Ужичка Црна Гора, део

„Užička Crna Gora“ LJ. Pavlović, Naselja i poreklo stanovništva, knjiga 19, 1925; Službeni Glasnik i SANU 2010.

• Маковишта (Косјерић)

Ово необично дугачко село које се пружа уз Скрапеж с обе стране до његовог извора, увучено између Малог и Средњег Повлена и уздигнуто уз Велики, има више од 20к, у дужину и 10 у ширину. Источним делом преваљује преко Равник Маковишта, југу се спушта ниско, скоро самој школи и цркви у Сијечој Реци.

Маковишта су типско планинско насеље: на великој планинској висини, с планинским потоцима, закосима и испустима, с многим сточарским зградама и без икаквог трага од зиратних поља. На сред села су Равна Маковишта, сува пространа карсна површ, пуна вртача и разних остењака. На врху села су најлепши закоси: Речица, Дренова Коса, Мали Повлен и Бурме.  Стране речних користа су високе, омчите и стеновите. Мало лучица је око њих, а највише низ Реновицу и Полошницу. По ободу речица и свих планинских виших и нижих коса пуно је врела. Земљиште је увек наводњено, те су сувати и закоси богати пашом и травом. Главно занимање становништва је сточарство, а у последње доба осваја и воћарство, нарочито у оним деловима села, која су по ободу Равних Маковишта.

На овом великом простору село је дошло на његовом ободу. Главни делови села су под Градином, јужном косом Равних Маковишта и низ Реновицу и Полошницу спуштени до под Јелову Гору и Дрмановину, где су им ове две планине и ближе и приступачније од свих повленских закоса и сувата. И раније, као и данас, село се шири код поменуте рекавице, никако се не пење на планину или на Равна Маковишта. На планину се не смеју пети због рђавог саобраћаја, а на Равна Маковишта због безводности.

Делови села су низ Полошницу: Шепци, Поповљани, Вракорчевићи (Фрајкорчевићи) и Ристановићи; низ Реновицу: Пенова, између њих Дројићи, на источном ободу Р. Маковишта: Делијићи, а западу под Лисинама: Ћебићи и на северном ободу Катина Стијена и Црвени Бријег, ова на Скрапежу и преко њега.

Најстарија породица су Милосављевићи под Катином Стијеном, на оном месту где Сркапеж поново избија из својих понора, растурени су испод Катине Стијене и Дрињака. Некада је ова породица била многобројнија, али као стална хајдучка породица, на путу за даља ваљевска села, пуштала је и своје и друге породице и растурала на све стране. На 20-30 година испред Кочине Крајине у овој се породици много истакла угледом и имовним стањем Ката Милисављевић, за коју говоре, да је много умела причати, свакоме доскочити и из сваке неприлике извући се. Она је расељавала и насељавала село, да су у главном све породица, осим Дројића, из њеног доба живота. Милисављевићи су из Бањана у Црној Гори, данас са пет кућа, докле су у Катино доба имали више од 20 домова. Славе св. Архангела Михаила.

Дројићи су Кучи и по причању тако су се и у Кучима звали, или им се тако звало уже братство. Дошли су у ово село у три сродне породице, све три још на старом огњишту подељене, али чврсто везане једна за другу. Родоначелник ове породице звао се сердар Вукајло, дошао пре Катиног рођења, у првој половини 18-ог века с много народа и стоке населио се под Градином, баш на најлепшем и најплоднијем делу Маковишта, где су и данас Сердаровићи и Вукајловићи, судница и школа. Сердар је сродника Матију померио од себе дубоко низ Полошницу према Поповини, а другог опет на југ испод старог богумилског гробља. Од Матије и његових потомака  постали су Матићи – Доњи Дројићи, од Маринка, другог синовца: Маринковићи, Гајићи, Стевановићи, Миловановићи, Сердаровићи, Вукајловићи и Дукићи – Горњи Дројићи; обојих 64 куће, славе св. Николу.

Радована Ристановића населила је Ката у Полошници, дубоко изнад Поповине и под Вардом Годечевском. Ова је породица познатија под именом родоначелника Ристана, који је стар дошао у ове крајеве и овде умро у дубокој старости. За његовим сином била је Катина унука, кћи њеног сина Лазара, који је хајдуковао по Јадру и тамо се негде и одселио. Ристанов је старији син Марјан отишао у добровољце и много се задржао по Срему и аустријским странама. Још за живота очевог вратио се кући, напустио оружје и одао се мирном животу. Њега су за живота звали Фрајкором, те су му се и потомци звали Вракорчевићи. Данас је Ристановића под Вардом и испод Поповине 26 кућа, славе св. Ђурђа.

Када је Ката населила Ристана и за његовог сина Милуна дала унуку, из истог краја од Посавља довела је у Поповину некаквог Јована Топаловића, у намери да би се он ту запопио и да би селу послужио. Још много пре тога на том месту је била црква и поред ње гробље, све се звало Поповина, али ни цркве, ни кога да живи око ње није било. Поповина је мала одавно очишћена и обзираћена површ, на серпетину, врло плодна и богата водом. Топаловићи су заузели Поповину а никад се нису ни сетили да попују. Има их 11 кућа, славе св. Ђурђа.

С Ристановићима дошли су заједно и Делијићи, досељени из села Делијића у црногорским Тепцима. Дошла су два брата: Јосиф и Илија и заузели сточну падину Градине до Парамуна, и одмах се поделили. Јосиф је остао на старом месту при извору Реновице, а Илија се помакао мало ниже низ реку. Горњи и Доњи Делијићи су толико сродни да се до пре 15 година нису узимали. Има их 38 кућа, славе св. Ђурша.

У Реновицу, према парамунском манастиру, населила је Ката на имање неких изумрлих, породицу данашњих Субашића. Ову хајдучку породицу довела је нека хајдучка чета из околине Пљеваља, и како су неке старе породице замирале, Субашићи, два брата хајдука Периша и Лука смире се и уђу у кућу неким удовицама, доста блиског сродства. За ове породице се зна само толико, да су биле врло старе, да су славиле Св. Николу и да су се одселиле преко Сав. Субашићи им натуре своје презиме и славу уз прикаду њихове нове славе. Субашића има 25 кућа под разним презименима, славе Св. Јована, прекађују св. Николу.

При улазу у село са западне стране испод оних многих варданских голих серпетинских чукара насељени су Шепци, досељени из црногорског Колашина, из Кричкова. Дошли су као јака задружна сточарска породица од неколико чланова и населили се у овом најсиромашнијем делу села. Ова се породица доселила пред Кочину Крајину, много се расељавала, свуда се много множила, свуда се лако прилагођавала и сваковрсном пословању и начину живота се одавала. И ако је сељак издваја и сматра нечим другим од себе, опет се она, борбене природе, свуда истиче на површину. Џемату је остало име Шепци, а породице су: Томићи, Марковићи, Павловићи и др. Има их које око Полошнице које на Јасиковој Њиви 36 кућа, славе св. Ђурђа.

Уз Кочину Крајину дошао је у ово село хајдук Милош, родом из Мачванског Прњавора. Много је хајдуковао по ваљевским и подринским селима, али се некако највише врзмао око овог села, око неке Катине унуке. И ако су га и друштво и сељаци овог села радије звали хајдук Зекан, због његових зелених очију, и ако није био на очи леп, ипак су наморали Катину унуку, те се удала за њега и она га натерала – да престане хајдуковати и да оца, матер и браћу доведе из Прњавора и насели под Црвеним Бријегом, одмах испод Катине Стијене, око Скрапежа и до Таора. Од овога Милоша и његове браће постала је најчувенија и најјача црногорска породица Милошевићи – Закеновићи, чији су преци у селу и округу заузимали најугледнија места, а чије су се одиве удавале у најбоље ваљевске домове. Милошевићи су старином од Горажда у Херцеговини, дошли доста рано у Прњавор, а неселили се у Маковиштима око 1787г, има их сада 23 куће, славе св. Гаврила.

Велика ваљевска немирна породица у Лесковицама Ћебићи још у доба аустријске окупације Србије отисла је неке  своје чланове у хајдучију, где се неки хајдук Станко досели тетки у Вукајловићима, и остане поред ње. Од њега је до данас изашло и око извора Полошнице намножило се 16 кућа, славе св. Јована.

У Ренову су се испод Делијића населили Осаћани: Васиљевићи и Тодоровићи, једна иста породица из Осата, дошла у доба Карађорђевог Устанка; има их 13 кућа, славе Мратиндан. Испод њих, а у исто дова дошли су Милуновићи из околине Прибоја; има их 4 куће, славе св. Јована а прекађују св. Николу.

