Crnogorsko primorje i krajina od Andrije Jovićevića

Становништво ове области не сачињава једну цјелину; они је различито и по вјери и по народности, невезано племенским уређењем, те ћемо га зато прегледати по већим географским, негдје и етнографским цјелинама.

• Барско становништво

Овамо иде становништво Зубаца, Сусташа, Туђемила, Заљева и Бара.

А) Зупци

По томе, што у Херцеговини постоји село Зупци, неки нагађају да су из Херцеговине. Други опет говоре, да су дошли преко Црне Горе. Лука Јововић, учитељ, забиљежио је да су Зупчани живјели у Доњој Созини, у подножју Врсуте, гдје је земљиште веома зупчасто, по чему је мјесто и добило има Зупци. Ту се и данас налазе разваљене сухомеђе, куће, ублови и земљана гувна. Одатле су их одагнали Црмничани. Зупчани су се онда населили код Рибњака, више данашњег села, када су и католичку вјеру примили. Када су Турци разрупили манастир Ротац, Шћепан Мали са Црмничанима нападне Зупчане, разруши манастир Рибњак и Зупчане расели. Ови су се онда спустили, гдје и данас живе.

Кад су Турци разорили манастир Ротац, захватили су манастирско земљиште и Зупчани се населе на агинској земљи; ови су с почетка радили као чипчије, а доцније су је откупили.

За Вицковиће се прича, да су старосједиоци и да су их Турци нашли овдје, кад су освојили Бар. За њих се прича и то, да су од турског зулума напустили ово мјесто, а само је остала једна трудна жена која је доцније родила мушко дијете. Исељени Вицковићи мислећи, да се ова жена није хтјела преселити, проклели су је. Вицковићи се не множе, и то приписују овој клетви. Зупчани цијене ово братство. Славе Михољдан, а послужују Мали Михољдан. Исељени Вицковићи су се преселили у Пераст.

Думезићи су досељени одмах иза пада Бара у турске руке. Славе зимски, а послужују прољетни Никољ-дан.

Сстала братства не знају ништа казати о свом поријеклу. Миловићи, Ивовићи, Ђуровићи, Бабићи и Антунићевићи славе што и Думезићи; по томе се може претпостављати, да се сва ова братства међусобно сродна.

Вретеничићи славе Матијев-дан (21-9) а прислужују зимски Матијев-дан (24.2). То исто славе и послужују Ћетковићи, Вукотићи и Божовићи, што даје повода мишљењу, да су ова братства сродна.

Како Зупчани имају три крсна имена, може се нагађати да проистичу од три гране; да ли су све три гране с једног дебла, ни сами Зупчани не знају.

Сви су Зупчани католици.

П.С. Зупци су имали 136с у 2011г, у томе 110 Црногораца, 15 Срба, уз просечну старосто од 45,8 година.

Б) Сусташи.

Вучетићи су из Малих Микулића, одакле су се доселили на купљено имање.

Манија је из Бара, Мујићи су из Туђемила и Велембуса, изнад Бара, Думезићи и Вукотићи из Зубаца, а Караникићи из Шестана.

Ратковићи су се негда звали Ковачи због ковачког заната. Они су једини православне вјере; неки их сматрају као старинце, али се доказује, да су из Шестана, из Драчевице. Ради тога, што је свијет гледао презриво на њихов занат, Ратковићи су га напустили.

П.С. Сусташ је имао 498с у 2011г, у томе 277 Црногораца, 55 Срба и 40 Муслимана, уз просечну старост од 45г.

Б) Туђемили (Бар)

Туђемилци су ускоци из разних крајева Црне Горе. Кад су Црногорци у почетку 17в истријебили потурице, онда су преци данашњих Туђемилаца пребјегли амо и населили се у Туђемилима, или близу њих, на агинској земљи, коју су доцније откупили. Они су дошли као мухамеданци и ту су вјеру до данас задржали.

Веловићи су из Лимљана, гдје и данас има Веловића Кула и Веловића Гробови.

Шоровићи су од Капа с Угања, искрај Цетиња, а Мустафићи из Бајица.

Дураковићи су се најприје населили под Грлом од Мужице, а Аловићи при врху Сутормана, одакле су се спустили у село.

Баше, Вучковићи и Бановићи су из Љуботиња; они су православне вјере, а преселили су се овамо послије 1878г.

Туђемили су имали 146с приликом пописа 2011г (117 Црногораца), у томе 125 исламске вероисповисти, уз просечну старост од 62,3 година.

Г) Заљев (Бар)

С је веома раунородно. Ту има 15 разних брастава са 44д и не знају за међусобно сродство.

Тофуле, Чобићи, Понте, Бајмак и Трупица су старосједиоци. Остала су братства нови досељеници са разних страна, највише из Мрковића. Дрљани у Заљеву своје се с Перезићима на Подима.

П.С. Заљево је 2011г имао 685с, у томе 385 Црногораца, 91 Муслимана, 71 Бошњака и 57 Албанаца, уз просечну старост од 41,6г. Вароисповест: Исламска 474, Католичка 140, Православна 53.

