu i tradiciji. Spomenik se nalazi na regionalnom putu Jagodina – Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.

Strategija želja!

Dok se 200 naših vrhunskih stručnjaka i eksperata hvalilo prilikom donošenja Strategije, kako je to istorijski dokument napisan na 145 strana, sad se vidi da je to bila Strategija želja i udvaranja vlastima!

Evo šta je o toj važećoj Strategiji, pred njeno usvajanje 2014. godine, rekao i napisao eks ministar poljoprivrede u Jugoslaviji prof. dr Koviljko Lovre:

Obrazac za komentare na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014.-2024. godine

1. Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024.

Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare.

Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi  poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu.

 NEREALNO AKO SE ZNA DA POLJOPRIVREDA U SRBIJI PREDSTAVLJA NEATRAKTIVNU DELATNOST ZA STRANE INVESTICIJE. JER ONE U STRUKTURI UKUPNIH  SDI U SRBIJI OD 2004. DO 2011. GODINE UČESTVUJU SA 0,7 DO 1,6 ODSTO! 

U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva neće ni približno biti dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 ha). A šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključiv i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori ispuštaju iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznosio 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.

Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze je potpuno nerealan. Naime, autori predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.

Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden“ na 2014. godinu (262).

Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije.

Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje;

2. Vaš predlog za izmenu odeljka „Stanje u poljoprivredno – prehrambenom sektoru i ruralnim područjima’’

Autori Strategije svoju viziju razvoja poljoprivrede zasnivaju na pretpostavci da Srbija raspolaže sa obiljem agrarnih resursa.

Prva pretpostavka na kojoj se zasniva Strategija o obilju agrarnih resursa je potpuno neosnovana. Srbija raspolaže sa ispodprosečnim agrarnim resursima i kad se komparira sa prosekom za svet i prosekom za Evropu. Snabdevest sveta u proseku za 2012. g. iznosi 0,704 ha, Evrope 0,635, a Srbije 0,514 hektara po stanovniku. Ukoliko se uporedi produktivnost rada i zemljišta, kao direktna posledica resursne snabdevenosti poljoprivrede, još su nepovoljniji odnosi za Srbiju. Očito je da autori nisu razumeli uticaj resursne strukture na razvoj poljoprivrede (Videti tekst i SWOT analizu).

Kada je u pitanju razvoj prerađivačke industrije autori Strategije ne razumeju distinkciju iz razvojnog puta industrije čiji je razvoj uslovljen gustinom stanovništva od industrije koja svoj razvoj zasniva na geografskim uslovima proizvodnje sirovina.

Na osnovu dela 2.4.5 autori kasnije zasnivaju viziju razvoju poljoprivrede na aktivnoj ulozi Direkcije za robne rezerve. Međutim, nedavno usvojeni Zakon o Direkciji za robne rezerve ih nesumnjivo demantuje. Kada su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi Direkcija će ostati potpuno sterilna institucija, a ne aktivan „igrač“ na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uostalom to su pokazale 2012. g. kada je došlo do eskalacije i 2013. g. kada je došlo do „sunovrata“ cena poljopribredno-prehrambenih proizvoda. Sklop regulativno-interventnih mera ni približno nije usklađen sa CMO (Zajedničkom oraganizacijom tržišta EU), uprkos deklarativnom zalaganju, te su i intervencije Direkcije i Ministarstva trgovine bile „jalove“. Uostalom sve što je radilo Ministarstvo trgovine je bilo „sterilno“ i nije uticalo na stabilizaciju tržišta, pa tako i „novi“ Zakon o Direkciji za robne rezerve. Žalosno je što Ministarstvo poljoprivrede nije uopšte reagovalo kada je usvajan Zakon o Direkciji za robne rezerve. Ne treba naglašavati u kojoj meri neaktivnost Direkcije za robne rezerve uslovljava tržišne poremećaje. Prema tome, stav autora (str. 43) da će Direkcija postati efikasna tržišna institucija je potpuno neutemeljen.

Deo 2. 7. (Podsticajna politika u poljoprivredi u prethodnom periodu) osim opisa daje niz netačnih podataka. Najeklatantniji primer je Tabela 14 na str. 66 u kojoj se predstavlja da je cenovna podrška (premija) za merkantilnu pšenicu iznosila od 89,57 do 96,46 evra po toni u 2004. godini. Iz zvaničnih podataka Ministrarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku Srbije izlazi da je cenovna podrška za pšenicu bila veća od otkupne cene (prosečna otkupna cena je iznosila 6,96 dinara po toni). Ukoliko se primeni kurs dinara prema evru koji su autori koristili izlazi da je prosečna otkupna cena iznosila 61,52 evra po toni. Pitanje je kada se desilo u našoj istoriji da je premija za pšenicu iznosila za 50 odsto više od otkupne cene. Ovo samo ilustruje u kojoj meri su autori imali aljkav pristup izradi Strategije. U ovom delu Strategije se može navesti bezbroj sličnih nelogičnosti i nekonzistentnosti na kojima se zasniva Strategija, te su i projekcije, o kojima će u narednim delovima biti reči potpuno ekonomski nelogične i besmislene;