У Маковиштима је 261 дом од 11 породица.

П.С. Маковиште је имало 514 становника у 1834, 1.347 у 1884, 1.379 у 1948, 893 у 2002, и 705 становника у 2011 години, у томе 15 мчлађих од 5 година, уз просечну старост од 50,2 године.

2. Таор (Ваљево)

Друго повленско село, које се дуж Маковишта пружа у СЗ правцу, пење на М. Повлен и преваљује на Павлову Косу у ваљевске стране, не додирујући нигде Средњи Повлен, Таор је шире село, почиње испод источног обода Равних Маковишта, прелази преко Скрапежа, хвата се изворног краја Забаве, ваљевске реке, пење се на висока повленска поља: Мравињце, Шеово и Кнежево Поље и завршује на Павловој Коси, коси Ср. Повлена, која је сва ваљевска. Високо, право планинско, врло брдовито и каменито село, с врло мало родних пољица. Највише је родних пољица око града Таора и по Мравињацима, који су се од 1884г почели нагло насељавати. Ово је село више нагнуто истоку и много је плодније од Маковишта. Таор је чувен са својих најлепших врела и извора. Таорско Врело је јединствен пример јачине и индустријске примене ове воде. Врела испод Анатеме, по Забави, Мравињацима, далеко су јача и лепша него по Маковиштима.

У Таору имамо две врсте насеља: старија и новија. Старија су насеља испод Анатеме, по Каменитим Косама, испод Црвеног Бријега, града Таора и испод Гачове Стијене у Парамуну око Таорског Врела. Старија су насеља на малом простору, на кречњачком камену и врло збијена. Мали простор, каменито а ако врло родно тле, јако множење породица и и стално дељење са старим огњиштима, безшумност Забаве, Мравињаца и Шеовог Поља, довођење ових крајева у јачи саобраћај са селом, особита родност поља, нагло повлаче сељаке да се расељавају и да граде раселице. Данас је на Мравињацима, Шовом Пољу и Забави више од једне трећине сеоских кућа.

У Таору се више него у ма ком другом селу јасно виде две културе и две врсте насеља. Прву културу и прва насеља представљају зидине града Таора. На једној омчитој кречњачкој чуки изнад Скрапежа према Гачовој Стијени је стена назвата Таор, са некаквим зидинама, вероватно из онога доба кад је становништво живело по оваквим чукама, ограђено и удружено ради одбране од спољног непријатеља. На северној страни Камените Косе, на прегибли, и данас постоји црквина у зидинама с јаким извором, делом људских руку, творевина неких ранијих изумрлих или исељених генерација.

Најстарији су досељеници села Дрповци: Веселиновићи и Јовановићи, једна иста породица, која свој крај зове Дрповина, а лежи по дну села и до Радановца. Веселин Дрпа је дошао из Бањана у Црној Гори, из села Дрпа, и населио се испод Камените Косе, на исток од црквине. Изгледа да је Дрпа затекао старе цркваре, али су се иселили врло рано. Дрпин долазак је врло ран, у почетку 18-ог века; његових је потомака 15 домова, славе св. Архангела, од њих су се 5 спустили у Забаву. Дрповци се најјаче истичу у селу и увек су се такмичили с Миливојевићима.

Доста касније су дошли Миливојевићи из Пиве, из породице Кнежевића, које и данас мора да има тамо. Овде је дошао Миливоје Кнежевић са великом задругом, с многим богатством и стоком, и населио се око црквине на купљеном имању. Миливојеви су потомци волели да имају у селу и околини прво место, ма да су их Дрповци и други сељаци потискивали. И данас су најимућнији, најсточнији и најзадружнији, те се тим средствима успешно борили и побеђивали. Има их у селу и на Мравињцима 12 кућа, славе Св. Николу.

С Миливојевићима су заједно дошли и иза Таорског Јеља населили Кузмани. Кузман Граховић је дошао с Грахова у Црној Гори; његово потомство померало се на исток и југ. Ова се породица врло тешко одржава, слабо се селила, више је повучена у се и везана за место. Име свога родоначелника очували су између себе, докле се зову: Граховићи, Миловановићи, Јовановићи, Јевтовићи и др именима. Има их 14 кућа, где су 4 на Мравињцима, славе Ђурђиц. Ниједна породица овог краја није имала више у се увучених породица као ова, где су их ове разделиле у горње и доње Кузмане.

На десној страни Скрапежа, изнад Врела у осоју Гачове Стијене су Гачовићи. Гачовина је најзбијенији и најнасељенији крај Таора. Гачо, Ђорђије и Јанко су браћа, дошла сва три од Никшића, из Никшићских Рудина. Пали су у село кад и Кузмани и Миливојевићи, заузели су цео горњи део Парамуна и цео онај део Таора око града и дубоко низ Скрапеж. Ово је врло жилава, плодна и много расељавана породица. Зову се данас, поред општег презимена, још и: Трифуновићи, Жерићи, Пепићи, итд; има их 20 кућа, славе св. Николу.

После стоврене Срибје, чак после довршених борба, дошли су у Граховиће Зекићи из Осата. Има их 4 куће, славе Св. Николу.

Опет у Кузмане упали су у замрле породице Ђурићи, дошли из Галовића ове области. Има их 5 кућа, славе св. Николу.

Клековићи у Лијешћу, у врху села, дошли су из Бање код Прибоја; има их 2 куће у селу а 5 подиглих на Мравињце; славе Ђурђиц.

Радосављевићи – Шушовићи су некаква стара хајдучка породица, сишла од Старог Влаха, и скрила се међу Кузманима. Дошли су од Нове Вароши, има их 4 куће у селу и 1 у планини, славе св. Николу.
У Таору је 81 дом од 8 породица.

П.С. У Таору је било 184 становника у 1834 години, 518 у 1884, 693 у 1948, 378 у 2002, и 303 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,5 година.

3. Радановци (Косјерић)

Треће повленско село, које се дуж Таора пружа у СЗ правцу, прелази преко Забаве, пење се на Мравињце и преко њих упире у Градачке Косе на ваљевским странама. Радановци почињу од Скрапежа, хватајући широк слив сеоске реке Лајковаче, иду далеко на исток, где захватају многе Буковске косе. И ово је планинско село, брдовито; има и брда и дугих коса, има стрмовитих и тешких пролаза, али је опет и с више равница. Где се Лајковача под Борком и Висом састаје са потоцима са стране, и где се сви потоци на Борку сливају у једну реку, налазе се пространи Радановци, поље које је великог пространства, и преко Шубарића преваљује у Дубницу. Радановци су лепо пољице: опточено насељима, ништа не заостаје од косјерских и ражањских поља. И ово село је богато водом, још богатије него и једно од поменутих. Највећу штету чине потоци, који теку по ридовима или странама брда од серпетина. Ридови су највећа напаст за сеоске њиве, сељаци се врло тешко бране од њих и њихових наноса.

И Радановци су по угледу на Таор село од две врсте насеља, старијих и млађих. Старија су насеља на ободу поља, по појединим бреговима, а млађа су се отисла низ Забаву, попела на Мравињце, Дубочицу и Вагањце, висока повленска поља овога села. Крајеви села су: Маринковина према Дубници, по дну поља, Борак на исток од села према Дреновцима и Дубници, Обрадовићи на северу поља на Вису, западно од њих Сандићи; под Таором је Вечовина, јужно од ње Чокоривина; још јужније Пчелине. Одвојено су Јеренићи у Лајковачи, или краће Лајковача.

О ранијим насељима овог планинског села говоре многи гробови. Многе бобије на Борку, многи изорани крбаљци по лукама при ушћу Реке у Скрапеж, доказ су неког живота и неке културе, али не зна се кога народа. Стари богумилски гробови на путу за Таор и по Пчелинама доказ су неког живота друге врсте, а лако живота и нашег народа. Старих породица нема, али врло старих има.

У најстарије породице овог села, за које неки веле да се нису доселиле, рачунају се Саднићи, једна од бољих и врло истакнутих породица. За Сандиће се не зна тачно одакле су досељени, али се зна да су много исељавали, да су одавде ишли до Рудника, тамо се скривали, те се опет враћали. По причању једног њиховог претка они су од Никшића дошли пре око 250 година. У селу их је 7 кућа, славе св. Николу.

