POLJOPRIVREDA I SEOSKI TURIZAM ZASLUŽUJU ŠANSU

Sela, poslednje zelene oaze

Ulaganje u ponudu poljoprivrednih domaćinstava seljacima se može višestruko vratiti za nekoliko godina, a to Srbiji može da donese nekoliko milijardi evra godišnje. Međutim, o tome samo još uvek  pričamo… Jer, dve strateške grane Srbije su poljoprivreda i turizam, ali samo verbalno, jer takvu odluku nije nikada doneo Parlament Srbije. Konkretno, o tome se govori samo u predizbornim kampanjama, kada se obilaze sela i birači! To je slučaj danas kada se ukazuje kako u 1.000 sela u Srbiji nepostoji ni prodavnica

Piše Branislav Gulan

Seoski  predeli (koji se prostiru se na 80 odsto teritorije Srbije i raspolažu izuzetno vrednim prirodnim lepotama, bogatom kulturnom baštinom i izvanredno vrednim ljudskim kapitalom), osnovni su temelji seoskog turizma u našoj zemlji. Osnovna „odlika” naših ruralnih područja – „najsiromašniji predeo u zemlji, sa visokim stepenom nezaposlenosti, predeo decenijske depopulacije i gerentolizacije, u kojima je poljoprivreda izgubila centralitet”. Danas u gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi!

To je i najbolji ptu da se izmeni sumorna slika sela. Seoski turizam u Srbiji, može preokreniti ovakvu sliku seoskih predela, jer donosi revitalizaciju seoskih predela: ekonomsku, sociološku, kulturološku, prostornu. Međutim, te promene će biti spore ili ih neće biti, ukoliko se  lokalne zajednice: opštine i mesne zajednice, ne okrenu  svom endogenom  lokalnom razvoju, sa nizom mera, inicijativa, akcija, aktivnosti, kojima će  aktivirati teritorijalni kapital i pomoći  seoskim domaćinstvima i svima, koji  se bave  seoskim turizmom.

Pomoć srpskom domaćinu!

Znači potrebna je otvorena pomoć srpskom domaćinu. Zračak nade  je od 2017. godien kada je u seliam poeča da se pruža bespovratna pomoć zadrugama. Od sredine 2017. godine takvu pomoć od 1,7 miliajrd dinara dobile su 152 zadruge. Boljitak je osetilo 6.120 porodica u selima. Upravo to. Jer, seoski  turizam u Srbiji je ponikao od inicijative pojedinih domaćina, entuzijasta, koji  su u turističko preduzetništvo  ušli sa neizvešnošću i velikim rizikom i   bez podrške  lokalne zajednice. Poznato je da na selektivnom turističkom tržištu opstaju samo najsposobniji. Naši  domaćini u seoskom turizmu to znaju iz sopstvene prakse i da bi  opstali, organizovali su se u udruženja domaćina, koja su nikla širom zemlje, opet samoinicijativno, na partnerskoj, neprofitnoj osnovi. Udruženja domaćina su preuzela  pretežno  marketinšku funkciju a menadžerska funkcija je i dalje ostala na domaćinima, koji su i investitori, kreatori, inovatori, administratori. Inače, budući  lokalni  razvoj u Evropskoj uniji, odvijaće se  na principu – lokalnim  razvojem upravljaju lokalne zajednice.To je suština koju moramo prihvatiti i mi. Dobro je što mi danas razvijamo seoski turizam. Ali, mi nemamo ciljnu grupu za koju to radimo, već činimo ad hok poteze. Jer, prosečna plata u Srbiji je blizu  50.000 dinara. Onaj ko radi, prijavljen je i ima takvu zaradu, je zadovoljan. Ali, kad on može sa tom zaradom da vodi porodicu u seoski turizam? Koliko je onih koji imaju dodatni prihod da mogu da idu da se odmaraju u naša sela? Veoma malo! Zato i kažem da mi taj turizam razvijamo, ali nemamo ciljnu grupu, već ko stigne i kad dodje gost, bilo domaći ili strani!

Zato se postavlja pitanje gde se danas nalazi i gde ide seoski turizam u Srbiji? Za razliku od zemalja u regionu Srbija još nema zaokružen proizvod u turizmu, niti ima svoju stratešku delatnost. Doduše, govori se da su to poljoprivreda i turizam, ali zvanično to nije ni jedna od naznačenih privrednih grana, koje inače donose trećinu deviznog priliva u zemlju (agrar oko 23 odsto i turizam oko 10 odsto). Inače, Srbija u poslednjih nekoliko godina beleži pozitivne stope rasta u turizmu, a 2019. godine je ostvareno oko milijardu dolara deviznog priliva od stranih turista. Zabeležena je poseta dva miliona turista, domaćih i stranih, našoj zemlji i ostvareno 6,5 miliona noćenja.