3. Vaš predlog za izmenu odeljka „Vizija razvoja i strateški ciljevi’’

Nema sumnje da je prvi strateški cilj adekvatno odabran (Rast proizvodnje i stabilnosti dohotka proizvođača). Međutim, iz daljeg teksta proizilazi da je to samo deklarativni cilj. Sklop mera i instrumenata koji se predlaže ne obezbeđuje rast proizvodnje, a već opisane aktivnosti Direkcije za robne rezeve ne obezbeđuju stabilnost tržišta. Šta više predloženi arsenal mera agrarne politike je „siromašniji“ nego što je bio u prošlosti, te će i proizvodni i tržišni poremećaji biti izrazitiji u budućnosti. Naime, mehanizam direktnih plaćanja koji je u funkciji i koji se mora zadržati zbog politike EU, je potpuno neefikasan kao dohodovna podrška ako nije kombinovan sa politikom i instrumentima cena poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, i u skorije vreme od kada se primenjuje ovaj mehanizam,  zbog diskrepance između cenovne elastičnosti tražnje i cenovne elastičnosti ponude poljoprivredi je od direktnih plaćanja pripalo svega 69,6%, dok je ostatak pripao ostalim učesnicima u lancu, uključiv i krajnje potrošače. Nažalost, autori očito nisu analizirali efekte dohodovne podrške našoj poljoprivredi, te nisu ni mogli imati adekvatne osnove za „viziju“ razvoja. Politika dohodovne podrške bez nekog oblika „propisivanja“ cena je potpuno neefikasan mehanizam.

Ne treba navoditi da sve razvijene zemlje, uključiv i EU, i danas propisuju neki od oblika cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U EU to je interventna cena, dok su npr. u SAD zajmovna i ciljna cena.

Takođe, spoljno-trgovinska zaštita poljoprivrede je potpuno zanemarena od autora Strategije. U ovoj fazi razvoja naše poljoprivrede (Liberalizacija i pregovori o pristupanju EU i STO) neosporno je da treba primeniti instrumente zaštite koji primenjuje i EU. Tarifne i vantarifne kvote (dozvoljene pravilima STO), kombinovane sa carinskom zaštitom, su vrlo efikasan sistem zaštite domaće proizvodnje od ekscesnog uvoza);

4. Vaš predlog za izmenu odeljka „Mere i aktivnosti za realizaciju strateških ciljeva’’

Iz svega, prethodno navedenog, očito je da ni ovaj deo Strategije nije mogao izbeći nelogičnosti i aljkavosti u pristupu. Npr. na str. 109-110. autori tvrde da je nivo podrške po hektaru i po stanovniku niži za oko 50 odsto u poređenju sa zemljma iz studije „Agriculture in the Western Balkan Countries“. Međutim, ako se uporede podaci upravo iz navedene studije izlazi da je naš nivo podrške ispod 30 odsto proseka za analizirane države.

Konačno, iz strategije se ne naziru ni obrisi sklopa regulativno interventne politike koja bi obezbedila rast i razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora;

ЈАДНА ЛИ СИ СРБИЈО

Споменик селу и сељаку!

Дa српскa сeлa нeстajу, нajбoљa пoтврдa je и чињeницa дaje у сeoскoм грoбљу у куршумлиjскoм плaнинскoм сeлу Taчeвaц крajeм 2013. гoдинe пoдигнут нeсвaкидaшњи спoмeник, спoмeн сeлу кoje вишe нe пoстojи. Meштaни су сeлo нaпустили збoг нeбeзбeднoсти, збoг чeстих упaдa нaoружaних кoсoвских Aлбaнaцa. Кућe су спaљeнe у пoдмeтнутим пoжaримa, a oд нeкaдa 200 стaнoвникa у 35 дoмaћинстaвa и jeднe шкoлe, сaдa je oстaлo свeгa нeкoликo oрoнулих кућa. Збoг oвaквoг стaњa у српскoм сeлу вeћинa нoсилaцa гaздинстaвa смaтрa дa трeнутнo пoљoпривeднa пoлитикa – пoслeдњих гoдину, пeт и jeднe дeцeниje, идe у пoгрeшнoм прaвцу. Инaчe, прoсeчaн пoљoпривreдник у Србиjи je стaр, слaбo инфoрмисaн и нeпoвeрљив прeмa удружeњимa и држaвнoj пoлитици. Срeдинoм 2017. гoдинe. Спoмeник су пoдигли мeштaни у знaк зaхвaлнoсти сeлу стaриjим гeнeрaциjaмa, a у циљу oчувaњa трaдициje. И сeћaњa нa нeкaдaшњи нaчин oбрaђивaњa њивa. Збoг тoгa сeљaк у jeднoj руци нoси мoтику, a у другoj тeстиjу зa вoду, дoк сeљaнкa, кoja идe изa њeгa, нoси кoрпу сa хрaнoм и мoтику. Спoмeник je пoдигнут пoвoдoм oбeлeжaвaњa 280 гoдинa пoстojaњa сeлa.