За Сандићима је најстарији досељеник Маринко Шубарић, још при досељењу чувен играч и свирач. Маринко је дошао са Заграда у Црној Гори; ту је привремено ћивио, а даља му је старина била из Комана. При доласку је захватио најроднији крај села, разделио га после синовима и то је још увек у поседу његове породице. Познијим деобама сродници су се померали и размножавали тако, да чине више од пола села. Пре сто година у овој се породици истакла нека сеоска јуначина, добар свирач и певач, а уз то јунак за причу. Био је необичног раста и развијености па су га прозвали Ђипор. Ђипор се одлично борио у свима борбама првог и другог устанка. Његови потомци се презивају Ђипоровићи. Много се Маринкових потомака иселило; свуда су добри трговци или чиновници. У Маринковини су под презименима: Маринковићи, Ђипоровићи, Шубарићи, Папићи, Муњићи и д; има их 41 кућа, под Острешом на Мравињцима 13, на Борку 8, свега 62 куће, славе св. Арханђела.

Трећа најстарија породица, досељена из Дробњака, из села Комарнице јесу Обрадовићи на Вису, познати по Обраду Комаранину, који се доселио пре 200 година. Обрада су населили Сандићи: његова је породица заузела северни део поља, превалила у Лајковачу и преко ње у Забаву и буковске косе. Ова породица захвата велики простор, плодна је, богата у стоци и врло лака за покрете са свога места. Увек је била задружна, па је таква и данас. Њени су чланови увек истицали као прваци у селу и околини. Обрадовићи су познати у селу као: Петровићи и Јовановићи. Има их на Вису 32 куће, у Забави 2, у Буковинама 4, свега 38. Славе св. Јована.

У Вечовини, на западној страни Поља, су Вечовићи: Радојевићи, Миловановићи, досељени мало посла Обрада Комаранина, насељени по пристанку Сандића одмах до њих са западне стране. Вечовићи су из Вечовине у Бањанима у Црној Гори; хајдучка породица, врло жилава и плодна. Има их у селу 14 кућа, 1 у Забави, свега 15. Славе. Св. Ђурђа.

У Чокоровини, с леве стране пута за Таор су Чокори, Чокоровићи: Мелентијевићи, Мићовићи и Ћировићи, досељени из Гацка у Херцеговини. У ово село су дошли преко Гласинца у Босни, на сву прилику и тамо имају потомака. Чокори су јака и плодна, али врло обична породица. Има их у селу 24 и 2 у Острешу, свега 26 кућа. Славе Св. Арханђела.

Много доцније, у Кочиној Крајини, дошли су и населили Пчелине: Матовићи и Ранковићи, потомци два брата Матовића, оба родом из села Пчелина код Нове Вароши. Насељени су на ридовима, најлошијем делу села и поља, под Гачовином у Таору и до Скрапежа. Ова је породица слаба, множи се, тешко се одржава и не расељава се. Има их у селу 11 и 2 куће у Вагањцима, свега 13 кућа. Славе св. Ђурђа.

Још познији су Јеринићи у Лајковачи. Пре сто година дошао је у службу код Сандића предак Јеринића, дуго служио те га газда оженио и окућио, направивши му кућицу у Лајковачи, засебно од села у забаченом и неродном крају. И село је овом Јеринићу, дошлом из Мокре Горе, дало доста празног земљишта, али је он, као и потомство, остао сиромах, јер се никад нико од њих није могао подићи, бар до обичног стања. Они су у селу пример свега што не ваља, ма да никад нису били нити су рађали злочине људе. Данас их је у селу 6 кућа, славе св. Ђурђа.

Из овог доба су Поповићи у Ридовима под Маринковином, стара свештеничка породица овог села, досељена из Засеља ове области. Дала селу два попа и увек најодабраније представнике, као што је увек била задружна и имућна кућа. Увек је једна кућа и слави Св. Лазара.

Уз њих су дошли Богићевићи, дошли својим сродницима на купљена имања неких Муњића за Борком. И ова је имућна, истакнута и јако борбена породица с 6 кућа у селу и планини, слави св. Николу, а дошла је из Косјерића од Благојевића.

Гускића кућа у Обрадовићима дошла је из Карана и славе св. Враче.

У Радановцима је 175 домова са 10 породица.

П.С. Радановци су имали 410 становника у 1834, 820 у 1884, 1.027 у 1948, 531 у 2002, и 369 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,8 година.

4. Парамун (Косјерић)

Ово малено повленско село укљештено је под сва три поменута села на десној страни Скрапежа. Право брдско село, препуно вртачама, чукама, остењцима и кречњачким острешима. Земљиште је кречњачко, добро наводњено и плодно, нарочито добро успевају воћа. Изнад Скрапежа је високо одигнуто и само на једном месту може се колима и товарима сићи у реку. Нагиб земљишта је југу, ка селу Годљеву, од кога га одваја дубока, готово стално сува јаруга Дубоко. Насеља су средином села, почињу од запада, од Гачове Стијене, па се растурена спуштају Скрапежу.

У Парамуну се јасно распознају два краја: горњи и дољи. Горњи око Гачове Стијене и старе манастирине, а доши ближе реци и Годљеву.

И на атару овога села имају се јасно разликовати две културе: старија и млађа. Испод брда на Скрапежу, куда се једино може из овог и других села товарима и колима прећи у повленска села, изнад семе реке дижу се неке градске зидине с целим пољем око себе у старим и новим гробљима. На врху села, при извору Дубоког, према Маковишној Ренови, је некаква стара манастирина, за коју су везана предања да је посвећена св. Парамону, 29 новембра 8по ст.) и да је по манастиру остало име овом селу. Шредање, као и за све рушевине, пропаст манастира приписује Турцима. Ова манастирина, и око ње назвата места Виноградине и Стара Воћа, доказ су неког живота и културе овог краја.

Старих породица нема, о њима се сваки траг изгубио. У селу су се до данас задржале две породице: Малештани и Галовци. Малештани су населили доњи део села, плодна, жилава и врло покретна породица, досељена пре 200 година из Малинска у Дробњацима. Оснивач породице звао се Ђурица Малешанин и његови се потомци данас зову: Томићи, Радојевићи, Ђурићи, итд; има их 26 кућа, славе св. Архангела.

Гачовци, Гачовићи, потомци Ђорђија и Јанка, браће Гачове, осталог у Гачовини у Таору, одмах у непосредној близини насељени, толико су се намножили, да су у сталној сеоби и да непрекидно смишљају да их много не остаје на старим огњиштима. Гачовци су у горњем делу села, врло плодна, покретна, борбена породица, зову се Јанковићи и Ђорђевићи, има их 19 кућа, славе Св. Николу.

У Парамуну су 45 кућа од 2 породице.

Парамун је имао 92 становника у 1834, 213 у 1884, 456 у 1948, 80 у 2002 и 82 у 2011 години, у томе није имала млађих од 5 година, уз просечну старост од 50 година.

5. Годечево (Косјерић)

Ово крајње обласно сео је на обема обалама речице Рогачице, више дринско него црногорско село, али се некако увек везивало за сјечоријечка села. Право брдско, врлетно и много теже за саобраћај од свих планинских села. Река тече тако дубоким и уским коритом, тако стрмених је страна да се товарима и колима врло тешко, само на једном једином месту може спустити. Најмање су долине толико дубоке и стрме, да се из једног краја у други тешко прелази. Још да није у лепезастом делу појединих рекавица мало заравни, па не би имало где бити и насеља. По Рогачици и по дну потока нема кућа, нити се смеју подизати, нарочито кад се има у виду, да је цело село на палеозијским трошним стенама, осми малог северног дела, који улази у Зарожје.

Ниједно село није згодније издељено у веће или мање крајеве као ово; његови су крајеви самосталне јединице, па их сељаци зову и селима. У средини села је око старог града Годечево, захвата средину села и спушта се Рогачици, преко Рогачице су Благојевићи; јужно од Годечева Крушчица, источно Ранићи и северно Плоска.

И Годечево је као и остала села с траговима старих култура и старог живота. Велике, данас готово растурене зидине по Годечеву, стара гробља на Варди, у Гладовићима и Матићима, доказ су неког живота. Од ових старих насеља остали су само трагови и ништа више, све се друго изгубило. Где су стари становници лако је знати, кад се зна да је ово село у ранија времена нагло испуштало становништво. Из Годечева насељена су многа јадранска и мачванска села, која су и до данас очувала везе са овим селом. У Комарићу, у Рађевини, у Дубљу у Мачви, и још по неким селима, наћи ће се Годечеваца и данас. 