Д) Бар

Никезићи су најуваженије православно братство у Бару. Они су досељени из Вељих Микулића, у вријеме, када им је вјери запријетила опасност. Поп Ђуро и поп Марко, браћа Никезићи, били су људи од поштовања. Турци су их много цијенили. То је барским Србима много користило, јер им Турци, из обзира према овим људима, нијесу правили насиља. Никезићи су своје људе штитили и за њих се залагали. Но у потоње вријеме Турци су их гледали с подозрењем, па на једној гозби код барског бега, на којој су била оба брата, поп Ђуро буде отрован, а поп Марко се спасе.

Мустафагићи и Омербашићи су два најсилнија мухамеданска братства у Бару, и сва власт над барским кадилуком била је у њиховим рукама. Оба су братства увијек живјела у неслози, јер су се отимала о власт; ко је имао више присталица томе је и власт била у рукама. Они су били неограничени господари Бара и околине, и људи су се отимали о њихово пријатељство. Од свих барских „забита“ најчувенији је био Салим-бег Мустафагић. Његови сараји, каквих није било на далеко, саграђени су кулуком. Кад му је нестало пара да доврши рад, позове Шушањане, па им нареди, да му донесу црногорску главу или 5000 гроша. Шушањани су морали учинити једно или друго. Један Шушањнин упита сељане: „Колико би који дао, да не погине од Црногораца?“. Сваки је претпостављао да може погинути, и сви се изјаснише, да би сваки дао велику суму, да не погине. И тако Шушањани скупише 5000 гроша. Бег их похвалио, како су паметно учинили.

Мустафагићи су из Арбаније, искрај Драча. Њихови су се преци доселили овамо одмах по паду Бара у турске руке и брзо су се обогатили. Мустаф-ага, од кога су Мустафагићи, имао је сина Занејла. Овај је имао титулу капетана и предводио је Баране у борбама противу Паштровића. У мухамеданском гробљу и дана показују „капетанске гробове“, гдје је Зајнел сахрањен. Њега хвале као јунака и Барани га пјевају уз гусле. За заслуге капетана Зајнела његово је потомство добило беговску титулу, коју данас носи. Мустафагићи су живјели у барском граду „Лонџи“ на најглавнијем мјесту, и зато су их звали „бегови од Лонџе“. Имали су много читлука.

Од свих Мустафагића Селим-бег је био најсилнији; био је храбар и паметан, али и свиреп. У младости је живио на „Лонџи“, гдје и његови преци. Кад је загосподарио Баром, сагради двор изван града на мјесту „Држал“. Ту је држао много гаваза и заптија, које је из својих прихода плаћао. Алил Ћатовић из Туђемила, чувен због јунаштва, био је старјешина њихов; он се и у пјесмама спомиње. Селим-бег је био заповједник Бара све дотле, докле се нису његови момци посвађали с Баранима. Барани су онда подигли жалбу противу њега. Селим-бег буде премјештен за кајмакана у Улцињ, а на његово мјесто дође „царски“ кајмакан. Кад су Црногорци напали Бар 1877г, Селим-бег дође у Бар и с војском се затвори у град. Пред смрт је пошао у Цариград, ради лијечења, и умро је на Крфу, гдје је и сахрањен. Женио се четири пута; четврта му је жена била Ђурђијанка, и њу је купио за паре. Након себе је оставио сина Али-бега. Овај није оставио порода и са смрћу његовом утрла се чувена кућа Мустафагића. Селим-бегови дворови леже у рушевини.

Повод свађи Селим-бегових заптија са Баранима био је овај: Селим-бег је држао 20-30 заптија из Мирдите, и ови једног пазарног дана хтједоше, да неком Србину (Нику Чапици), опанчару, отму опанке, и у отимању заптије га неколико пута ошамаре. Барани, и иначе нерасположени према Селим-бегу збод држања Миридита, који се осорно понашаху према свакоме, јако се озлоједе, па поруче Селим-бегу: да у року од 24 сата отпусти своје заптије, иначе ће се они светити над њима. Селим-бег је употребио лукавство и одговорио: да ће испунити вољу Барана, али да му оставе мало више времена. Он је одмах послао своје присталице у Мрковиће, да хитају к њему преко Лисиња, поручивши им, да Аустрија намјерава, да нападне Бар; и ови, потпуно наоружани, одмах дођу. Селим-бег их задржи у своме двору, а Баранима поручи, да неће отпустити заптије. Барани, још више озлојеђени преваром, нападну његов двор и заметне се крвав бој. Пушкарање је трајало два дана, докле није дошао изасланик скадарског паше с војском и раздвојио их.

И Омербашићи су исто тако чувано братство у Бару. Њихов предак Омер дошао је у Бар од Драча у исто вријеме, када и предак Мустафагића. Омер је имао пет синова и сви су живјели у граду. Омер је био неки старјешина у Бару, па је отуда добио придјевак „баша“. По овоме Омер-баши његово потомство је добило име. Четири његова сина доцније иселе из града у варош, гдје се и данас налази „махала Омербашића“, доцније саграде и џамију, која се по њиховом имену прозвала. Куће Омербашића су 1878г попаљене и данас су у рушевинама.