Starci na njivama

Prosečna starost nosioca gazdinstva u Srbiji je 61. godinu što predstavlja povećanje od dve godine u odnosu na prethodni popis. Muškarci su nosioci gazdinstva u 81 odsto slučajeva, a u 19 odsto to su žene. Svaki 14 nosilac gazdinstva mlađi je od 40 godina. Čak 120.000 vlasnika je starije od 70 godina! Najviše mladih nosioca gazdinstava ima u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji. Osam od deset gazdinstava ima svoj traktor, a u čak 83 odsto slučajeva njegova starost je veća od 20 godina. Starci su na njivama, ali i mehaniaczuiaj je u proseku stara tri deceniej. Starci obrađuju njvie sa više od 400.000 traktora i 25.000 kombajna koji imaju tri decenije!

Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!

Koncept neoiliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na polјoprivredu Srbije. Korporativni cilј je stvaranje i prisvajanje profita. Cilј kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji, kaže eks ministar polјoprivvrede u SFRJ dr Kovilјko Lovre.

Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene polјoprivredi, a  koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! To ukazuje da od dodelјenih subvencija 70 odsto pripada polјoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni nvaoc se troši! Nikada im se za to niko nije izvinuo, a svake godine im zavlače ruku u džep! Polјoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto.

Duboke su posledice te političke rente. To je usporavanje rasta polјoprivredne proizvodnje (godišnje za 0,4 odsto), pogoršanje relativnog ekonomskog položaja polјoprivrede (godišnje za 2,2 odsto), uprkos rastu relativne produktivnosti polјoprivrede (godišnje za dva odsto). U tome treba tražiti i uzroke odliva polјoprivrednog i ruralnog stanovništva i regionalne i socijalne implikacije.

U Vojvodini sve manje paora

Nekonzistentna državna ekonomska politika, gotovo usmerena protiv poljoprivrede, veliki uticaj vremenskih prilika zbog kojih proizvodnjač esto doživljava pad, nemogućnost malih proizvođača da budu konkurentni, te iseljavanje, glavni su razlozi zbog kojih se beleži pad broja zemljoradnika. Informacija o kretanju pokazatelja privrednih aktivnosti u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji u 2017. godini obuhvata brojne podatke državnih institucija, pokazala je da je, uprkos činjenici da paori u Vojvodini mogu da računaju i na sredstva iz pokrajinske kase, u 2017. godini broj registrovanih individualnih poljoprivrednika iznosio je  samo 23.716, odnosno čak za 4,8 odsto manje nego prethodne godine.Podaci za 2017. godinu pokazuju i da je poljoprivredna proizvodnja u vremenu od 2010. godine imala tri recesione godine, uzrokovane ekstremno nepovoljnim vremenskim prilikama, zbog čega je nivo fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje u 2017. godini u odnosu na 2016. manji je za 10 odsto, a u odnosu na baznu 2010. godinu manja za 11,1 odsto. Takođe, AP Vojvodina ima svega 27.541 poljoprivrednih penzionera, nasuprot 166.038 u centralnoj Srbiji, a sektor poljoprivrede beležio je manju zaposlenost i tokom 2018. godine.

Pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Vuk Radojević istakao je da se Pokrajina u 2019. godini može pohvaliti operativno najefikasnijim i najefektivnijim agrarnim budžetom, sa više para za poljoprivrednike, iako je manji od prethodnog i iznosi 6,38 milijardi dinara. Radojević je naglasio da budžet predviđao više sredstava za registrovana poljoprivredna gazdinstava i podsetio da će, u odnosu na 2016. godinu i 860 miliona dinara, u 2019. godini za poljoprivredna gazdinstava je bilo izdvojeno 1,250 milijardi dinara. Po rečoma Radojevića to je j u 2019. godini u APV je bilo  izdvojeno  “nikad više sredstava” za opremanje stočarskih farmi, opremanje hladnjača, pčelarstvo, te preradu mleka i preradu mesa. Takođe, nastavljena je podrška za organsku proizvodnju, i proizvodnju i preradu vina i rakije, te za novu meru u okviru nabavke nove opreme za mini pivare.

Trgovina agrara

Rezultati poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni u periodu januar-maj 2020. godine

U bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u periodu januar-maj  2020. godine  ostvarena je vrednost izvoza od 1.571,2 miliona dolara, što predstavlja rast od 9,9 odsto u odnosu na ostvarene  rezultate u  periodu januar-maj 2019. godine (iznosila je 1.430,2 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom izvozu od 22,3 odsto.

Istovremeno, vrednost uvoza u visini od 916,4  miliona dolara je za 2,5 odsto veća od ostvarenog u periodu januar-maj 2019. godine (iznosila je 893,8  miliona USD), sa učešćem u ukupnom  robnom  uvozu od 9,4 osto. Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u periodu januar-maj 2020. godini, beleži rast od 22,1 odsto, odnosno za 118,4 miliona dolara je veći u odnosu na posmatrani period januar-maj 2019.  godine i iznosi 654,8 miliona dolara, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od  171,5 dolara, itstiče analitičar Vojislav Stanković.