Најстарија породица су Гладовићи у Годечеву. Кад су се доселили не зна се тачно. Зна се да су Кучи, да су досељени и да су увек занатска и хајдучка породица. Гладовићи су се први пут населили око града, па су се померали, нарочито ближе Годачици и Крушчици. Данас се горњи део овог краја зове Гладовићи, докле нема породица овог презимена. У турско се доба много хајдука, качара, зидара и дрводеља иселило из ове породице. Као хајдуци протерани су у Коморић и тамо се зову Гладовићи. У селу су познати под овим презименима: Матићи око Града, Биљићи испод града до реке, Савићи у реци и око брда, Перишићи, Петровићи и др у Гладовићима до Крушчице. Има их 28 кућа, славе св. Николу.

Друга врло стара породица су Ђукановићи, досељени пре 200 година у ово село. Из Риђана код Никшића дошла су у суседно село два рођена брата: Новак и Ђукан, на крај села Јакља под самом Вардом пали и населили се. Дуго су били у заједници, па је деобом млађи Ђукан прешао на своја летишта у Крушчици и тиме се одвојио од Јакља и прешао у Годечево, стварајући нов крај, који се назвао Крушчица. Ђуканови су потомци предузимљивог духа, врло отпорне природе, необично бистри и слабе телесне грађе. Још и на свом огњишту истакли су се као добри трговци, велики предузимачи, па су се због тих особина стално исељавали, те их данас по Ваљеву, Београду и другим местима има више него у селу. У селу их је 12 кућа, славе св. Николу. (Кад год говорите с којим Ђукановићем из села о њима, о предузимљивости и шпекулативности, увек ће истаћи као пример свога претка Петра Ђукановића, на чијем споменику стоји да је био водени трговац, који је трговао у велико и на море ишао).

С Ђуканом су дошли у село Благојевићи и Ранићи. Ранисав и Благоје, браћа рођена, дошли су из Пиве и први пут населили се у самом Граду. Како су се нагло множили Гладовићи их потисну и отерају Благојеве потомке преко Рагачице под љештански Јасеновац и Лучевик. Ранини потомци буду потиснути на СИ од Града и они се збију у нов крај села Ранића. Само се једна једина породица задржи и до данас на старом огњишту у Граду, то су Мијићи. Благојеви потомци су сачували само презиме као име краја, тако и Ранићи, иначе имају разна презимена. Благојевићи и Ранићи чувене занатске породице, слаби трговци, добри радници, обичног схватања с 20 кућа у Благојевићима, 2 у Гладовићима, 8 Мијића у Граду и 22 у Ранићима, свега 52 куће. Славе Св. Јована.

У много позније досељенике имају се уврстити Грујићи у Плосци, досељени из Дражника и то као стара хајдучка породица; управо су протерани из тога краја, овде склоњени од стране Ђукановића, пошто су их згодно послужили. Има их и данас немирног духа, несталних и обичних радника, свега их је 14 кућа, славе св. Николу.

Ђуканови су потомци тумарањем по свету довели из Босне, из Осата, некаквог Цагу и поред себе населили у Крушчици. Цага је још за живота примио навике и начин живота својих добротвора, те су му се и потомци одавали трговини и занатима, ма да нису никад могли стићи своје учитеље. Цагини су потомци добри економи, ти им послови много боље иду него други. И Цагиних потомака има много више исељених него у селу, где се зову Цагићи. Има их 6 кућа, славе св. Николу.

У Раниће су ушли Вуковићи, досељени из Старог Влаха као радници, дошли су као једна породица, данас их је 4 куће, славе св. Петра.

У Плоску су ушли међу Грујиће њихови сродници Цвијовићи, дошли из истог села и по позиву, има их 3 куће, славе св. Јована.

У Мијиће у Граду ушли су са стране Петровићи дошли из дринског села Јеловика, има их 2 куће, славе св. Ђурђа.

У Годечеву је 121 кућа од осам породица.

П.С. Годечево је имало 360 становника у 1834, 926 у 1884, 1.090 у 1948, 599 у 2002, и 513 становника у 2011 гоидни, у томе 22 млађа од 5 година, уз просечну старост од 47,5 година.

6. Руда Буква (Косјерић)

Селанце, укљештено између Црног Врха, Варде и Јакља. Брдовито и високо село, с доста испуста и сувата по Црном Врху, нешто мало зиратног земљишта је северно од Полошнице и при спуштању Сијечој Ријеци. На сред села је лепа рудина. Село је по ободу ове рудине, издвојено у породичне групе.

Да ли је у селу било старијих насеља данас се не може тврдити. Зна се да је преко села пролазио најстарији пут у дринску долину преко Јакља. Трагове овог пута су налазили при грађењу новог крчаника преко Јакља за Рогачицу.

Село није старије од 200 година. Из Рудог у Полимљу дошао је некакав Трипко, велики сточар, пао на рудину и населио се. Трипкови су потомци Пинчићи, Петковићи, Трипковићи, Благојевићи и Арсићи, има их 22 куће, славе св. Јована.

За Трипком после дуже паузе дошли су Тодоровићи и уз њих се ниже мало населили. Тодоровићи су занатска и предузимачка породица из старовлашке Јабланице, много вреднија и предузимљивија од Трипковића, који су више сточари него ма шта друго. Има их 4 куће славе св. Николу.

У Тодоровиће су ушли Николићи, досељени из Заовина, има их 4 куће, славе св. Николу.

У Р. Букви има 30 домова од 3 породице.

П.С. Руда Буква је имала 98 становника, 183 у 1884, 230 у 1948, 118 у 2002, и 95 становника у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година (ниједан у узрасту од 5 до 15 година), уз просечну старост од 53,1 година.

7. Полошница (Косјерић)

Село на истоименој речици, с обе стране и у њеном доњем току. Брдовито и испреламано земљиште, с врло тешким прелазима, неродно и с мало згодних њива и лука. Брда су наставци букљанског Црног Врха и годечевског Јакља. Ни једно село у околини није тако растурено као ово. Највише да су мање породичне групе, понамештане на терасастим речним заравнима, које се осипају.

Горњи крај села под маковишким Ристановићима зове се Љутица, десно су Пиљуши, дубоко лево ка Маковиштима Ратковићи, по дну реке, Јокићи. Сви су крајеви издвојени, само се реком долази у све.

И ово је село исте судбине као Руда Буква. Мало је старих насеља. Нешто старих гробова у Ратковићима, који су опет више маковишки него полошнички, доказ су старијих насеља. Данашње породице су досељене, свака уме да прича о свом досељењу.

Оснивач села је некакав Пиљуш, који се с многим братственицима доселио у суседно село Јакаљ, из села Љутица у Пиви. По предању сродних Пурића Пиљуш се презивао Љутица, а било му је крштено име Павле. Прва кућа је била под Вардком. Кућа му се намножила, али удари нека болештина, те му се готово сва кућа затре. Остане му у животу само једно унуче и он под старост, да би одржао кућу, моредна прећи у Јакаљ и потражити кога од браће. Имао је још у животу два брата, али му се ниједан није хтео одазвати, те буде приморан домамити једног синовца, кога од милоште, и да би му се одржао, прозове Пура. Пиљуш је доживео да и синовца и унука изведе на пут и да их остави у заједници у добром стању. Од Пиљушевог унучета су Пантићи и Пиљушаревићи, од Пуре: Пурићи и Веселиновићи. Има их 22 куће, славе св. Јована.

За Пиљушем су дошли из Кућана у Ст. Влаху Ратковићи, хајдучка породица, склонила се у ова брда и забачене крајеве. Докле су Пурићи вредне занатлије, добри ратари, врло жилави и плодни, дотле су Ратковићи бољи ратари, воћари и сточари, па су и имућнији. Има их 11 кућа, славе св. Јована.

Пиљуш је населио поред себе неке мајсторе Осаћане од којих су данашњи Јокићи, којих је 11 кућа, славе св. Ђурђа.

После наших устанака у Пуриће су ушли Зекићи из Љештанског из Јосиповића; има их 3 куће, славе Св. Јована.

У Јокиће су ушли Јосиповићи, опет из Љештанског, има их 4 куће славе св. Ђурђа.

У Јокиће су ушли Ђокићи из Осата, има их 3 куће, славе св. Ђурша.

У Полошници је 54 кућа од 6 породица.

П.С. Полошница је имала 170 становника у 1834, а 288 у 1884 години.

Горња Полошница је имала 213 становника у 1948, 152 у 2002, а 61 у 2011 години, у томе 2 млађих од 5 година, уз просечну старост од 54,9 година.

Доња Полошница је имала 219 становника у 1948, 97 у 2002, а 113 у 2011 години, у томе 1 млађе од 5 година, уз просечну старост од 52 године.

