Ekološka ekonomija

С  а  ж  е  т  а  к

Здрава животна средина је услов опстанка биљног и животињског света на планети Земљи. Стога је – у периоду наглог техничко-технолошког развоја – неопходно стално пратити еколошко стање у окружењу и превентивно предузимати адекватне мере у циљу заштите животног станишта и одржања природне равнотеже. Реалан увид и детаљна спознаја еколошких прилика, главне су премисе за идеје и основа за израду адекватних програма о заштити животне средине, као и за израду стратегије управљања отпадом.

Глобални еколошки поремећаји и претња за опстанак биљне и животињске врсте на планети Земљи, знатно су утицали на повећање одговорности и подизање друштвене свести. Општа спознаја, да се са угрожавањем природе угрожава опстанак живота, определила је нови концепт рада и развоја друштва. Тај нови концепт се заснива на новој перцепцији науке и технологије у оквиру еколошке, уместо економско-технолошке парадигме. Тако нова философија развоја, разрешила је и главне конфликте развојних циљева, јер сва осмишљавања, планирања и реализације развојних пројеката, треба да се заснивају на еколошким стандардима. Зато се нови концепт развоја назива и еколошка економија, односно економија будућности или како се то све чешће каже економија одрживог развоја.

Синхронизација еколошких, економских, техничко-технолошких и социјалних, као и осталих чинилаца и њихово усклађивање са природним законима, није ништа друго до настојање да се живи природно и у складу са моралним начелима. Стваралац је створио човека у природи и успоставио природне законе по којима се треба владати, а путем људи успоставио је морална начела (моралне законе) са којима се регулишу односи међу људима и односи између њих и њихових остварења, као и односи са осталом живом и неживом природом.

У суштини, нови концепт развоја, односно концепт одрживог развоја јесте нова стратегија и философија која се великим делом фокусира на заштиту животне средине у циљу очувања и опстанка биљне и животињске врсте на планети Земљи. Таква одрживост подразумева, одржавање равнотеже између садашње потрошње ресурса и очувања природних система да и будуће генерације имају на располагању ресурсе у истом обиму и квалитету. То значи, да се под одрживим развојем подразумева живљење без закидања будућности и обезбеђење стања у коме залихе природног капитала не опадају са протоком времена.

Но, ипак концепт одрживости или одрживог развоја, не може се посматрати само кроз очување природних ресурса, јер је одрживост пуно комплексније питање.  Тачно је, да опстанак живих бића на планети Земљи првенствено зависи од еколошких прилика, односно од здраве природе. Међутим, треба поменути да одрживи развој зависи како од еколошких, тако исто и од економских, техничко-технолошких, социјалних и осталих аспеката и сви су подједнако битни. Укупна њихова потреба, огледа се у свим сегментима друштва.

Предмет истраживања овога рада јесте одрживи развој на принципима новог концепта науке и технологије у оквиру еколошке, уместо економско-технолошке парадигме, односно развој на бази еколошке економије.

Значај истраживања огледа се у разрешењу конфликата развојних циљева, тако што еколошки циљеви добијају приоритет у односу на све остале циљеве развоја.

Циљ истраживања јесте изучавање и оцена новог концепта развоја те могућност његове имплементације – који се често назива концепт одрживог развоја или еколошка економија – чији је задатак очување људског станишта и здравља људи.  

Научни допринос овог рада огледа се, како у стручном указивању о потребама очувања животне средине и одржања природне равнотеже, тако и у научном приказу да се загађујуће материје могу неутралисати путем рециклаже те претварати у економске користи и могућности раста и развоја.

Методе које се користе у овом истраживачком раду су: метода посматрања, метода анализе, упоредна метода, статистичка и развојна метода.

Кључне речи: животна средина, екологија, планета Земља, еколошка култура, еколошка економија.

У  в  о   д

У новије време, а посебно у последње три деценије, остварен је нагли техничко-технолошки развој, у коме је – због људске пасивности и неодговорности – дошло до поремећаја природне равнотеже. Са убрзаним развојем увећавао се обим ризика и штетних чинилаца који су нарушавали природу и према којима се човек индолентно односио, као да та природа није његово станиште. Сходно томе, одмах се може приметити да се, сразмерно техничко-технолошком напретку, није развијала и друштвена свест о потреби очувања природе и заштити људског станишта, већ се увећавала похлепа за већим профитом и брзим богаћењем. Такав однос происходио је из погрешне перцепције о природи, која је сматрана неисцрпним извором ресурса и неутрализатором свих загађења које човек ствара. Поред тога, владало је и мишљење да је човек ,,господар природе“ те да исту може по својој жељи потчињавати и присвајати. Међутим, овакву перцепцију демантовали су велики еколошки поремећаји, који су нарастали током наглог технолошког развоја. Загађење природе постала је озбиљна претња за опстанак флоре и фауне на планети Земљи. Постепеним увиђањем такве опасности, полако су отклањане и заблуде о људској надмоћи над природом и природном неутрализатору свих људских непочинстава. Та спознаја позитивно је утицала на развој еколошке свести о заштити планете Земље ради одржања флоре и фауне. Одмах треба рећи, да се под еколошком свести подразумева духовна димензија еколошке културе која обухвата стечена знања из разних научних дисциплина, затим људске навике, искуства и вредносни принципи о животној средини и здрављу људи. Стога се може констатовати да еколошка култура зависи од степена развијености људске свести и да обухвата свеукупне односе људи према природи и њеним законитостима, као и начин живота са природом. Уз све ово треба имати на уму и познату чињеницу да људска свест споро сазрева, па се зато и еколошка култура спорије развијала.