Posmatrano po odsecima SMTK, u izvozu dominiraju robne grupe: žita i proizvodi na bazi žita, u vrednosti od 377,7  miliona dolara, sa učešćem od 5,4 odsto u ukupnom robnom izvozu i ostvarenim suficitom od 318,6 miliona dolara i voće i povrće, sa ostvarenim izvozom u vrednosti od 356,1 miliona dolara, sa učešćem od 5,1 odsto u ukupnom robnom izvozu uz suficit od 123,1  miliona dolara.

Po ostvarenoj vrednosti u uvozu najzastupljeniji su odseci: voće i povrće sa vrednošću uvoza od 188,3 miliona dolara, sa učešćem u ukupnom uvozu od 2,3 odsto i stočna hrana(osim žita u zrnu)   u vrednosti od 112 miliona dolara, sa učešćem u ukupnom uvozu od 0,4 odsto.

Najznačajniji proizvodi agrarnog porekla u izvozu u periodu januar-maj 2020. godine su: kukuruz merkantilni u vrednosti od 225 miliona dolara, malina zamrznuta u vrednosti od 114  miliona dolara, cigarete od duvana u vrednosti od 95  miliona dolara, duvan za pušenje u vrednosti od 91 milion dolara, jabuke sveže u vrednosti od 70 miliona dolara, ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 51 miliona dolara, soja u zrnu u vrednosti od 39 miliona dolara, hrana za pse i mačke u vrednosti od 38 miliona dolara,  proizvodi za ishranu životinja u vrednosti od 37 miliona dolara, pšenica merkantilna u vrednosti od 35 miliona dolara i ostalo voće zamrznuto u vrednosti od 32 miliona dolara. Detaljnije u priloženom grafikonu.

Na uvoznoj strani, među agrarnim proizvodima dominiraju: ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 43 miliona USD, duvan ižiljeni u vrednosti od 39 miliona USD, prerađeni duvan u vrednosti od 31 miliona USD, banane sveže u vrednosti od 30 miliona USD, meso svinjsko zamrznuto u vrednosti od 27 miliona USD, kafa sirova sa kofeinom u vrednosti od 23 miliona USD,  i cigarete od duvana u vrednosti od 20 miliona USD. Detaljnije u priloženom grafikonu.

Posmatrano po regionima Srbije, najveće učešće u izvozu poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u periodu januar-maj 2020. godine imao je region Vojvodine (42 odsto), sledi Beogradski region (36 odsto), region Šumadije i Zapadne Srbije (19 odsto), region Južne i Istočne Srbije (tri odsto).

Najveće učešće u uvozu Srbije imao je Beogradski region (40 odsto), slede regioni Vojvodine (38 odsto), region Šumadije i Zapadne Srbije (13 odsto), region Južne i Istočne Srbije (devet odsto).

Izvoz i uvoz po regionima dat je prema sedištu vlasnika robe u momentu prihvatanja carinske deklaracije. To znači da vlasnici robe, po carinskom zakonu, mogu biti proizvođači, korisnici, izvoznici ili uvoznici robe. Ovu činjenicu treba imati u vidu prilikom tumačenja podataka po regionima.

Rast izvoza kukuruza iz Vojvodine

U regionu Vojvodine za prvih pet meseci 2020. godine beleži se ukupna spolјnotrgovinska razmena polјoprivredno–prehrambenih proizvoda u vrednosti od oko 929 miliona eura. To je za 10,5 odsto više u odnosu na isti period 2019. godine. U periodu januar-maj izvezeno je polјoprivredno- prehrambenih proizvoda u vrednosti od 639,2 miliona eura, što je rast od 7,1 odsto u odnosu na isti period prošle godine ističe predsednik Privredne Komore Boško Vučurević. U poređenju sa istim periodom 2014. godine rast vrednosti uvoza je čak 235,6 odsto veća. Posmatrano u ukupnom izvozu privrede AP Vojvodine izvoz polјoprivredno-prehrambenih proizvoda učestvuje sa 27,6 odsto, a vrednost uvoza u ukupnom uvozu učestvuje sa 11,5 odsto. U prvih pet meseci ove godine najznačajniji izvozni proizvod bio je kukuruz, a izvoz je ostvaren u obimu od 999.234 tona, ukupne vrednosti 184,4 miliona evra. To je 23,2 odsto ukupnog izvoza polјoprivredno- prehrambenih proizvoda. Što se tiče izvoza pšenice iz Srbije, 31,6 miliona evra 80 odsto je izvezeno iz AP Vojvodine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije vrednost izvoza žitarica za period prvih pet meseci iznosi 198,4 miliona evra, a uvoza voća za jelo je 42,3 miliona  evra. Kukuruz i pšenica u najvećoj meri doprineli su pozitivnom spolјnotrgovinskom saldu žitarica, a najveći deo izvoza ostvaren je u Rumuniji, Italiji i Bosni i Hercegovini.Što se tiče uvoza, na prvom mestu po vrednosti uvoza polјoprivredno-prehrambenih proizvoda nalazi se voće, ali je oko 80  odsto vrednosti uvezenog voća ono koje se ne proizvodi u Vojvodini, kao što su banane, narandže, ananas.