8. Сеча Река (Косјерић)

Ово пространо село је на ставама Полошнице и Тмуше, затим на ставама Сјечице и Реновице, дубоко ушло у Јелову Гору и подигло се на Дрмановину. Водама богато, као и земљиштем. Село је брдовито; брда су му стрма, под шумама или са насељима, али су далеко мање стрмени него у суседних села. С Дрмановине и с Црног Врха слазе многи бујни и непресушни потоци, уз њих су сеоске куће, а при врху ливаде и закоси, докле на Дрмановини испусти и сувати. По Јеловој су Гори велике шуме, то је село једно од најбогатијих шумом. На ставама Полошнице и Тмуша, уз Тмушу и низ СЈечицу су пространија поља увек засејана свим врстама земаљских усева.

Крајеви села су ови: Вучинац, дрмановски поток, који испод цркве пада у Сјечицу; Милићи – Обади уз други дрмановски поток, звани Јелић – Поток; Гајчани између Сјечице и Реновице; Бузаџије у углу између Полошнице и Тмуше, Батинићи под Црним Врхом, Дринчићи у Јеловој Гори; Рајић Брдо испод ушћа Реновице према цркви и школи.

Нема села у околини с више трагова старе културе и ранијег живота. Позната су у пољима око Сјечице неколико црквишта и гробљишта, тако и нека гробља у Јелић Потоку и Вучинцу. Чији су трагови, предање о томе не зна ништа да каже. Најстарија насеља овог села су у средњим токовима појединих потока и тек од пре 50 година почела су се спуштати у раван ближе рекама и путовима.

Најстарији досељеници су: Бузаџије, досељени пре 200 година у ово село. Овде су дошла два брата: Радош и Дикан, оба млада, вредна и оба се насече источно од Вучинца до Цикота. Због тога што су се ранили неком киселицом, справљаном од пројиног брашна, прозвали су их бозаџијама. Оба су се доселила из Оборде у Полимљу и живели су доста дуго у задруги. Деобом Радош старији пресели преко Сјечице на вис Полошнице, где су им дотле били заједнички торови. Од Дикана постану Јањићи, Јанковићи, Дикановићи и Бишићи; од Радоша: Лучићи и Радошевићи; горње и доње Бузаџије, свега 23 куће, славе св. Ђурђа.

За Бузаџија убрзо се доселили Минићи – Обади из црногорског Колашина у две породице. Обади су крупни људи, врло окретни, добри играчи, вредне занатлије и врло расипни. Једну грану ове породице зову Џиновићима, због тога што су им претци били слободни и врло шаљиви у народним играма, а при томе су и данас џиновске снаге. Ових Обада има много у Јаребицама и неким другим селима. Овде их је 48 кућа, славе св. Јована.

Трећа много расељена нестална и немирна породица су Ребићи, досељени баш кад и Обади из околине Бијелог Поља. Први пут су насељени у Вучинцу, па су одатле побегли у ваљевско село Сушицу, били ту неко време па се вратили и отишли са Обадима у Јаребице, где су и данас – у Јаребицама и у овом селу. У Вучинцу се зову: Ребићи, Васовићи и Ђуровићи; у Јелић Потоку: Ребићи, у Гајчанима опет Ребићи. Има их 15 кућа, славе св. Стевана.

Много после Минића – Обада, дошли су други Минићи из Пиве, кад су се доселили и јакљански Пивљани. Ови Милићи су дрига врста: мирни, тихе нарави, одлични земљоделци и добри сточари. Сви су збијени у Гајевима на северу села под Маковиштима и Полошницом. Има их 22 куће, славе св. Јована.

С њима су стигли у ово село данашњи Батинићи из села Карана. Батинићи су из Дробњака, дошли рано у Коран и населили се у више породица, које су све биле сточарске. Из Карана дали су у Бузаџије неку одиву и долазећи јој у походе, девојачка мати Станка заволе село и нагна девере и синове да пређу у ово село и да заузму оне равне и пусте крајеве под Црним Врхом. Станкини потомци прозову се Станкићи, једни Божићи, други Марковићи, трећи Башићи, сви остану Батинићи, има их 43 куће, славе св. Ђурђа.

Чак после Батинића дошли су Милићи – Шијаци, насељени на Рајић – Брду испод цркве. Шијаке је довео поп Рајица, досељен из Пљеваља. Рајица је поповао при сјечоречкој цркви, кад ова није била на данашњем месту. Последњи поп Спасоје Минић-Шијаковић, умро је и сахрањем у гробљу свога краја, а поповао при старој цркви овога места. Шијаци су љути, пргави, на кавгу брзо спремни, хајдучке су крви, и кратког века; данас их је 14 кућа, славе Ђурђиц.

Са Шијацима су се нашли у селу Дринчићи, дошли с горње Дрине испред Фоче и насељени дубоко у планини. Како су на малом простору, а вредни, радни и врло окретни, стално су се исељавали и бегали из села, има их 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Живковићи у Гајчанима су од истоимене породице из Чајетине, вредни, радни и врло штедљиви, па су доброг стања; има их 8 кућа, славе св. Луку.

Предак данашњих Ерића је хајдуковао по Драгачеву, а родом је био из Котраже. Да би се уклонио потерама и непријатељима, с неким другим је дошао, населио се иза Вучинца до Цикота и одао земљорадњи. Од њега су неколико вредне радне и истакнуте куће Ерића, има их 8 кућам славе св. Архангела.

Максићи у Вучинцу су из Биоске дошли у Ребиће Васовиће, има их 3 куће, славе св. Николу.

Марковићи у Радошевићима Бузаџијама су од Бијелог Поља, има их 3 куће, славе св. Ђурђа.

Новији досељеници су:

Радојевићи на Дрмановини, чији је предак пребегао 1878 уз Бабинску Разурз из Бабина, има их 3 куће, славе св. Ђурђа.

Милошевићи, свештеничка породица из ранијег доба, из Маоча у Полимљу, насељени до цркве, једна кућа, слави св. Ђурђа.

Око цркве су:

Милићевићи – Обади (1), Зарићи из Качера, трговачка кућа, слави св. Стевана. – Филиповићи из Љубаша, занатлијска кућа, слави св. Николу; Матићи из Маковишта, занатлијска кућа, слави св. Николу; Радосављевићи из Гостиља, трговачка кућа, слави св. Ђурђа; Васовићи (Ребићи) земљорадничка кућа, слави св. Ђурђа; Кузман из Годљева, занатлијска, слави св. Димитрија.

У селу је 203 куће од 18 породица.

П.С. Сеча Река имала је 592 становника у 1834, 983 у 1884, 1.484 у 1948, 853 у 2002, и 726 у 2011 години, у томе 36 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,3 година.

9. Годљево (Косјерић)

Годљево је између Сјечице и Скрапежа, прешло преко Скрапежа и на леву страну и ухватило се оних каменитих коса, које су наставак парамунских кречњачких ртова и чука. На северу је село Парамун с његовом дубоком јаругом Дубоко, од Сјече Ријеке и Маковишта дела га она омчита и виша брда према горњим селима. Најравније село, ма да је цела десна страна Скрапежа готово равна, а лева каменита. Обе су плодне и врло обделане. Насеља су ободом села тако да праве круг, који се намножавањем и уметањем кућа попуњава.

На западу према Реновици су Драгутиновићи, који сада подилазе под Парамун, преко реке су Поповићи, по дну њих до Галовића Поточари, изнад Сјечице према Цикотама Кузмани, а према Сијечој Ријеци Митровићи.

Стара гробља и необична плодност целог села, сиромашног у шуми, доказ су старијих насеља. Природно је да је и пре данашњих породица било у селу наших насеља, и да су се она померала и правила места другима. Ова померања нису могла бити од добре воље, што економске прилике нису на то нагониле. Колико је ово село добрих економских прилика не требају нам други докази до ти, да су данашње породице све из реда свештеничке породице, старије или млађе, поповале при сијечоријечкој цркви.

Данашње су породице досељене. Најраније је дошла породица данашњих Драгутиновића. Предак поп Драгутин Алексић дошао је поповати при цркви каранској, населио се у Рибашевини, па кад му је испала прилика да добије за попа при сијечоријечкој цркви, прешао је пре 220 година и населио се у овом селу испод Парамуна. Није било много попова из ове породице при овдашњој цркви, селило их се и одлазило, али потомци се прозову Драгутиновићи и упорно су очували ово своје опште предање, ма да се зову: Божићи, Јанковићи, Ђокићи, Обрадовићи итд. Има их 29 кућа, славе св. Игњатија.