Глобална свест о заштити планете Земље, почела је да се буди тек након опште спознаје о последицама загађења ваздуха, вода и земљишта. Нагло нарастање таквих загађења проузрочила су знатне климатске промене које су запретиле – као што је већ и речено – опстанак флоре и фауне на планети Земљи.

Наука о екологији – као научна дисциплина која се бави изучавањем односа између живих организама и њихове животне средине – стално је упозоравала и научно доказивала да без адекватне животне средине (целовитости екосистема) није могуће ништа очувати од живога на планети Земљи, па ни човека. Стога је ова наука и најзаслужнија што је у оквиру Уједињених нација донето више, декларација и разних споразума о очувању животне средине. Ради бољег разумевања и даљег праћења тематике овога рада, треба рећи да се под животном средином подразумева скуп физичких и социјалних услова у којима се јединка развија, репродукује и остварује своју егзистенцију. Било би логично, а и пожељно да донете декларације и споразуме поштују и спроводе све земље света, јер се заштита планете Земље може само свеобухватно проводити. Преузимајући део глобалне одговорности, Влада Републике Србије је донела Националну Стратегију одрживог развоја у којој се на самом почетку упозорава на обавезе садашње генерације за очување планете Земље. ¹⁾,,Савремени свет је већ увелико суочен са заједничком одговорношћу и нужношћу да свој развој усклади са потребама људи и природе и са свешћу да се Земља мора сачувати како за садашњу

генерацију, тако и за будуће генерације људи. Обавеза данашње генерације, да остави потомству бар онолико шанси за развој колико их она има, проистиче из фундаменталног принципа моралне правде, а то је да сви људи имају подједнако право на најшире основне слободе које не угрожавају слободу других. Садашња генерација има право на ресурсе и здраву животну средину, али не сме угрозити иста таква права наредним генерацијама“. Из наведеног текста Стратегије видљиво је упозорење садашњој генерацији да треба сачувати природне ресурсе  за будуће генерације, бар у оноликој мери колико их она има. То подразумева да природни капитал не сме да опада са протоком времена.

Да би боље схватили неопходност заштите животне средине и философију одрживог развоја те у свеме томе и улогу еколошке економије, у наредном тексту појаснићемо основне појмове о екологији и филозофији одрживог развоја те о односима  живих бића и окружења, затим о конфликтима техничко-технолошких и економских циљева са еколошким циљевима развоја, о отпаду као великом узрочнику загађења животне средине те о његовој рециклажи и економским ефектима од исте, а и о екологији као услову опстанка.

1. Основни појмови о екологији.

Екологија је наука о животној средини, а сам назив потиче од грчке речи екос, што значи дом, домаћинство и речи логос која означава науку, односно изучавање. Реч  е к о л о г и ј а, први пут је употребио немачки научник Ернест Хекел (Ernеst Haeckel) 1866. године у својој књизи ,,Природна историја“. Овај термин се код нас одомаћио и често се користи као синоним за појам заштита животне средине, па

________________________

^1),,,Национална стратегија Србије“ Службени Гласник РС бр.57/2008. од 03.06.2008. год

треба одмах рећи да то није адекватно значење, јер је заштита животне средине само једна од области са којом се бави ова наука. У ствари, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Дакле, то је наука која проучава однос живих бића према њиховој средини, њихов међусобни однос у средини и утицај средине на жива бића. Окружење – животну средину – организама чине физичке особине, које се могу назвати абиотичким чиниоцима, као и други организми који са њим деле екосистем.

Екологија се развила из биологије и постала је мултидисциплинарна наука – која користи сазнања из осталих наука, а надасве из хемије, физике, математике, социологије, економије и…. – те обухвата пуно под дисциплина које нећемо овде обрађивати.

Међутим, да би ипак имали реалнију представу о значају и обимности ове научне дисциплине, као и њен значај за опстанак људске врсте и одрживи развој друштва, у наредном тексту поменућемо основне елементе опште екологије.

2. Основни елементи опште екологије.

Основни елементи опште екологије су: екосфера, екосистем и еколошки чиниоци.

(1) Екосфера је у суштини животна средина и исту чине: Биосфера и Техносфера.

*Б и о с ф е р а  је целокупан простор на нашој планети који је насељен живим бићима и чине је: ваздух (атмосфера); вода (хидросфера којој припада 72 % земљиног омотача и 60 % свих живих организама); земљиште (које чини: литосфера (тврди – камени – део земљине коре) и педосфера (растресити део земљине коре), као и природни ресурси (разни минерали и енергетски ресурси).

*Т е х н о с ф е р а  представља радом створене елементе животне средине  и чине је људска насеља са изграђеним објектима као што су стамбене куће, школе, болнице, верски објекти, улице и паркови, споменици, фабрике, хидроцентрале, затим инфраструктура – саобраћајнице, мостови, пристаништа, аеродроми, водоводи, нафтоводи, гасоводи и …..

(2) Екосистем представља јединство живих бића (биоценоза) и простора у коме они живе (биотопа). Читава наша планета се састоји од мноштва различитих екосистема – океани, пустиње, шуме, речни сливови, планине, пољане и сл.

Дакле, основни елементи екосистема су: биоценоза и биотоп.

*Б и о ц е н о з а  је животна заједница коју чине: (1) фитоценози (биљна заједница), (2) зооценози (заједница животиња) и (3) микроценози (заједница микроорганизама).