Bivši pokrajinski sekretar za poljoprivredu Branislav Bogaroški za javnost (VOICE) kaže da je pozitivno što se ponavljaju mere iz ranijih godina, uz opasku da je za poljoprivrednu proizvodnju najvažnija predvidljivost i stabilnost. Negativno je to što je poljoprivredni budžet manji, zahvaljujući tome što su prihodi od izdavanja državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup drastično manji nego ranijih godina i nego što su planirani ranijih godina. To je sve posledica Zakona o poljoprivrednom zemljištu, na šta smo ukazivali od samog momenta od kad je počelo da se priča o njemu. I sada se to vidi. On je upozoravao da je to krivica lokalnih samouprava koje programe za izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta ne donose na vreme, kao i da ih ministarstvo ovlašćeno da im zbog toga obustavi transferna sredstva i natera ih da izvrše svoju obavezu ipak nikada ne kažnjava. Onda se time pravi šteta za lokalne budžete, za pokrajinski budžet i za republički budžet, jer se taj novac deli u odnosu 30 odsto Pokrajini, 30 odsto Republici i 40 odsto lokalnoj samoupravi. Nije to loš potez, ali ne sme da bude jedini način subvencionisanja poljoprivrede.Ne postoji džabe subvencionisanje direktnim davanjem, odnosno subvencionisanje po hektaru u svim zemljama EU, naveo je Bogaroški. On još dodaje da Srbija ima najmanja direktna davanja po jedinici mere u regionu, te da nemamo ni subvencionisani „plavi dizel“, koji imaju hrvatski poljoprivrednici. Branislav Bogaroški podseća da je njegova poslanička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine zbog suše 2017. godine tražila proglašenje elementarne nepogode, ali da je to odbijeno. U poljoprivredi je obrt kapitala užasno spor i u situaciji kada vi već imate prezadužena poljoprivredna gazdinstva, a ukoliko im ne pomognete u teškoj godini, ne možete da očekujete da će oni u sledećoj godini primeniti pune agrotehničke mere. Faktički, pad proizvodnje koji je bio u jednoj godini, mora da se oseti na neki način i u drugoj jer su prinosi u startu lošiji, naveo je Bogaroški.

Politika protiv poljoprivrede!

Postoje tri najvažnija pitanja agrarne politike – ekonomska politika, nivo stručnih znanja i zemljišna politika, ali upozorava da poljoprivredom Srbije vlada nekoliko gazda, prema kojima se šteluju agrarna i ekonomska politika. Takva politika ne može dovesti do toga da se naša poljoprivreda osposobi da bude konkurentna sa poljoprivredom EU. U Srbiji se vrednost proizvodnje meri prema nedovoljno preciznim kriterijumima. Znamo jedino kavki su rezutlati kada su drastične razlike. To je recimo, bila 2017. godina kada je suša odnela deo roda, a u 2018. godini su bili dobri prinosi.  Već sledeće 2019. godine objavljeno je da je jedino poljoprivreda u Srbiji imala pad proizvodnje od 0,1 odsto.

Nosilac težišta bruto – nacionalnog dohotka u poljoprivredi je pre svega biljna proizvodnja, jer je stočarska proizvodnja godinama unazad po prilici upropašćena i ona ima malo učešće u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Sa druge strane 2017. godina je bila izuzetno sušna (štete su bile 1,5 milijardi dolara, što je trećina godišnje agrarne proizvodnje) i zbog toga se stiče utisak da je, ako je merenje iz 2017. u odnosu na 2016., da imamo pad i u 2019. godini.  Problem je u tome što imamo jedno turbulentno kretanje gde najviše zavisimo od prirodnih uslova, a ne od toga kakvu ekonomsku politiku prema poljoprivredi vodimo. A, politika je okrenuta više protiv poljoprivrede nego u korist poljoprivrede. Seljaci više gledaju u nebo nego u usev kako raste. Mislim da država generalno ne vodi balansiranu politiku i da će jedan veliki broj malih gazdinstava, praktično, prestati da postoji i pašće u zonu socijalne bede. To je, naravno rezultat državne politike.

I Pavle Kujundžić iz Udruženja poljoprivrednika Subotice kaže da je pad proizvodnje uvek produkt više faktora, a da je smanjenje subvencija samo jedan od uzroka. Puno suše (u 100 godina polovina je sušna), malo padavina, malo rezerve preko zime jer nema snega, znači klimatski uslovi su uticali na to da budu smanjeni prinosi. Mislim da su subvencije koje su davane na đubrivo i semensku robu doprinele tome da se kupuje sertifikovano seme, više veštačkog đubriva i da je to nekada doprinelo povećanju prinosa, a sada kad je ukinuto, i smanjenju prinosa,kaže Kujundžić. On i dodaje da se ne radi „po PS-u“ jer su cene poljoprivrednih proizvoda niske. Pogledajte cene i videćete da poljoprivredni proizvođači ne mogu da odigraju poljoprivrednu utakmicu bez ozbiljnijih subvencija i to je glavni razlog što se eventualno smanjuju prinosi. Poljoprivredni proizvođač se mora ojačati. To ide i putem subvencija po hektaru, zatim za nabavku poljoprivredne mehanizacije, ali kada pogledamo, to je uvek za ove malo veće, mali se u tome, na žalost, teško snalaze, ističe Kujundžić. On ocenjuje da je realno da deo poljoprivrednika, onih sa malim imanjima od par hektara više ne mogu da prežive, pa zbog toga napuštaju poljoprivredu. Dodaje da danas ne može da se živi bez intenzivne proizvodnje. ,,U intenzivnu proizvodnju treba puno ulagati, tako da ljudi za to nisu sposobni. To je jedna stvar, a drugo, pogotovo u ovim severnijim delovima gde imaju dvojno državljanstvo, gde je mađarsko govorno područje, jako puno ljudi se iselilo. Kanjiža, Senta, Ada, Mol, to su prazna sela oko tih mesta i zato mislim da je broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava opao’’, navodi Kujundžić. On podseća da je zbog promene načina obračuna subvencija bio čest slučaj da paori sa gazdinstvom od 100 hektara razbiju posed i u Registru poljoprivrednih gazdinstava prijave pet gazdinstava sa po 20 hektara, a da ih sada zbog neisplaćivanja subvencija gase.