За Драгутиновићима су дошли Милићевићи, Поточари. И ово је свештеничка породица, досељена из Пиве, а несељена при ставама Сјечице и Скрапежа. И она је имала врло мало свештеника, више је земљорадничка и обична породица. Има их 14 кућа, славе Св. Лазара.

И Митровићи – Реновчевићи, на путу из Маковишта за СИјечу Ријеку поред Реновице, дошли су из Пиве опет као свештеничка породица, која је до пре неколико година поповала. Ова истакнута и угледнија породица избацивала је на површину попове, кметове и друге сеоске представнике. Ово су вредни, врло предузимљиви и борбени људи. Има их 24 куће, славе Св. Јована.

Поповићи преко Скрапежа и до Дубнице су свештеничка из Кремана од породице Захаријевића, дошла пре 120 година, а пре 50 година престала поповати и трговци, а данас тек да се понеки сељак ода и трговини и да хвата везе по околини. Има их 19 кућа, славе св. Луку.

Кузмани су према Цикотама, дошли из Љештанског, како су били привремени насељеници; има их 9 кућа, славе св. Димитрија.

Перишићи су испод Кузмана и по потоцима, дошли на купљена или од воде отета имања из Цикота; има их 12 кућа, славе Св. Лазара.

У Годљеву је данас 107 кућа од 6 породица.

П.С. Годљево је имало 260 становника у 1834, 518 у 1884, 698 у 1948, 348 у 2002, и 257 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,4 године.

10. Цикоте (Косјерић)

Цикоте су на исток од Сијече Ријеке низ Сијечицу, где су дубоко ушле у Дрмановину. Село је у сливу једног већег потока, чије притоке расецају тако Дрмановину да граде многе кредне остењаке и чуке. Око овог потока при његовим ставама са Сијечицом има велико поље родно и добро наводњено, а у горњем току су ливаде и сувати. Кредни слојеви су избацили на површину одличан камени материјал за израду воденичког камена, басамака и споменика, те су сељаци постали каменоресци. Воденички камен познат је под именом цикота, отуда је дошло и име слеу.

Насеља су растурена, дигнута из равнице низ брда и стално се подижу на веће висине, све због камена и његове израде.

Некадашње зидине, данас разнете, на Дрмановини, на Граду, највишој тачки, доказ су неког ранијег насеља и раније културе. Данашње породице немају никакве везе са овим ранијим насељима.

Најстарији и најглавнији насељеци су Кланцаре, досељени пре 200 и више година из околине Пријепоља. Кланцаре су раднички елеменат, дошли као радници на камену, па и до данас остали такви. Овим су именом назвати шро су пажљиви на своје одело, обућу и држање. Кланцаре су растурени по целом селу. До Сијече Реке су: Гавриловићи, Благојевићи, Јовановићи, даље уз главни поток су опет: Гавриловићи, Петровићи, стално се подижу уз Дрмановину. Има их свега 57 кућа, славе Св. Лазара.

На источно крају села су Обреновићи, најчувенија каменорезачка породица, досељена из Штрбаца у Полимљу. Има их 9 кућа, славе св. Тому.

На левој обали Сјечице, испод Кузмана у Годљеву, насељени су Мрачићи из Ник. Жупе, има их 5 кућа, славе св. Луку.

Ковачевићи у Горњим Гавриловићима су из Косјерића, дошли као каменоресци, има их 4 куће, славе св. Николу.

Боровњаци у доњим Гавриловићима дошли су опет као каменорезачки радници из Штрбаца у Полимљу, има их 2 куће, славе св. Јована.

У Цикотама су 77 кућа од 5 породица.

П.С. Цикоте су имале 197 становника у 1834, 376 у 1884, 603 у 1948, 272 у 2002, и 225 становника у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,7 година.

11. Дреновци (Косјерић)

На запад од Режане поред Радоноваца уз повећу Дреновачку Ријеку, наставак радановачке Лајковаче, иде од истока равницом и пење се на запад и север високе буковске косе, те селу дају прави брдски карактер. Низ реку и идући Радановцима су пространа зиратна и богата поља, али у правцу Буковима, отпочињу гола и неплодна брдска земљишта.

Код овог села нема правих великих старовлашких џемата. Куће су се подигле до врха потока и све су од самих букова. Тамо су два џемата: Кандићи и Гајчани; не средини села Ђуровићи и по ридовима растурене неколике породице.

И ово село је пуно старих насеља по буковским и другим сеоским избрешцима. На неколико места налазе се стара гробља, која су добро очувана.

Најстарији досељеници су Кандићи, досељени из Бањана прво у Кремна, па после дошли овде. Увек их је много и стално су се исељавали на разне крајеве, данас их има под разним презименима 23 куће, славе св. Јована.

Ови Кандићи, који су се први јавили у селу, дошли су одприлике око краја 17-ог века, па су с њима дошли и Ђуровићи, стара некадашња свештеничка породица овог краја. Ђуровиће су од Рибашевине, дошли прво у Годљево а одатле у ово село. Има их 19 кућа, славе св. Игњатија.

У Гајчане за Кондићима дошли су Ралићи из М. Горе, врло жилава, плодна и радна породица, која је давала добре раднике, аргате и занатлије нижег реда. Ралићи су живе природе, окретни, пуни шале и досетака, брбљиви. Познати су под презименима: Ћескимовићи, Станисављевићи, Максимовићи и Лазовићи; има их 26 кућа, славе св. Ђурђа.

У Кочиној Крајин дошли су у ово село Крсмановићи и Пајевићи и населили се под Борком, досељени из околине Пљеваља, има их 7 кућа, славе св. Николу.

Ирићи су из истог места од Пљеваља, има их 2 куће, славе Ђурђиц.

Радовићи у Гајчанима су из истог доба из Пчелица, има их 7 кућа, славе св. Николу.

Вековићи у планини су из Машића код Прибоја, има их 6 кућа, славе св. Ђурђа.

Савићи под Ридовима су из ваљевских Лесковица, има их 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Најпознији досељеници су: Митровићи у Кандићима, досељени из Обрадовића у Радановцима, има их 2 куће, славе св. Јована.

Радојевићи у Ђуровићима, има их 2к, славе св. Игњатија; они су од Радојевића у Радановцима.

Чолићи скорашња свештеничка породица у Савићима, досељена из Севојна, славе св. Стевана.

У Дреновцима је 100 кућа од 14 породица.

П.С. Дреновци су имали 211 становника у 1834, 536 у 1884, 746 у 1948, 395 у 2002, и 357 становника у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 53,2 године.

12. Стојићи (Косјерић)

Ово уско дугачко село иде од става Дреновачке Ријеке и Кладорубе под Букове и полагано се уз њих пење, остављајући десно Ражану и Мрчиће. Равно је као и доњи део Дреноваца лежи на терцијарним наслагањима, која чине ово село врло родним и насељеним.

Село је наређано на коси и раздељено на неколико мањих или већих џемата, који су се скоро спојили те граде од села као неко друмско насеље.

Ово је село имало много старијих насеља. Сеоско гробље богумилско, старије и садашње, доказ је неког живота. Лепог положаја, под планином а на путу куда се исто преко те планине и спуштало у ваљевска села, увек је ово село било етапна станица за ваљевска села.

Оснивачи села су Стојанићи, дошли из Братоножића. Родоначелник породице се звао Стојан, а жена му Стојана, дошли пре 200 година у намери да иду даље, али се задржали и основали село. Њихови се потомци зову Стојанићи и Стојићи, где их данас под овим презименима и под презименом Лучићи има 42 куће, славе св. Николу.

На средини села су много доцније насељени Гагићи – Николићи, дошли из Никојевића, прво у Тубиће па после у ово село. Докле су Стојанићи добре радише, вредни ратари, дотле су Гагићи добри трговци, више занатлије и чиновници; има их 8 кућа, славе св. Николу.

У врху села кад и Гагићи дошли су Гаговићи опет из блиског старовлашког села Никојевића, старином из Пиве, и населили се као обични радници, има их 11 кућа, славе св. Јована.

У Стојаниће су пре 90 година ушли Чатали однекуда из Пљеваља, има их 2 куће, славе св. Николу.

У Јевтовиће (Гаговиће) су ушли Крстићи из Сирогојна, има их 6 кућа, славе св. Николу.

Савићи у Јевтовићима су из Севојна, има их 2 куће, славе св. Јована.

Новији досељеници су:

Ђоковићи у Гаговићима од Прибоја, слави св. Николу.

Ђокић у Гагићима из Росића, слави св. Јована.

Томић у Гаговићима из Дреновца, слави св. Јована.

У Стојићима је 74 куће од 9 родова.