*Б и о т о п  је животно станиште (абиоцен), са свим својим карактеристикама, у коме живе биоценози. У суштини биотоп (животно станиште) представља мањи организовани део живљења једне животне заједнице (биоценоза). У сваком биотопу жива бића имају одређене потребе у односу на окружење (потребу за храном, за склоништем, за местом где ће подизати потомство итд). Свако животно станиште (биотоп) карактеришу одређени физичко-хемијски састави и различити услови за живот.

Биоценоза (жива бића) и биотоп (животно станиште) су у сталној интеракцији. То подразумева да јединство екосистема почива на сталним интеракцијама живих бића и неживе природе – земљишта, воде, ваздуха, влажности и…. Свака промена у саставним деловима екосистема одражава се на целокупан систем. Између живе и неживе компоненте, врши се стална размена материје и енергије.

(3) Еколошки чиниоци се класификују на: биотичке, абиотичке и на антропогене елементе.

*Б и о т и ч к и  елементи су: биљни свет, животињски свет и микроорганизми. Они чине комплекс међусобних дејстава на неком простору. То могу бити чиниоци утицаја биљака на животиње, чиниоци утицаја животиња на биљке, затим утицај животиња на животиње итд.

*А б и о т и ч к и  елементи су неорганског порекла, што значи да потичу од неживе природе, а то су: климатски чиниоци (вода, ваздух, влажност, светлост, ветар, температура, падавине); геофизички чиниоци (гравитација, магнетно поље земље, брзина земљине ротације); едафски чиниоци (физичке и хемијске особине земљишта) и орографски чиниоци (одлике рељефа (надморска висина, нагиб терена и остале особине рељефа).

*А н т р о п о г е н и  чиниоци обухватају целокупно деловање човека на природу. То деловање може бити позитивно – иако су то ређи случајеви – и негативно, што су у принципу константне појаве. Сва та деловања остварују се посредно – мењањем физичко-хемијских и биолошких услова средине – и непосредно, односно директним деловањем на организме.

 

Негативно деловање човека на природу датира од његовог постанка, с тим што је то у ранијим фазама природа подносила и апсорбовала сав људски немар. Тек бржим развојем индустрије, дошла је до изражаја сва људска неодговорност и непознавање природе. Стога се намеће насушна потреба о повећању људске одговорности према природи, као и бољем и свеобухватнијем изучавању природе и њених појава, односно брига о екологији. ²⁾,,Екологија као наука о опстанку, тиме што свакодневно упозорава на растуће ризике све учесталијег дисконтинуитета и опасности од њиховог предугог или прејаког трајања, истовремено има и улогу савести човечанства помажући му да садашње генерације ,,спасе своју душу“ пред судом будућих генерација………Квалитет животне средине је свакако најцеловитији критеријум за оцену укупног развоја неке јединице посматрања (држава, регион, предузеће итд. У одређеном период“.

 

3. Међусобни однос живих бића и окружења

^{2)Слободан Покрајац ,,Одрживи развој и еколошка економија“ – Школа бизниса научни часопис 502.:338.23}

 

Ове две стварности човекове околине исказују се као природни и друштвени системи. Однос човека као природног бића, који је у исто време и друштвено биће, не може се свести само на ,,жива бића“, јер се однос човека према животној средини (околини) битно разликује од односа других живих бића према тој средини. Стога се законитости откривене изучавањем животиња и биљака не могу једноставно и механички преносити на човека и његов однос према животној средини (околини). Наиме, између човека и животиња постоји дубока суштинска разлика, јер их раздваја човекова свест и његово друштвено биће са свом сложеношћу развоја људског друштва. Међутим одређена сазнања до којих је екологија дошла могу се искористити и при изучавању животне делатности човека, али на посебан и специфичан начин који се битно разликује кaкo садржајно, тако и методолошки од изучавања биљака и животиња.

 

4. Одрживи развој.

У даљем тексту строго ћемо се фокусирати  на екологију као чиниоца одрживог развоја, који је постао синоним за нову филозофију схватања целокупног друштвеног развоја, као и на међузависност односа екологије и економије. У суштини, одрживи развој није ништа друго до постизање равнотеже између садашње потрошње (експлоатације) ресурса и очувања способности природних система да ресурси буду – у истом обиму и квалитету – на располагању и будућим генерацијама. Значи, одрживост или одрживи развој, представља ниво производње и потрошње са којим се задовољавају садашње потребе, уз истовремено очување способности ресурса за будуће производне могућности човечанства. То подразумева стање при коме залихе природног капитала не опадају са протоком времена.

 

Концепт одрживог развоја јесте нова стратегија и философија друштвеног развоја која се великим делом фокусира на заштиту животне средине у циљу очувања и опстанка биљне и  животињске врсте на планети Земљи. ³⁾,,Земљу смо наследили од предака, а посудили од потомака“. Зато брига о заштити животне средине треба бити трајна обавеза целог човечанства да би се заштитили и спасили природни ресурси: ваздух, воде, земљишта и………..који су константно на удару бројних еколошких инцидената. Последице таквих удара, са којима се нарушавају и уништавају природни ресурси, манифестују се путем негативних појава као што су: глобално загрејавање, смањење озонског омотача – ,,ефекат стаклене баште“ – нестанак шума, загађење земљишта са разним врстама крутог и течног отпада, претварање плодног земљишта у пустиње, појаве киселих киша, изумирање животињских и биљних врста и ….