Država staraca

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, ona se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom.  Doduše u Vojvodini je bilo pokušaja da se preko opštinskih vlasti reši problem napuštenih domaćinstava. Želje aje bial da u napuštene kuće dođu mladi koji bi želiv eli na selu. Ali, to ide puževim korakom, pa i brže se napreduje u starenju i nestajanju sela, nego u njegovom podlmađivanju. Primer je da nestaju sela u najazvijenijem delu Vojvodine. Netalo je selo Obornjača kod Bačke Topole, najrazvijenijeg dela Vojvodine, koje je ugašeno. Opštinama u Vojvodini je, naime, predloženo da otkupi napuštene kuće, a zatim da ih prodaju o povoljnim cenama ljudima koji bi se skućili i možda započeli privatni biznis. Da bi svaka zemlja ili region povećali nacionalni dohodak i društveni proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politička stabilnost, povećanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohotka u vanpoljoprivrednom sektoru, veći podsticaji u proizvodnji… S tim u vezi postavljaju se i sledeća pitanja: može li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li manje farme opstati i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprečili pojavu tužnih trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu: ujednačiti stope rađanja (rodi se manje od 65.000 beba godišnje) u Srbiji i umre (oko 102.000), dakle nestane po jedan Bečej svake godine! Potrebno je stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljšati saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podići zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovništva, smanjiti zavisnost od vlasništva nad zemljom i omogućiti zapošljavanje u drugim sektorima, povećati izvore dohotka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva obavezno organizovati u zemljoradničke zadruge. Na osnovu svega ovog određeno je i pet principa ruralnog razvoja. Tako će se doći do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povećanja bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i društva u celini. Ne sme se dozvoliti da život u selu bude samo rad u poljoprivredi i oko nje!

Obećanja za navodnjavanje

Pokrajinski sekretar Vuk Radojević najavio je početkom 2019. godine ozbiljna ulaganja kroz razvoj regionalnih sistema i podsistema za navodnjavanje preko Abu Dabi fonda za razvoj, koja bi kroz odobrenu drugu fazu sa novih 18 projekata trebalo da omogući navodnjavanje novih 70.000 hektara obradivih površina APV. Ukupno bi, prema njegovoj računici, blizu 110.000 hektara obradivih površina trebalo da bude dovedeno u funkciju navodnjavanja.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji u 2018. godini navodnjavana su samo 46.823 hektara poljoprivrednih površina, što je za sedam odsto manje nego u 2017. godini. Dakle, navodnjava se manje od 1,5 odsto obradivih površina, a u svetu je to čak 17 odsto. U Srbiji se navodnjavaju oranice i bašte (95,3 odsto) i one imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a slede voćnjaci (sa 4,3 odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od 0,4 odsto). Navodnjavanjem je u 2018. godini ukupno zahvaćeno 54.540 kubnih metara vode, što je za 27,5 odsto manje nego u 2017. godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova, 88,3 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Najzastupljeniji tip navodnjavanja bilo je orošavanje. Od ukupne površine orošavanjem se navodnjavalo 93,9 odsto površine, kapanjem šest odsto, a površinski se navodnjavalo svega 0,1 odsto njiva. Za novac koji samo u jednoj godini odnese suša, mogli bi se izgraditi sistemi za navodnjavanje. Ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada (sad u zemljištu imamo manje od tri odsto humusa), a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju. Da se u Srbiji ne koristi prirodno bogatstvo voda, ali ni ono što je čovek stvorio, najbolji dokaz je hidrosistem DTD. Izgradnja je trajala od 1947. pa do 1977. godine. Za to je bilo planriano da se u tor vreme potroši 700 miliona do jedne milijarde dolara. To je danas najveća mrtva investicija u Evropi. Kada je građen bilo je planriano da se iz nejga navodanvja 500.000 hetkara godišnje. To se nikada nije ostvarilo. Pored toga cilj je bio da se odvode suvišen vode sa miliomn hektara. To je funkcionisalo sve do 2005. godine i velikih poplava kada kanali više zbogt velikih količina mulja nisu mogli da primaju suvišne vode. Inače, kada je koipan hidrosistem D-T-D iskopano je oko 135 milioan kubika zemlje. Niej valjano održavan protekle tri i po decenije i u njemu se sad nalazi oko 15 miliona kubika mulja koga treba očistiti da bi se kanal doveo u funkciju. A, to je da bude plovan celim svojim tokom i da prima suvišne vode.