П.С. Стојићи су имали 137 становника у 1834, 390 у 1884, 473 у 1948, 159 у 2002, и 105 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 56,7 година.

13. Мрчићи (Косјерић)

Ово је право планинско село, захвата цело козоморско поље, Ражану и уз Кладорубу се пење на Козомор и Букове, преваљује у Буковску РИјеку на ваљевске стране. По Козомору и Ражани су најлепши закоси, на Буковима сувати и шуме, а зиратне су земље испод Ражане и до Кладорубе.

Село је самим пољем подељено на два села: Мрчиће под Буковима и при извору Кладорубе и Ражану под Козомором и према Стајићима.

У доњем делу села и под Козомором има трагова старих насеља. Много је бобија, које су исто трагови некадашњег живота. Ражана је подесна за стоку, мање за земљорадњу јер је неплодна.

Једновремено су се доселиле у село две породице: Ерци у Мрчиће и Шаровићи у Ражану. Обе су дробњачке и праве сточарске породице, што су и данас. Ерчевићи су дробњачки Жутићи, а Шаровићи су из Шарана, а довео их је Максим Шарац. Ерчевића има под два презимена данас 13 кућа, славе св. Ђурђа. Шаровића у Ражаној има 12 кућа, славе св. Ђурђа. Докле су Ерчевићи добри гатали, чувене причалице и сви инуитивних особина, дотле су Шарци прости, ћуталице и примерени радници.

Позни су досељеници у Ерчевиће:

Гачићи – Тодоровићи из Скрмути, има их 5 кућа, славе св. Јована.

У Шаровиће су ушли Пиндовићи из Криве РИјеке, има их 5 кућа славе св. Јована.

У Ерчевиће дошли су Гавриловићи од Љубања, има их 2 куће славе св. Јована.

У Пиндовиће је ушао Јоловић од Прибоја, слави св. Јована.

У Гавриловиће је ушао Давидовић од Н. Вароши, слави св. Јована.

На планину су изашле две куће Благојевића из Годљева, славе св. Јована.

Међу Ерцима се населиле Лучића и Гагића по једна кућа, славе св. Николу.

У Буковкој Ријеци дошла је једна породица из Ваљевских Роваља, подигла механу и данас су од ње 3 куће Јеринића, славе св. Јована.

На друму Ваљево – Ужице, поред цркве, школе, суднице и механе, налази се друмско насеље које се зове Ражана. У овом су месту ове породице, све из млађег доба

Зечевић, 1к, занатлија, слави Св. Јована, досељен из Негбина.

Николић из Ужица, механџија, слави св. Јована.

Ненадовић из Сјенице, занатлија, слави св. Лазара.

Гагић из Стојнића, занатлија слави св. Николу.

Мандић из Росића, занатлија, слави св. Јована.

Ђуровић из Дреноваца, механџија, слави св. Игњатија.

Васиљевић из Скакаваца, занатлија, слави св. Луку. Занатлија, слави св. Луку. Занатлије су: пекари, ковачи, колари и качари.

У Мрчићима је 53 куће од 17 породица.

П.С: Мрчићи су имали 138 становника у 1834, 251 у 1884, 557 у 1948, 297 у 2002, и 258 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,2 године.

14. Росићи (Косјерић)

И ако по начину насељавања у равници под Козомором и маљенским Дивчибарама, поред Мионичке Реке, која тече кроз село, има доста добре земље, опет због Маљена, његових Дивчибара, које су највећим делом саставни део овог села, Росићи су чисто планинско и типско сточарско село. Дивчибаре су чисто сточарско насеље овога села и ваљевског Крчмара, на њему су закоси, сувати и испусти, каквих се може наћи на Златибору и другим већим планинама. Многе четинарске шуме овог села и Дивчибара учиниле су да се цело село одало вештини стругања, ради чега Росићани иду у аргаштину.

Како с источне стране великог маљенског серпетинског масива Козомора слазе многи поточићи и сливају се у Мионичку Реку, чине да је село наводњено и да су им и поља наводњена, те су и тамо најлепши сенокоси и паше. У целом селу да се 2-3  породице баве и земљорадњом, све су сточарске, стугарске и печалбарске.

Мионичка Ријека силаском с Дивчибара тече све до брајковачких Ридова равницом, великом мионичком котлином, где су у врху Росићи, лево Скакавци, десно Мрчићи, дубоко јужно Мионица. Росићи су по пореклу старовлашко, а и по насељавању. Збијенији су под Козомором и на малом простору, где су се неке земљорадничке породице због воћа повукле јужније под брајковачки Глоговац.

Из Росића се пело на Маљен и преко овога слазило на ваљевске стране. Истина овуда није био прави пут, овуда се ни данас не иде, али исељеницима био је овакав пут и најзгоднији и најподеснији. Њима је требао тежи пут и мање познат, да би ишли нечујно и своју стоку и спрему лакше пренели.

Росићи су данас Мала Кремна. Чини се свакоме као да је у Кремнима кад уђе у ово село, а још више изненађује кад се види да су готово све породице из Кремана. Изгледа да је ово село било етапна станица све дотле док се нису попунила ваљевска села. Тек од пре 180 година задржавају се Креманци овде и оснивају село.

Први Креманци су: Ракићи (Радушани) из Кремана, има их 11 кућа, славе св. Јована.

За њима су дошли Вујадиновићи опет из истог места, има их 8 кућа, славе св. Ђурђа.

Из ваљевског Крчмара пребегли су у ово село немирни Зелени (Трипковићи), има их 6 кућа, славе св. Јована.

Истовремено су из Шеврљуга прешли данашњи Радовановићи, има их 10 кућа, славе св. Илију.

За Вујадиновићима дошли су из Биоске Јевтовићи и ушли у село поред Ракића; има их 7 кућа, славе св. Николу.

Познији досељеници су:

Гашићи из Кремана, има их 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Новак Шарац прешао је из Мрчића у ово село и од њега су Јездовићи 2к, славе св. Ђурђа.

Мисаиловићи су из Кремана, дошли уз Гашиће, има их 4 куће, славе св. Јована.

Недићи су из Стапара, дошли заједно са њима, има их 4 куће, славе св. Лазара.

Брадићи су из Семегљева, има их 7 кућа, славе св. Николу.

Божићи су из Заовина, има их 4 куће, славе св. Ђурђа.

Пејовићи су из Трнаве у Стапарима, има их 5 кућа, славе Мратиндан.

У Росићима је 75 домова од 12 породица.

П.С. Росићи су имали 221 становника у 1834, 424 у 1884, 611 у 1948, 316 у 2002, и 217 становника у 2011 години, у томе 3 млађих од 5 година (9 од 5 до 10), уз просечну старост од 54,1 година.

15. Скакавци (Косјерић)

Друго маљенско планинско село, које није ни у чему изостало од Росића. Ма да Скакавци немају удела у Дивчибарама, али пошто маљенски четинарима добро обрасли Црни Врх са свима косама припада овом селу, служи му око као добра накнада у свему. У сред села, дубоко увученог у ридске потоке и збијеног по породицама, налази се повећи поток, увек пун воде, с многим малим и већим слаповима и великим богатим водопадом, званим Скакавци, по чему је и селу дошло име. Између ридова и високо изнад села су сувати, и паше првог реда, а по потоцима су закоси и најбољи сенокоси у околини.

Како је и ово село отпочело гајити воће и радити на земљи, почеле су се поједине породице излазити и растурати се по пољима ближе Мионичкој Ријеци. Сад су око реке многа поља обрађена, те се све више спуштају и стално насељавају и тиме растурају село.

За Росиће смо рекли да су мала Кремна, а исто су тако и Скакавци. Докле су Росићи од више креманских породица, дотле су Скакавци од једне креманске породице, која је и данас изнад свих породица у превази. Има доказа да су у овом селу била нека старија насеља. Црквина и стара гробља по дну села до Мионице и ближе реци најлепши су доказ културе и живота старијих породица овог села.

Село је основала породица Захаријићи из Кремана. Ова велика креманска породица, досељена пре 250 година у Кремна, стара бератска и свештеничка породица, још на свом огњишту у Драговољићима у Никшићској Жупи, била је за своје сроднике увек таква, да их је дочекивала и стално утврђеним путем и на одређена места слала. Захаријићи су изабрали Скакавце као своју етапну станицу за ваљевска села, па су ту намерно изабрали и једну своју свештеничку породица и послали у ово село да ту попује и да остане. Кроз дуги низ година поповали су појединци и по томе одржали и остале око себе, а отпуштали су по кога попа и даље од себе. Данас се Захаријићи у Скакавцима зову: Матијевићи, Антоновићи, Миливојевићи и Васиљевићи, уз нека још споредна презимена, има их 49 кућа, славе Св. Луку.