 

Но, ипак треба констатовати да концепт одрживог развоја, не можемо сагледавати само кроз очување природних ресурса, већ пуно комплексније. То подразумева да концепт одрживости, поред еколошког, укључује економске и социјалне аспекте таквог развоја. Имајући у виду такво сагледавање, може се закључити, да

____________________

^{3) O. Новитовић, Д. Ранђић, А Новитовиц ,,Заштита животне средине“ Ужице 2009. године.}

одрживи развој представља интегративни економски, технолошки и културни развој, усклађен са потребама заштите и унапређења животне средине, који омогућава садашњим и будућим генерацијама задовољавање њихових потреба и побољшања квалитета живота. Дакле, одрживост или одрживи развој подразумева онај развој са којим се иде у сусрет потребама садашњости с тим да се не угрожава могућност будућих генерација да задовоље своје сопствене потребе. То у суштини значи, процес промена (који се односи на експлоатацију ресурса, на токове инвестирања и правце технолошког развоја, као и на све институционалне променe) треба да буде у сталној и потпуној хармонији да би се у потпуности остварила усклађеност коришћења потенцијала за садашње и будуће генерације.

Заправо, одрживост или одрживи развој представља обезбеђење континуитета опстанка људске врсте кроз проток времена. То се најбоље постиже ако се будућим генерацијама не остављају било какви природни или друштвени терети и хипотеке.

Стога се у Стратегији о одрживом развоју Србије и напомиње да је савремени свет већ увелико суочен са потребама глобалне заједничке одговорности за развој у складу са потребама људи и привреде, као и са схватањем да се планета Земља мора очувати како за садашње, тако и за будуће генерације људи. Надаље, у Стратегији се истиче да је морална обавеза данашње генерације да остави потомству у наслеђе ништа мање шанси за развој но што их она има сада, јер се овакво начело заснива на основном принципу моралне правде према којој би сви људи требали имати подједнака права на основне слободе које не противрече слободи других. Према томе, право садашњих генерација на искоришћавање ресурса и на здраву животну средину, не сме угрозити исто такво право наредним генерацијама. Поред поменутог, у Стратегији је написано да ће Србија 2017. годинe бити институционално и економски развијена држава са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата образованим људима, са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, држава у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора и која пружа једнаке могућности за све грађане. Сада се поставља питање, шта је од наведеног заиста и остварено? Велики домети најновијих технолошких остварења у готово свим областима људског стваралаштва, упућују истовремено на озбиљна ограничења досадашњих концепата развоја и на помањкање критеријума за вредновање и оцену оствареног развоја. Трка за профитом и мерење само видљивих финансијских ефеката, прикрива много значајније чиниоце, због чијих занемаривања, могу чак сви остали ефекти доћи у питање. Наиме, технолошки развој савремене цивилизације дошао је у фазу када су различити циљеви развоја међусобно супротстављени. То је посебно изражено у конфликтима између техничко-технолошких и економских циљева, с једне стране и еколошких циљева, с друге стране. Као што је и познато, све до пре неколико деценија уназад није се придавао значај екологији нити се довољно размишљало о животном амбијенту. Међутим, данас због угрожености планете Земље и опстанка људске цивилизације, изменили су се погледи на екологију.⁴⁾,,Одрживи развој значи користити неограничене способности мозга, уместо наших ограничених природних ресурса“.

5. Конфликти развојних циљева.

Као што је и наведено, нагли развој савремене цивилизације изнедрио је значајне конфликте међу чиниоцима развоја који се испољавају у различитостима развојних циљева. Пре свега велике различитости се огледају у конфликтима техничко-технолошких, економских и еколошких циљева. Ови  конфликти знатније се испољавају тек у последње време, јер све до недавно екологија је била потпуно маргинализована.

Циљеви техничко-технолошког развоја били су усмерени искључиво на повећање

^{4) Оливера Новитовић – Драгиша Ранђић – Александар Новитовић ,,Заштита животне средине, Ужице 2009. године.}

 

⁵⁾,,Еколошко преобликовање материјалне и културне производње тек предстоји“, На крају овог дела текста може се рећи да одговоран однос према будућности, односно брига о заштити животне средине и предузимање неопходних превентивних мера, није ништа друго до тежња ка природном живљењу, односно тежња ка живљењу у складу са природним законима. Такође, потпуна међусобна синхронизација економских, социјалних, техничко-технолошких и осталих чинилаца, као и њихово усклађивање са природним законима, јесте настојање да се живи у складу са моралним начелима. Нарушавањем природне равнотеже, аутоматски се нарушавају и друштвени односи. То указује на чињеницу да између природних и моралних закона постоји узрочно-последична, односно дијалектичка веза. Позната је чињеница да је Стваралац створио човека у природи и успоставио природне законе по којима се треба владати те да је истовремено успоставио и моралне законе да регулишу односе међу људима, као и односе са осталом живом и неживом природом. Сходно томе. може се са сигурношћу рећи да не би долазило до конфликата, а нити до поремећаја природних, а ни друштвених, када би се људи придржавали природних и моралних закона.

6. Отпад као загађивач биосфере.

Загађујуће материје, koje заједничким именом називамо отпад, представљају нарастајући проблем и све више загађују биосферу (људског станишта), а њихова штетност може се умањити само системским мерама и поступцима, односно адекватним управљањем са отпадом. Заправо, загађујуће материје или отпад су чврсти, течни и гасовити нус-производи те отпадни материјали и предмети који настају у току обављања производне, услужне или друге делатности, затим предмети који нису за даљу употребу, као и кућни отпад (отпад који настаје у домаћинствима). Када се помиње реч загађење, може се рећи да је то појам са којим се означавају нежељене промене у карактеристикама ваздуха, вода, земљишта или хране и које могу имати неповољне утицаје на здравље, опстанак и активност људи или других организама.