Ako hoćemo da imamo stalno gostiju, moramo srrazmisliti šta Srbija može da ponudi savremenom putniku namerniku? To su hrana, muzika i način života…  Kada je reč o seoskom turizmu, treba znati da on upošljava i ljude na selu, stimuliše razvoj mnogih privrednih grana, pre svih, poljoprivrede, obnavlja tradicionalne seoske aktivnosti i usporava iseljavanje. Kada je o Srbiji reč, treba reći da na selu živi polovina stanovništva. Deset odsto njih je siromašno, što je dva puta više nego u gradu! Čak u 86 odsto sela Srbije svake godine smanjuje se broj stanovnika. Ipak, istraživanja pokazuju da odliv stanovništva iz ruralnih oblasti nije samo naša karakteristika. Posle Drugog svetskgo rata, do 2000. godine na prostorima Jugoslavije iz sela u grad, trbuhgom za kruhom, otišlo je osam miliona stanovnika. Tek poneko se u trećem životnom, dobru vraćo na selo, da u njemu dočeka poslednje godine. Danas, sa naših prostora odlazi se više nego ikada i to sa kartom u jednom pravcu. Godišnje, je dok nije stigla bolest ,,korona 19’’, odlazilo oko 60.000 mladih i školovanih ljudi u beli svet, nenadajući se povratku. Ovi alarmantni podaci svakako se odslikavaju i na stanje sela u Srbiji. Sad za vreme bolesti ,,korone 19’’ iz sveta se u Srbiju prinudno se vratilo oko 400.000 ljudi. Možda će neko od njih ostati, ali to ćemo tek videti.

Za sada samo šansa…

O poljoprivredi i seoskom turizmu se već pola veka govori kao velikoj šansi Sribje zaq sutra. Kada ć eta šansa poečti da se korsiti već danas? Jer, samo se govori da su naše šanse seoski turizam i oko 40 banja koliko ih Srbija ima. Investiranje u seoski turizam višestruko bi se isplatilo za nekoliko godina, kako seljacima, tako i državi, prihodom od nekoliko milijardi evra godišnje. Planovi i projekcije turizma moraju se prilagoditi danšnejm vremenu. To znači da ponuda bude tradicionalna i modrna. Tek tad ćemo saznati i kakvog gosta možemo očekivati i šta kom gostu valja ponuditi? Ponavljam, moramo znati premo kojoj ciljnoj grupi razvijamo turizam. Domaćim ili stranim gostima. A, ne, sve da bude za jedne i druge. Primera radi, prosečna plata je 500 evra, pa ne možemo računati u velikoj meri na domaće goste. Jer, ko sa tom platom može da ide u turizam. Istovremeno analize pokazuju da je potrebno u Srbiji više ceniti domaćeg gosta od stranog. Evidentno je da gosti, recimo iz Nemačke, veoma malo troše u vanpansionskoj potrošnji dok su srpski turisti poznati po velikoj potrošnji. Ne sme više da bude izgovor da su loši putevi po našoj zemlji krivi što nema više turista.

Pre ulaganja novca u razvoj turizma moramo dobro razmislit za kog gosta gradimo objekte, šta će mu se nuditi i koliko će morati I moći da plati. Jer, ako se turizam razvija za većinu koja ima  prosečnu mesečnu zaradu, koliko se dobija u Srbiji, teško će on sa porodicom, sakupoti novca da bar jednom godišnje ode turistički na selo i da uživa. U tom slučaju mi ćemo o seoskom turizmu, i dalje samo pričati kao „najvećoj šansi Srbije za bolji život’’!

Računica

Evo i računice. Ako neko domaćinstvo ima četiri kreveta, puta sto dana, to znači da ima četiri stotine prenoćišta. Uzmimo da je cena pansiona 20 evra, što znači da godišnji prihod tog domaćinstva može da iznosi 8.000 evra! Ako se od toga za troškove odbije oko 50 odsto, ispada da je zarada 4.000 evra. To opet znači da je mesečna zarada oko 330 evra, pa i više dakle, na nivou današnje prosečne plate od oko 420 evra. Ako znamo da po poslednjem popisu u Srbiji imamo oko 570.000 seoskih domaćinstava, sigurno je da se oko 20 odsto njih može baviti seoskim turizmom. Dalje bavljene „matematikom” daje zavidne cifre.