Већих каквих досељавања у ово село није било. Из суседних села раније или позније упали су у поједине замрле породице понеке друге породице па се одржале. Од таквих скоријих су:

Пајевићи из Горјана, има их 3 куће, славе св. Николу.

Васовићи су из Ракића у Росићима, има их 2 куће, славе св. Луку.

Трнавци су из стапарске Трнаве у Матијевићима, има их 2 куће, славе Мратиндан.

Божанићи су из Мокре Горе опет у Матијевићима, има их 2 куће, славе св. Ђурђа, прекађују св. Луку.

Ивановићи су од Кремана, ушли у Антовиће, има их 2 куће, славе св. Ђурђа, прекађују Св. Луку.

Томић је од Прибоја, слави св. Ђурђа.

Нацовићи од истог краја, славе св. Ђурђа.

У Скакавцима је 62 куће од 8 породица.

П.С. Скакавци су имали 170 становника у 1834, 317 у 1884, 532 у 1948, 274 у 2002, и 238 становника у 2011 години, у томе 3 млађих од 5 година (10 од 5 до 10), уз просечну старост 52,5 година.

16. Мионица (Косјерић)

Мионица је на ставама Мионичке Реке и Поповице, која долази од субјелских врела. Село је отишло Поповицу, и уз њу изашло на субјелску чуку које са северне стране избијају неколика врло јака врела. Сва су врела на изворима похватана и употребљена за млинове и ваљарице, а свака терасица је по једно насеље. Главна поља су на западу до Росића, под брајковачким ридовима, и на ставама Поповице и Река. Докле су суседна села више сточарска, ово је више воћарско и земљорадничко.

И ово је село као и Скакавци растурено. Поједине породичне групе или су изнете на брежуљке и збијене, или су дубоко увучене под неку јаругу са стране Поповице.

И у Мионици је било ранијих насеља. Трагови око Прла, око Поповице на више места, а нарочито око Нешковића кућа остаци су некадашњег живота. Само један поглед треба бацити на ово село па ће се човек одмах уверити да се овде могло и може живети, пошто лепотом и родношћу тла привлачи пажњу.

Старе су се породице иселиле одавде. Најстарија је породица овога села Вишњићи. Баба Вишња из дринске Раче једва дочекала да види сина попа, довела га пре 200 година у ово село и с њиме се настанила испод Субјела око главног врела. Ту је она још подигла млин и ваљарицу, који и данас трају. Умела је створити млађе да јој важе као отресити и разборити људи, речити и разговорни, вредни и притом имућни.

Један од њених потомака, био је први народни судија у Ужицу. Данас се сви зову Вишњићи, немају попова, немају ни чиновника ни трговаца; остали су разборити. Има их под неколико презимена при извору Поповице (Поповићи, Станићи, Васиљевићи, Радосављевићи, сви Вишњићи) 24 куће славе Св. Архангела.

Пре 120 година прешли су:

Ивовићи (Нешковићи) из Шеврљуга и населили се у средини села, има их под оба презимена 14 кућа, славе Св. Илију.

Дивнићи (Буровци) су истодобно сишли из Мушића и населили се иза Ивовића по Поповици, има их 8 кућа, славе св. Ђурђа.

Крецовићи (Петровићи) и Обрадовићи су једна иста породица с Лубања, дошла као занатлијска породица, има их 10 кућа, славе св. Ђурђа.

Дејани су из В. Врбове у Полимљу, дошли као занатлије и населили се изнад Прла, има их 3 куће, славе св. Стевана.

Јовеље (Јовељићи) су од Нове Вароши, некад зидарска породица, има их 4 куће, славе св. Ђурђа.

Продановић у Дивнићима је из Богданице слави св. Ђурђа.

У Мионици је 64 куће од 7 породица.

П.С. Мионица је имала 181 становника у 1834, 370 у 1884, 455 у 1948, 184 у 2002, и 148 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 51,8 година.

17. Дубница (Косјерић)

Ово мало сеоце је на речици Дубници која од почетка до краја тече кроз село широким и врло плодном долином. Село је са севера оивичено високим ридовима, читавим брдским косама серпетинског трошног камена а с југа кречњачким ртовима, који прелазе преко Скрапежа у Црнокосу. На СЗ је долина превалила у радановачко поље, а на исток у скрапешку долину. Земљиште је родно и обделано, а по ридовима су велике шуме и испусти. Око Бање је су најлепша поља и ливаде.

Дубница је растурено село, све су куће у врху села око извора, испод ридова и око Бање.

Било је у селу старих насеља, али се то погубило. Стара гробља и старо оруђе нађено међу Лазића кућама доказ су раније живота.

Најраније досељена породица су Лујићи, досељени из Босне из Осата као зидарска породица, која се делимично и данас занима истим пословима. Лујића има под презименима: Лазићи, Марковићи, Марјановићи и др. 28 кућа, славе св. Алимпија.

С њима је истодобно дошла фочанска свештеничка породица Тодоровића и Јовановића, чији су потомци најбољи радници и доброг стања, има их 8 кућа, славе св. Николу.

По дну села до Галовића и испод Бање су прешли у ово село Софронијевићи, којих је 8 кућа, славе св. Стевана, они су од косјериских Ивановића.

Бугарчић је из Заостре у Полимљу, слави св. Архангела.

У Дубници је 45 домова од 4 породице.

П.С. Дубница је имала 117 становника у 1834, 216 у 1884, 266 у 1948, 142 у 2002, и 101 становника у 2011 години, у томе 1 млађег од 5 година (63 старија од 50 година), уз просечну старост од 53,2 године.

18. Галовићи (Косјерић)

Противно суседној Дубници Галовићи су право брдско село, хватају се највишихцрнокосних висова изнад косјерских Бара и ЦИкота, преваљују преко Скрапежа и дуж Косјерића и Брајковића по дну Дубнице излазе на Ридове под Росиће и Дреновце. Право брдско село, каменитог и родовског земљишта, само средином око Дубнице равног и способног за обделовање. По родноси далеко заостаје од Дубнице и Годљева, северни му је крај без користи у прлима и ридовима, а јужни у камену и шуми. Мало је земље те се народ много сели и иде у аргаштину.

Ово је село раздељено у 4 одвојена краја: Борова Главица под Ридовима, Зарићи средина села или Дубница, Млађеви изнад Скрапежа до Годљева и Сува Врела под Црнокосом.

Пође ли се старим путем за повленска села преко Дубнице наићи ће се на стара гробља, као што ће се таква иста наћи и на прелазу преко Скрапежа и Сува Врела. Ова су општа гробља, сва једнолика. Шта је било са старијим породицама не зна се, али предање вели да су Галовићи, отишли некуда у околину Шопића и изгубили се.

Најстарија породица су Гавриловићи, по којима неки мисле да се и село зове. Гавриловић је ново презиме, старије је Деспотовићи, али је то замрло и очувало се на унетој породици са стране. Дошли су из околине Пљеваља као сточарска породица и населили се на Боровој Главици, где им се део села тако звао, има их данас под неколико презимена 12 кућа, славе Св. Јована.

Друга појача сточарска породица су Млађеновићи из Бобова у Полимљу дошли као врло јака породица, разделила се па се нешто одселило у ваљевска села, а само једна породица остала овде, они су сви збијени око Сувих Врела или су померали Скрапежу и измењали су презимена. Има их 13 кућа, славе св. Николу.

За овима су дошли и средину села населили из Бобова Зарићи, има их неколико породица са 13 кућа, славе Св. Јована.

Истодобно је пребегла из ваљевског Крчмара хајдучка породица Маријићи и заузели крајеве до Годљева, где их је сада 10 кућа, славе св. Луку.

Из Севојна деобом дошли у ово село неким сродницима Трипковићи, којих је данас 11 кућа, насељени у Млађевима, славе св. Јована.

Јака породица су Лучићи насељена иза гробља над Скрапежом опет у Млађевима, досељена од Заостре у Полимљу, плодна, најјача и најразвијенија породица, има их 16 кућа, славе св. Николу.

Из Косјерића испод Зорића сишли су Јешићи од тамошњих Ивановића, има их 6 кућа, славе св. Стевана.

Софронијевић је из Дубнице сишао на имање, слави Св. Стевана.

Сретенијевић у Врелима је из Косјерића, слави св. Николу.

П.С. Галовићи су имали 316 становника у 1874, 423 у 1948, 263 у 2002, и 209 у 2011 години, у томе 14 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,8 година.

19. Брајковићи (Косјерић)