^{5) Весна Васојевић ,,Друштво, етика и екологија“ – Висока пословно техничка школа струковних студија,}

^{Ужице 2009 године.}

домаћинстава), (2) комерцијални отпад (који настаје у предузећима, установама и другим институцијама) и (3) индустријски отпад (који настаје у фабрикама). Поред наведених подела, има и других као нпр. отпад према степену опасности по људско здравље, затим према степену контаминације земљишта, вода, ваздуха и…. Но, ипак треба констатовати да степен загађења биосфере и општа штетност отпада по биљни и животињски свет, зависи од човековог односа према отпаду, односно од правилног управљања са отпадом.

7. Управљање  отпадом.

У циљу смањења негативног утицаја отпада на животну средину, потребно је успоставити  адекватан систем управљања отпадом. То подразумева стварање Стратегије са којом ће се дефинисати превентивно спречавање загађења животне средине, с једне стране и истовремено предвидети могућност употребе отпада као секундарне сировине у новој производњи, с друге стране.

У стратегији треба прецизно дефинисати целокупан систем управљања отпадом, почевши од начина одлагања, прикупљања и хигијенско-техничких услова, затим разврставања (тријајажа) одвожења на локацију где ће се прерађивати – рециклирати – (или уништавати), затим процедуре одабира опреме и технологије за рециклажу (или уништавање), поступак рециклаже и производња нових материјала и предмета као основних сировина или полупроизвода за нову производњу. Зато, отпад не треба посматрати као баласт, већ као ,,сировину која је на ,,погрешном месту“ коју треба рециклажом ставити у функцију стварања нове вредности. Са оваквом  перцепцијом, људска небрига о животној средини се трансформише у мотивациону  енергију за одговорно управљање отпадом ради стицања профита. Но, ипак важно је поменути, да је основни циљ, успостављања адекватног система управљања  отпадом, заштита животне средине. Поред главног циља има доста и подциљева а то су: запослење радника у рециклажној индустрији, остварење профита, повећање БДП те допринос општем развоју економије и сл. Из овога је видљиво  да су и подциљеви веома битни. Дакле, може се констатовати да управљање отпадом има велики еколошки, економски и социјални значај, па тако уместо ,,баласта“, отпад може путем рециклаже постати значајан извор раста и развоја.

8. Рециклажа у функцији екологије.

Рециклажа представља процес прераде отпадака и издвајање корисних материјала те њихова финализација до неопходног степена, односно стања у коме се може употребити као сировина или полупроизвод у новој производњи.

Отпад може бити стална сировинска основа за неке нове производње. Стога, прерада отпада (рециклажа) поред поменутих – у претходном делу текста – еколошких, економских и социјалних ефеката, има и велики значај који се огледа у уштеди природних сировина, као и уштеди енергије и осталих ресурса који би се утрошили у производњи (екстракцији, припреми и прибављању) природних сировина. Уз то, веома је битно констатовати да применом рециклаже отпада, трошкови прикупљања и одлагања, битно мењају свој карактер. Тај велики терет друштвене заједнице претвара се из трошкова у вредност сировине, која се – путем прераде – претвара у новостворену вредност. Осим тога, важно је истаћи да је отпад као сировина за производњу пуно јефтинији од сировина које се добијају директно из природе.

Из објављених студија у разним научним часописима, кaо и из примера рециклажа  које се проводе у развијенијим земљама света, уочава се  да се све врсте отпада – како чврстог тако и течног – могу рециклирати. Стога је неопходно сагледати такве примере те применити позитивна искуства. Највише се примењује рециклажа у развијеним земљама света.

Нажалост, код нас није развијена свест о заштити животне средине, па се зато није ни водило рачуна о нарастању отпада, као великог загађивача људског станишта. Због тога, отпад као загађивач није ни био у фокусу проблема, нити се размишљало како са тим ,,баластом“ управљати да би последице биле мање, а још се мање размишљало да отпад може бити корисна сировина за неке производње.

Колико се код нас генерише отпада те како се са истим поступа, наводи се у часопису Balkan Green Energy News: ⁶⁾,,Према извештају Агенције за заштиту животне средине (СЕПА) о управљању отпадом од 2011 – 2017. године, у 2017 години укупно је генерисано 2,15 милиона тона отпада, од чега су општинска јавна комунална предузећа прикупила 1,8 милиона тона или 83,7 %. Средња дневна количина комуналног отпада по становнику, одложеног на депоније, износила је 0,84 кг, а годишња 0,30 тона. Ови подаци не обухватају око 20% генерисаног комуналног отпада који завршава на дивљим депонијама“. У истоме часопису наводи се да је у нашој земљи у 2016. години рециклирано свега 3 % комуналног отпада. У поређењу са ЕУ то је на граници статистичке грешке, јер је њихов циљ био да се до 2020. рециклира 50 %, а нови циљ је да се до 2035 године рециклира  65 % комуналног отпада. Ипак, треба поменути да неке развијеније земље ЕУ већ и сада рециклирају преко 80 % комуналног отпада. Такође, важно је истаћи да се у Јапану рециклира око 85 % свих врста отпада (комунални, комерцијални и индустријски, било да су у крутом или течном стању).

У нашој земљи није само проблем што се рециклира мала количина отпада, већ је огромни проблем што су депоније за отпад неуређене и нехигијенске, а још је и већи проблем што се део отпада расипа по разним местима у природи.