Postavlaj se pitanje šta treba raditi kako bi se to i ostvarilo?  Istraživanja poakzuju da bi seoski turizam pokrenuo i poljoprivredu, koja u poseldnej tri deceniej iam stopui rasta od samo 0,45 odsto. No, mora se poboljšati seoska infrastruktura, putevi, vodovod, kanalizacija koja retko gde postoji… Nedostaje i masovna medijska podrška i aktivnost političara, bolje rečeno politička volja, podizanje svesti, klasifikacija i standardizacija. Za početak treba izgraditi puteve do sela. Imamo izvanredna mesta sa netaknutom prirodom i čak 160 opština u Srbiji koje spadaju u ruralna područja. Poljoprivreda i seoski turizam bi za Srbiju trebalo da imaju značaj kao nafta za Emirate. Ali, pored svega već rečenog potrebno je da se Srbija promoviše kao destinacija sa naglaskom na odmoru na selima, poseti manastirima…

Bez kupovine socijalnog mira

Kada na delu  razvijhali seoski turizam, ali pre svega za doamće goste, i  poljoprivreda bi tako  tako dobila novu dimenziju. Jer, dosadašnja politika oslanjanja na agrar i na iskorišćavanje njegovih potencijal ne bi više smela da bude u funkciji preživljavanja i kupovine socijalnog mira, već bi trebalo da bude trajno opredeljenje države i razvojne ekonomije.  Potrebno je utvrditi mogućnost razvija svake sredine i onda pojačati odgovornost i lokalne samouprave. Dakle, koncept integralnog ruralnog razvoja, predstavlja samo antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. To ne znači poseljačenje ranika i vraćanje motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede, raznim uslužnim delatnostima kao što je turizma, zanatstvu, domaćoj radinosti infrastrukturi, malim i srednjim preduzećima.

Da bi razvijali seoski turizam netreba niša novo izmišljati ni ,,rupu na saksiji’’. Treba samo videti kako su uradile druge zemlje! Primera radi u Sloveniji su ove godine završeni pansioni za decu, gde će se ona baviti rekreacijom. Završene su i staze za invalide, pešake i bicikliste, čak se i grade specijalni hoteli za bicikliste. Oni imaju i specijalnu hranu za takvu vrstu gostiju. U Sloveniji se živi u svakom njenom pograničnom delu. Ima punih kuća i u njima ima života, proizvodnje… dok je kod nas prazno pogranično područje. To je upozorenje za vlasti jer to predstavlja i bezbednosni problem. Kaže se da imamo od 400.000 pa čak do milion hektara neobrađenih njiva. Najviše ih je u pograničnom delu! Kada bi se samo bacilo zrno pšenice – „tavanka” – bilo bi to milion tona zrna! Evo i primera Mađarske banja Eržebet iz pograničnog grada Morahalom, koja se nalazi 12 kilometara od Horgoša – ima 23 bazena površine 2.200 kvadratnih metara, lekovitu vodu u bazenima toplu i do 39 stepeni Celzijusa, parking koji je besplatan, šoping Evrocentar. Leti dnevno dolazi 2.500 posetilaca, polovinu toga čine gosti iz Srbije.

Neiskorišćeni rerursi…

Srbija ima blizu 400 termomineralnih izvora, a ne koristimo ni 10 odsto njih… Bazeni sa termalnom vodom, akvaparkovi, mnogobrojne manifestacija i odlično medicinsko osoblje glavni su aduti srpskih banja. Ove godine, kažu spremniji nego ikad smo dočekali sezonu. Ali, malo je para kod kod koji bi išli u banje. To više nije kao nekad da bu banje idu samo stariji. Inače, 2012. godine u banjama Srbije boravilo je 347.172 turista koji su ostvarili oko dva miliona noćenja. Banje su i dalje osnova srpskog turizma. Dakle, imamo svega, to su naši dragulji i potencijal. U Srbiji ima više od 550.000 nezaposlenih. Istovremeno od 4.700 sela, svako četvrto (ili oko 1.200 njih) je na putu nestajanja. Jer, u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U 1.000 sela nema prodavncie, a 500 njih nema ni puta da bi negde krenulo.Tako će za deceniju i po  1.200 sela ostati samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi nemaju posla, a sela izumiru, nekoristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. Jer, danas u gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi! Najbolji dokaz toga je činjenica da u Srbiji postoji 5,2 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta od čega je obradivo 4,2 miliona hektara,a koristi se 3,47 miliona hektara. Na tim povšrinama vrednost godišnje proizvodnje se kreće do pet milijardi dolara u boljim godinama. Dakle, blizu milion hektara je neobrađeno, nalazi se u parlogu. Pored toga u selima je 50.000 napuštenih kuća i oko 150.000 u kojima trenutno niko ne živi! Sela u Srbiji su ostale i poslednje zelene oaze života van gradskih područuja. To se najbolje videlo za vreme bolesti ,,korone 19’’ početkom 2020. godine, kada su mnogi otišli na selo i lakše podneli sve što se dešavalo za vreme vanrednog stanja.