Dakle, potrebno ga je oživeti kako bi njime plovili brodovi i zalivale se njive u Vojvodini, gde ima 1,7 miliona hektara oranica. Dakle, s obzirom da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, ako bi sa jedne i druge strane kanala obuhvatili po 100 metara, mogli bi da navodnjavamo još 44.000 hektara. Ističe se i da, iako je Srbija sa Razvojnim fondom Abu Dabija još pre šest godina potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara, koji bi se iskoristio isključivo za razvoj sistema za navodnjavanje u našoj zemlji, očigledno da to još ne daje željene rezultate. Do proleća 2018. u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini završeno je osam projekata, plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine. Za sada je to i dalje u planu. Dakle, narod od poliutiačlra ima obećanja i on to očekuje! Kada će mu se ta očekivanja ostvariti, videćemo…

Postoje i „besplatne mere“

I agrarni analitičar Đorđe Bugarin smatra da mali poljoprivrednici, u Srbiji onih koji poseduju do dva hektara ima više od 217.600 poljoprivrednika i da nemaju interesa da održavaju status gazdinstva. ,,Pre svega, to se radi za ona gazdinstva koja svoje poljoprivredno zemljište od par hektara, verovatno manje od deset, daju u zakup većim gazdinstvima. Pošto je podsticaj negde oko 4.000 dinara po hektaru, oni to praktično kroz zakupninu dobiju od onoga kome to daju i nemaju interesa da se pojavljuju sa papirologijom pred Upravom za agrarna plaćanja da bi dobili tih četiri hiljade, od kojih su dve hiljade u novcu, a dve hiljade u nekom drugom obliku’’, smatra Bugarin i podseća da je težište agrarne intervencije usmereno ka stočarskoj proizvodnji. Mislim da će toga biti još više, tim pre što se povećava broj grla stoke u pojedinim kategorijama koji će biti podržan iz budžeta i zbog koga će se smanjivati i dalje broj gazdinstava, kaže Bugarin. On upozorava da postoje mere koje bi mogle da se sprovedu u okviru državne politike i koje bi pomogle onima koji zbog veličine gazdinstva, starosti vlasnika ili drugih razloga ne mogu da se nose sa izazovima tržišta, koje ne koštaju ništa, ali se ne sprovode zbog neznanja onih koji vode poljoprivrednu politiku. ,,Trebalo bi da, kao država, onima koji nemaju šansu a ušli su u zonu kada više zbog zdravstvenih, starosnih ili nekih drugih uslova ne mogu da se nose sa izazovima, da im se ponudi da daju svoje zemljište onima koji imaju šansu, a da država bude most. Prihodi od izdavanja državnog zemljišta u zakup mogli bi se koristiti kao fond za finansiranje kupovine poljoprivrednog zemljišta od strane mladih poljoprivrednika, a sa druge strane kao fond iz koga bi se vršilo zbrinjavanje ostarelih poljoprivrednika. Danas to nije slučaj, niko ne kontroliše upotrebu novca koji se dobije od izdavanja državnog zemljišta u zakup. Da ne kažem da tu postoji mnogo drugih problema, da neko ne plaća zakup, a koristi zemljište ili čak da država ne zna ni sama koliko ima zemljišta ni kako se ono izdaje. Samo se priča da država ima oko 530.000 hektara’’, ističe Bugarin. On podseća da je Penziono – invalidsko osiguranje zemljoradnika u Vojvodini uvedeno još 1978. godine kao dobrovoljno osiguranje, a tek 1988. godine kao obavezno penziono osiguranje zemljoradnika na nivou Srbije. Tada je svim zemljoradnicima koji su bili mlađi od 45 godina, a živeli su na području centralne Srbije i Kosova priznato deset godina penzionog staža, bez uplate doprinosa, za razliku od vojvođanskih poljoprivrednika koji su tih deset godina plaćali, kaže on. Dodaje da se za poljoprivrednu penziju ranije priznavalo i pravo na osnovu radnog staža, te boračka prava, zbog čega je moguće da u centralnom delu Srbije bude više poljoprivrednih penzionera nego u Vojvodini. Inače, prosek poljoprivrednih penzija u Vojvodini je 11.599 dinara, što je za 958 dinara više od republičkog proseka za tu kategoriju penzionera.