^{6) Balkan Green Energ News od 19. 02.2019. godine}

 

На пример, рециклажна индустрија може бити превентивни чинилац заштите животне средине (сакупљање и неутрализација отпада), затим може бити значајан чинилац раста и развоја, као и запослења радника. Потенцијали раста и развоја огледају се у економији сировина што може знатно утицати на повећање материјалне производње, као и на повећање БДП. Не треба занемарити ни чињеницу да би, због економије сировина, производња на бази рециклаже знатно повећала конкурентност одређених производа. Из наведеног може се закључити да би се са адекватном еколошком политиком, спречило даље загађивање животне средине, зато што би отпад постао сировина, односно важан чинилац нове производње и извор профита. Оживотворењем такве еколошке политике, убрзано би се мењала свест грађана о потреби здравијег животног станишта, што би довело и до општег преокрета у њиховом начину живљења. Значи, коренито би се изменио однос према животној средини, а истовремено би се мењао и однос према отпаду, јер се не би више третирао као друштвени баласт, већ као извор профита. За нову еколошку политику – са којом би се направио искорак ка очувању животне средине и ка валоризацији ,,сировина које су на погрешном месту“- потребна је снажна друштвена одлучност и одговарајући друштвени амбијент. Из праксе знамо, да таква одлучност увек зависи од перцепција и осећаја одговорности, а и компетентности политичких ,,елита“. У конкретном случају, од свести и визија државног менаџмента о будућности флоре и фауне, зависи друштвена одлучност. Након сазревања друштвене свести и опште спознаје о потреби заштите људског станишта, неопходно је обезбедити потребне инструменте за реализацију визија. Прво је потребно донети Закон са којим се регулише: поступак отелотворења визија о заштити животне средине, методологија израде програма те поступци и процедуре реализације еколошких програма. Само да напоменемо, да се на основу програма доносе екoлошке политике и акциони планови. Тако исто да подсетимо, основни циљ еколошких политика треба бити решавање нагомиланих проблема уз обезбеђење раста и развоја и одржавање еколошке равнотеже. Под еколошком равнотежом подразумева се складан и уравнотежен однос, како између живе и неживе природе, тако исто и унутар тих чинилаца, у неком екосистему. ⁷⁾,,Адекватном еколошком политиком изналази се начин на који ће производња и стварање материјалних вредности бити максимално у функцији обезбеђења равнотеже појединих еколошких система и њиховог међусобног садејства. Свођење на најмању меру ризика и великих неизвесности, које настају као логична последица многих противречности на релацији раст-еколошка равнотежа, у бити је предузиманих мера еколошке политике“.Због континуитета планирања активности, из области еколошких подухвата, неопходно је имати осмишљену дугорочну пројекцију. Стога је веома битно да се изради дугорочна Стратегија о управљању отпадом, са сетом упутстава и процедура и то одмах након кодификације Закона и осталих аката. Дакле, визије о перцепцијама будућности, треба претворити у програме и на темељу истих установити политике са акционим плановима. Такође, у програмима је неопходно прецизирати инвестициона улагања и динамику таквих улагања.

^{7) Никола Миловић ,,Еколошка економија“ Универзитет Црне Горе – Економски факултет Подгорица, 2013. године.}

9. Екологија као услов опстанка и одрживог развоја.

У визијама и концепцијама развоја друштва, важно је имати на уму да се не могу  (под геслом унапређења индустрије, пољопривреде, грађевинарства, саобраћаја или било којих других сегмената друштвеног рада и стваралаштва) уводити нове технологије нити  примењивати нови препарати у пољопривреди, а још се мање могу сврставати у развој и друштвено-економске корисности, уколико такве ,,економске корисности“, на било који начин, загађују и уназађују животну средину или негативно утичу на здравље људи. Било која технолошка унапређења и економко-профитабилни послови, који имају негативно дејство на окружење или на здравље људи, не могу бити друштвено прихватљиви без обзира на тренутне економске ефекте. Апсурдно би било да се економски ефекти, у чијем су остварењу проузрочене штетне последице, сматрају друштвено корисним или неком врстом развоја. Свако деловање човека којим се нарушава природна равнотежа и здравље људи, није ништа друго до свесно самоуништење. Човеку, као свесном бићу је допуштено да користи природу и да примењује савремене технологије и препарате само до граница са којима се не нарушава природна равнотежа и не угрожава здравље људи. Човек није и не може бити господар, нити може имати неограничену моћ над природом, већ је он само свесно биће коме је од Ствараоца омогућено да из природе користи благодети до границе одрживости њене равнотеже.

Требамо бити свесни чињенице да је човек превасходно природно биће (јер је у самом почетку користио плодове из природе и она му је била и једино станиште), а одмах после тога је и свесно друштвено биће, коме је обавеза да поштује и штити мајку природу. Међутим, човек је – због своје неумерености и недовољно изграђене свести, у похлепи за брзим богаћењем и не обазирући се на девастацију природе – занемарио одговорност према свом станишту и одрживости врсте, па је постао његов велики загађивач.