Kako bi se zaustavili ovi negativni trendovi na selu,  ocednjeno je, da se to može uraditi jedino kroz povratak zadrugarstvu. Ocena je i da je samo ime seljak i njegov rad danas potcenjen. Jer, kada kupuju repromaterijal da bi zasnovali proizvodnju, on je svake godine sve skuplji, dok kada prodaju svoje proizvode, oni postaju sve jeftiniji. Na ovaj način moć seljaka sve više slabi, a uslovi za život postaju sve teži. Da bi se prevazilazili ovi problemi seljaci moraju da se samoorganizuju u moderne zadruge i udruženja. Seljaci, jedino udruženi mogu da opstanu, da brže i bolje rešavaju svoje probleme i da stvore bolje uslove za život. Novi validni Zakon o zadrugama donet je 29. decembra 2015. godine. Najveća nejgova slabost i mana je što u njemu nepostoje seljačke kreditne zadruge. One su osnova poslovanja svetskog zadrugarstva, a mi hoćemo to da ugasimo!

 

Kako bi pomogli seljacima u samorganizovanju SANU – Odbor za selo, izdao je publikaciju – vodič ,,Zašto i kako se organizovati u zadruge“. Publikacija je štampana u 50.000 primeraka, a cilj je da po 10 komada stigne do svakog sela. Namera autora i izdavača je da pomogne seljacima da se bolje organizuju i da zaštite svoje ekonomske, ali i druge interese i da se lakše snadju u novom poslovnom okruženju. To okruženje danas karakterišu brze promene u svetskoj i evropskoj ekonomiji, a dešavaju se i u Srbiji i njenoj poljoprivredi. U novim uslovima opstanak je moguć samo onima koji su spremni da se povezuju medjusobno i da boljom organizacijom i zajedničkim nastupom na tržištu, osiguraju svoj opstanak i grade budućnost. Samo udruženi mogu da postignu cenovnu konkurentnost.

 

Najprimereniji oblik međusobnog povezivanja malih robnih proizvođača u svetu jeste zadruga ili kooperativa, kako zadrugu nazivaju u većini razvijenih zemalja u svetu. Oko 750.000 zadruga posluje u svetu i imaju članstvo od oko milijarde ljudi. Kada je reč o Srbiji u njoj je registrovano 2.124 zadruge  (od toga 67,1 odsto su zemljoradničke), a 123.000 građana su članovi neke od zadruga. Od 2017. do sredine 2020. godine osnovano je oko 720 novih zadruga. Zadruge u Srbiji imaju dvovekovnu tradiciju i jedan su od prvih oblika organizovanog privređivanja, a očekuje se da će stvaranje novog pravnog okvira za modernizaciju zadruga i njihov brži razvoj doprineti oživljavanju privredne aktivnosti i otvaranju novih radnih mesta. Značaj zadružnog organizovanja naročito su prepoznale države EU, koje su razvojem zadruga rešile brojne probleme, pre svega, one socijalne i ekonomske prirode. Procenjuje se da je oko tri miliajrde qudi povezano, na razne načine, sa adom zadruga. Zadruge obezeđuju vieš od 100 milioan poslova širom sveta,, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacijacija.

 

Nemilosrdni zakoni tržišta i snaga jakih (velikih) često su suprotstavljeni interesima malih proizvođača. Njih u Srbiji sa posedom do dva hektara ima više o 217.600. Samo međusobno povezani oni mogu da se suprotstave ili prilagode sadašnjem ekonomskom trenutku.

 

 

 

 

Ovo je tragedija…

Odavno je poznat problem koje Srbija ima sa nataliteom (godišnje umre 102.000 žitelja, a rodi se samo 65.000 beba), ali i sa izumiranjem sela, a podaci, istraživanja B. Gulana, svedoče o ovoj propasti. Brojke najbolje govore o današnjoj tuzi na srpskom selu.

Suština naše propasti – cifre govore sledeće:

Srpsko selo 2020. godine

* 4.709 sela u Srbiji postoji;
* 1.200 sela je u fazi nestajanja;

* U 86 odsto sela opada natalitet i broj stanovnika;
* 200 sela nema nijednog stanovnika mlađeg od 20 godina
* 1.034 sela ima manje od 100 duša;

*U 1.000 sela nema prodavnice;

*U 1.000 sela danas nema ni prodavnice. DA bi kupili  namiurncie moraju na put;

* A, kako i na put kada 500 sela nema vezu sa svetom ni puta?

* 2.832 sela ima više od 500 stanovnika;
* 50.000 kuća na selu je prazna;
* 150.000 kuća je privremeno nastanjeno;
* 200 sela je bez osobe mlađe od 20 godina;
* 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000  devojaka koji su u petoj dece niji živi na selu;
* U 173 škole ide samo po jedan učenik