U periodu 2008-2012. ratari su dobijali subvencije u iznosu od 17.000 dinara po hektaru. Od toga, 14.000 za biljnu proizvodnju, a 3.000 u vidu regresa za gorivo. Od 2012. godine raspolagali su sa 14.000 dinara po hektaru, za maksimalno 100 hektara obradive površine. Od 2015. godine subvencija je iznosila 12.000 dinara po hektaru, za maksimalno 20 hektara zemlje – 6.000 za biljnu proizvodnju i po 3.000 dinara kao regres za đubrivo i gorivo. Od 2016. ratari dobijaju 4.000 dinara po hektaru: 2.000 za biljnu proizvodnju i 2.000 regres za đubrivo. Isto je i u 2017. Dok su 2018. godini dobijali 4.000 za biljnu proizvodnju, što će u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije ostati i u 2019. godini. Šest puta je manje paorskih penzija u APV nego u centralnoj Srbiji, gde nalazi oko 1,7 miliona hektara obradivih površina. Iako je poljoprivreda najzastupljenija i najznačajnija u AP Vojvodini, podaci pokazuju da je broj poljoprivrednih penzionera gotovo šest puta manji nego u ostatku zemlje.

Budućnost u prošlosti

Ono sto je za mnoge uticajnije i snažnije ekonomije samo pusti san, za Srbiju je danas realnost, kaže ministar polјoprivrede Branislav Nedimović za Tanjug, povodom odluke Vlade Rusije da odobri ratifikaciju ugovora o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije (EAEU). Ratifikacija ugovora daje mogućnost da bez carine srpski polјoprivredni proizvođači izvoze na tržiste od gotovo 200 miliona stanovnika mnoge proizvode. „Među njima bih svakako izdvojio sir i voćnu rakiju. Velika šansa za prehrambenu industriju koju moramo iskoristiti, posebno danas kada se svi zatvaraju zbog Koronavirusa i kada mnoge zemlјe vape za prilikom da izvezu svoju robu“, objašnjava Nedimović. Istovremeno, država će, kaže, nastaviti sa jačanjem subvencija našim proizvođacima kako bi imali sto bolјe proizvode za plasman na inostrana tržišta. Ako bude tako onda se budućnost poljorpvirednika nalazi u prošlosti. Jer, u prošlosti  su imali daleko veće subvencije, nego danas! Čak nekoliko puta, što se vidi i po analizama ovog teksta. Kako je navedeno u saopštenju na zvaničnom sajtu, ruska Vlada je odlučila da odobri nacrt saveznog zakona „O ratifikaciji Sporazuma o zoni slobodne trgovine između Evroazijske ekonomske unije i njenih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane“ i da ga prosledi na usvajanje Državnoj dumi u skladu sa utvrđenom procedurom. Srbija je potpisala sporazum o formiranju bezcarinske trgovinske zone sa EAEU u oktobru 2019. godine. Ugovor je potrebno da ratifikuju sve države članice EAEU.

Taj ugovor će zameniti postojeće bilateralne sporazume sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom i proširiti zonu slobodne trgovine i na Jermeniju i Kirgiziju. Premijerka Ana Brnabić je u oktobru 2019. godine u Moskvi potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije i njenih država članica – Rusije, Kazahstana, Belorusije, Jermenije i Kirgistana. Srbiji je potpisivanjem sporazuma otvoren pristup tržištu od 183 miliona lјudi. Dogovorom o slobodnoj trgovini, Srbija će moći da izvozi gotovo 100 odsto proizvoda bez plaćanja carina. Između ostalog, reč je o izvozu 2.000 tona cigareta, 400 tona kravlјeg sira, neograničen izvoz ovčijeg i kozjeg sira, kao i voćne rakije, 90.000 litara vinjaka… Ugovorom sa EAEU Srbija može da postane ekonomski most između zapada i istoka, da privuče nove investicije iz EU, kao i iz Rusije, i da dodatno ojača naše političke i ekonomske pozicije u regionu, ocenjuje ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović. Vest da je ruska vlada odobrila ratifikaciju Ugovora o slobodnoj trgovini između Evroazijske ekonomske unije i Republike Srbije predstavlјa potvrdu odličnih političkih i ekonomskih odnosa između Srbije i Rusije, rekao je Popović za javnost. „Srbija će ovim ugovorom dobiti mogućnost da izvozi praktično sve domaće proizvode bez carina na tržište od blizu 200 miliona lјudi. Takve uslove za izvoz na tržište Rusije i Evroazijske unije nema nijedna druga država u Evropi“, ističe ministar.To je posebno značajno u ovom trenutku, kada kao država, zbog globalne ekonomske krize izazvane korona virusom, treba maksimalno da diverzifikujemo naš izvoz i budemo prisutni na što većem broju tržišta gde postoji potreba za robom iz Srbije, a Rusija, prema rečima ministra, želi našu robu, jer u Rusiji postoji duga tradicija i prepoznatlјivost brendova iz Srbije. „Tu, pre svega, mislim na privredne grane kao što su polјoprivreda i prehrambena industrija, ali takođe imamo veliki potencijal za izvoz našeg inženjerskog znanja, inovativnih rešenja i IT usluga“, rekao je Popović. Mogućnost da izvozimo na ovo tržište bez carina privlačna je i za kompanije iz Evropske unije, koje bi otvaranjem proizvodnje u Srbiji dobile direktan pristup velikom ruskom trzištu koje je u ovom trenutku, kaže, za njih nedostupno zbog sankcija koje su na snazi između EU i Rusije.     

                                                                                       (Autor je  analitičar i publicista)