Битно је нагласити, да човек не загађује своје станиште само стварањем отпада и несавесним поступањима са истим, већ и са осталим својим неодговорним чињењима и нечињењима. Неодговорна чињења су: примена нееколошких технологија у индустрији, употреба нестандардизованих превозних средстава у саобраћају, отпуштање у атмосферу нефилтрираних гасова са отровним честицама (из топлана, термоелектрана, железара, цементара, коксара, хемијских и осталих постројења), као и отпуштање непречишћених текућина у реке и на земљишта, затим примена штетних пестицида и хербицида у пољопривреди, узгајање и увоз култура са ГМО те њихова употреба у људској исхрани и производња хране са разним адитивима штетним по здравље људи. Такође, велика је одговорност човека и због нечињења, односно због не предузимања превентивних мера за заштиту ваздуха, вода и земљишта, чиме се омогућава загађење људског станишта. Све наведено и много тога не наведеног, спада у одговорност државног менаџмента, због неадекватних еколошких политика, као и у непосредне одговорности локалних и регионалних заједница, због небриге о људском станишту. Међутим, поред загађивача о којима треба да брину државни менаџмент те регионалне и локалне заједнице, велики екстерни загађивач људског станишта је војна алијанса НАТО, кога не могу обуздати и спречити недовољно војно јаке земље. Најбољи пример за овакву констатацију јесте бомбардовање – са осиромашеним уранијoм – неких предела Србије, Републике Српске, као и још неколицине земаља у свету, у којима су та подручја контаминирана за више миленијума. Жалосна је чињеница да су то и на прагу 21. века извршиле оне државе које представљају себе да су напредне, демократске и хумане нације. Са гнушањем и презиром, може се рећи да овакве злочине могу урадити само зверске, ретроградне и псеудохумане нације.

 

Поред мноштва не поменутих, ово су само неки од узрочника, а и чинилаца који доводе до поремећаја природне равнотеже и који негативно утичу на здравље људи. Такође истовремено, наведене чињенице указује на велику несавршеност човека као природног, a надасве као свесног и хуманог друштвеног бића, од чије савести зависи појединачни и колективни опстанак на планети Земљи.

 

Као што је у последње време свет повезан у мултинационалну мрежу економских, научних, технолошких, социјалних, политичких и осталих веза, захваљујући науци и техничко-технолошком напретку (путем кога је омогућена брзина повезивања те виртуелна блискост места и људи), тако је одувек (без технологија) повезана и нежива природа, у којој се великом брзином преносе еколошки поремећаји (с једне на другу страну планете Земље). На брзину преношења не утиче превише техничко-технолошки напредак, већ се само са њим сразмерно увећава обим поремећаја тамо где се превентивно не предузимају адекватне мере заштите. Имајући у виду брзину преношења и стално увећање еколошких инцидената на планети Земљи (јер између абиотичких елемената нема граница), требало бо на свим деловима планете Земље, предузимати превентивне мере заштите животне средине, у циљу одржања људске врсте. То подразумева, да је заштита људског станишта глобални изазов и услов не само одрживог развоја, већ и опстанка света. У последње време све више превладава такво схватање па се очекује да Светска заједница донесе обавезујућа правила о заштити планете Земље која би требало да имплементирају све земље света. У том циљу, већ су направљени први кораци са споразумом о смањењу емисије штетних гасова у атмосферу, а донето је и низ других одлука о заштити појединих екосистема.

⁸⁾,,Светски самит о одрживом развоју (The World Summit on Sustainable Development – WSSD; Earth Summit: RIO + 10) одржан је 2002. године у Јуханесбургу, Јужноафричка Република, Самит је ставио посебан нагласак на пет кључних области: воду и санацију, енергију, здравље, пољопривреду и биодиверзитет. Самит је резултирао усвајањем два важна документа: Декларација о одрживом развоју (The Johanezburg Deklaration on Sustainable Development) и План за реализацију (Plan of implementation of the World Summit on Sustainable Development).

На конференцији УН о климатским променама 2007 године на Балију, Индонезија, усвојена је мапа пута са Балија (The Bali Road Map) која се састоји од бројних далекосежних одлука укључујући и акциони план са Балија (The Bali Action Plan) који даје оквир за нови процес преговарања у циљу борбе са климатским променама. У 2009. и 2010. години трају интензивни договори око смањења утицаја људских активности на климатске промене за период после 2012. године када ће престати да важи Кјото споразум“.

Као што је и констатовано, проблематику екологије треба глобално сагледавати, али се мере и активности о заштити животне средине и здравља људи, морају локално доносити и проводити у складу са усвојеном светском и националном стратегијом.

Сходно томе, неопходно је променити наше навике те изменити и поправити однос према животној средини и уопште према екологији. То значи да треба усвојити нови концепт о очувању људског станишта и здравља људи. Тај нови концепт требао би се заснивати на сталној едукацији становништва о потреби заштите и очувања здраве животне средине, на санацији и отклањању насталих еколошких инцидената те на неутралисању носилаца и појединачних појава загађења животне средине и нарушавања здравље људи, као и на превентивном деловању на појаве које би могле проузрочити еколошке поремећаје.

Закључак

На крају може се констатовати да опстанак људске врсте зависи највећим делом од степена друштвене свести за очување природе, односно људског станишта. Из таквог стања свести и општег односа према природи и природном начину живљења, происходи еколошка свест. Сходно томе, може се рећи да се под еколошком свести подразумева духовно стање и димензија еколошке културе (са свеукупним стеченим знањима и искуствима о заштити животне средине) те одговорност за будућност човечанстава.

Стална брига о људском станишту и улагања у заштиту животне средине, није  и не може бити трошак, већ инвестиција у опстанак садашњих и у будућност генерација које ће доћи. У зависности од еколошких прилика и потреба, улагања могу бити превентивна ради спречавања еколошких инцидената и санациона ради отклањања  насталих еколошких инцидената. У превентивне еколошке програме, поред осталих, спада и стратегијско управљање отпадом, као и улагања у рециклажну индустрију. Таква улагања имају еколошку, економску и социјалну оправданост. Еколошка оправданост се огледа у управљању отпадом ради спречавања загађивања животне средине, а економска се огледа у профиту који се остварује у рециклажној индустрији. Такође и социјална димензија је веома битна, јер се у рециклажној индустрији отварају нова радна места. Према стручним анализама и студијама, у Србији се може (у динамици од седам година) достићи 65 % рециклаже свих врста отпада и у таквој индустрији могло би се запослити 40.000 нових радника. Стога, отпад не треба посматрати као друштвени проблем, већ као ,,сировину на погрешном месту“, коју треба рециклирати, односно

ставити у функцију стварања нових вредности, а рециклажну индустрију треба третирати као еколошку економију.

^{8)Анђелка Н. Михајлов ,,Основе аналитичких инструмената у области животне средине“}

^{ЕДУКОНС Универзитет, Факултет заштите на раду, Сремска Каменица}

 

 

Еколошки инциденти и поремећај природне равнотеже, условили су стварање нове

философије развоја која се заснива на перцепцији науке и технологије у оквиру еколошке, уместо досадашње техно-економске парадигме. Нови концепт, односно нова философија развоја, често се назива одрживи развој и великим се делом фокусира на заштиту животне средине. Но, без обзира на такву перцепцију, треба рећи да се концепт одрживог развоја не може сагледавати само кроз очување природних ресурса, јер одрживи развој укључује економске, техничко-технолошке и социјалне аспекте. Сублимирајући наведено, може се  констатовати, да концепт одрживог развоја представља интегративни економски, техничко-технолошки и културни развој, усклађен за заштитом и унапређењем животне средине, који омогућава садашњим и будућим генерацијама задовољавање њихових потреба уз стално побољшање квалитета живота.

На крају може се закључити да је стална брига о екологији услов опстанка, а да је еколошка економија услов одрживог развоја и општег напретка човечанства. Стваралац је створио човека у природи и успоставио природне законе по којима се треба владати. Живљење у складу са таквим законима јесте природно живљење. Синхронизација социјалних, економских, техничко-технолошких, културних и осталих чинилаца са природним законитостима, представља живљење по моралним законима које је Стваралац путем људи успоставио као морални кодекс.

 

Литература

1. Национална стратегија одрживог развоја Србије, Сл. Гласник Р.С. бр 57/2008.

2. Слободан Покрајац ..Одрживи развој и еколошка економија“, Школа бизниса

502:338.23

3. Оливера Новитовић, Драгиша Ранђић, Александар Новитовић – ,,Заштита

Животне средине“, Ужице 2009. године.

4. Весна Васовић ,,Друштво, етика и екологија“, Висока пословно техничка школа

струковних студија, Ужице 2014. године.

5.Balkan Green News od 19.02 2019 godine

6.Никола Миловић ..Еколошка економија“ Универзитет Црна Гора, Економски

факултет Подгорица 2013. године.

7. Слободан Покрајац ,,Технологија, Транзиција и Глобализација“ Савез научних

стваралаца, Београд 2002. године.

8. Зборник радова – Регионална научно стручна конференција ЕРАЗ, Београд 2015.

год ,,Одрживи економски развој– савремени и мултидисциплинарни приступи“

9. Анђелка Н. Михајлов ,,Основе аналитичких инструмената у области заштите

животне средине“, ЕДУКОНС Универзитет, Факултет за заштиту животне

средине, Сремска Каменица.

Јово Р. Дробњак

ECOLOGICAL ECONOMY

 

Summary

Finally, it can be concluded that the survival of the human species depends largely on the degree of social consciousness for the preservation of nature or human habitat. From such a state of consciousness and general relation to nature and the natural way of life, ecological awareness proceeds. Consequently, it can be said that ecological awareness implies the spiritual state and the dimension of ecological culture (with the overall knowledge and experience of environmental protection) and the responsibility for the future of mankind.

The constant care of human habitat and environmental investments is neither and can not be an expense but an investment in the survival of current and future generations to come. Depending on environmental opportunities and needs, investments can be a preventive measure to prevent environmental incidents and sanitation in order to eliminate emerging eological incidents. In preventive ecological programs, among others, include strategic waste management, as well as investments in the recycling industry. Such investments have ecological, economic and social justification. Environmental justification is reflected in waste management in order to prevent environmental pollution, and economic is reflected in the profit that is achieved in the recycling industry. Also, the social dimension is very important, because in the recycling industry new jobs are opened. According to expert analysis and studies, Serbia can (in a seven-year dynamic) achieve 65 % recycling of all types of waste, and in such industry, 40,000 new workers could be employed. Therefore, waste should not be viewed as a social problem, but rather as a "raw material in the wrong place", which needs to be recycled or put into the function of creating new values, and the recycling industry should be treated as an ecological economy.

Ecological incidents and natural balance disorders have led to the creation of a new philosophy of development that is based on the perception of science and technology within the ecological, rather than the so-called techno-economic paradigm. The new concept, or a new philosophy of development, is often called sustainable development and focuses on environmental protection in large part. But, regardless of such perception, it should be said that the concept of sustainable development can not be seen only through the preservation of natural resources, because sustainable development includes economic, technical, technological and social aspects. Sublimating this, it can be concluded that the concept of sustainable development is integrative economic, technical, technological and cultural development, harmonized with the protection and improvement of the environment, which enables current and future generations to meet their needs, while constantly improving the quality of life.

Finally, it can be concluded that the constant concern of ecology is a condition of survival, and that the ecological economy is a condition of sustainable development and general progress of mankind. The Creator created man in nature and established the natural laws to govern. Living in accordance with such laws represents a natural life. The synchronization of social, economic, technical-technological, cultural and other factors with natural laws represents life according to the moral laws created by the Creator through people.

Key words: environment, ecology, planet Earth, ecological culture, ecological economy,