Омербашића има и данас у Бару; има их и исељених. Најгласитији Омербашић је био Смаилбег; он је био савременик и озбиљни супарник Селим-бега Мустафагића. С њим се отимао о власт над Баром, па неколико пута и господарио Баром. И Смаил-бег је био врло богат и имао повише читлука. У Бару је имао своју странку која је гдјекада била јача од Селим-бегове. Кад је господарио Баром објесио је о маслину два Сеочанина на мјесту „Бискупија“, зато што су ухваћени у пљачки. Био је не само строг, већ и свиреп; неваљалце, издајнике и лупеже кажњавао је батинама. Да не би при преотимању о власт са Селим-бегом долазило до већег крвопролића, гдјекада су рјешавали спор овако: испалили би, уговорно, топ са барске тврђаве и пут чије куће окрене дим, тај је имао загосподарити Баром.

Смаил-бегов братучед, Ша-бег, погинио је у Суторману у борби противу Црногораца заједно са својим робом, једним Арапом, који га је свуда пратио. Смаил-бегов син звао се Зајнел-бег. Овај је за доба турског господарства био кајмакам у Турској и одликовао се у многим биткама.

Ни Селим-бег Мустафагић ни Смаил-бег Омербашић нијесу примали никакве плате од цара; напротив, они су скадарском валији; односно државној каси, плаћали извјесну суму на име данка, у знак покорности цару. Осим велики прихода са својих читлука, они су узимали за себе све новчане казне, којима су теретили и криве и праве, а присвајали су и имања угинулих породица, јер су сва таква имања прелазила у царску својину.

Од осталих мухамеданских породица у Бару истичу се: Шкановићи, Мемићи, Трцетићи, Скејовићи, Мустафићи, Ћатовићи и Суличићи.

Шкановићи су старином из Будве; били су богати и имали су титулу „аге“. Потоњи је Шкановић био Дуло-бег. Он се прозвао бегом по мајци, која је била од Муастафагића.

Мемићи су били барски барјактари; старина им је из Крајине. Они су били веома храбри, отуда им је и могло допасти барјактарство.

Трцетићи су родом из Цуца, а Скејовићи из Ћеклићи. Мустафагићи, Ћатовићи и Суличићи су чувени са јунаштва.

П.С. Бар је имао 13.503с у 2011г (Црногорци 6.901, Срби 4.487, Бошњаци 410, Муслимани 273, Хрвати 121, Албанци 121…), просечне старости од 38,8г. Православци 10.499, Ислам 1.433, Католичка 745…

2. Мрковићи

А) Микулићи

Микулићи се дијеле на Мале и Веље.

Андровићи, Перочовићи и Пековићи су сродна братства и заједничко им је старо име Перочевићи.

Пековићи су се први одвојили од заједничког имена. У вријеме потурчења Мрковића била су три брата Перочовића: Андро, Нико и Ивица. Синови Ника и Ивице се потурче и задрже старо име, а Андрово потомство задржи православну вјеру и не хтједе се даље звати старим именом због потурчених Перочовића, него се прозове Андровићи. Од Перочовића се неки Никеза није хтио потурчити, па се одсели далеко од потурчене браће и настани у једној „спили“ више Бара: ова се и данас по потоњем, који је у њој живео, зове „Иванова Спила“. Потомци овог Никезе зову се Никезићи; живе у Бару и задржали су до данас православну вјеру. И Андровићи и Никезићи славе зимски Никољ-дан, а послужују Тројичин-дан.

Командир Мемед Пековић из Микулића тврди, да су његови преци пресељени амо из Микулића, испод Ставора у Катунској Нахији. Ако је то тачно, онда су и Андровићи и Перочовићи отуда. Можда је овом предању основ у једнакости имена села Микулића под Ставором и Румијом. Барјактар Божо Андровић, човјек од 60г, памтљив, не зна ништа о томе. Пековићи су, по признању командира Мемеда, славили Спасов-дан а послуживали Тројичин-дан. Они и данас на Спасов-дан не ору; тога дана приреде љепше јело, а на Тројичин-дан набаве вина и ракије, па дочекују и часте пријатеље.

Маркичићи, Перезићи, Ујкашевићи и Нилићи су старосједиоци, као и сви Перочовићи, и не знају за какво међусобно сродство. Од Маркичића се неки Перо потурчио и од њега су Перичићи. Перичићи су се преселили из Вељих у Мале Микулиће, јер су их Маркичићи нерадо гледали. Они су православне вјере и славе што и Андровићи.

Маркуљићи су из Бриске (Крајина), и њихов се предак доселио овако око 1850г на мираз. Он је био католик, али је онда пријешао у православље и оженио се од Андровића. Славе што и Андровићи.

Кукаљ је из Липљана, одакле се његов предак доселио давно; он је овдје задуго радио агинску земљу.

Загора је из Ријечке Нахије, из села Загоре, одакле се његов предак доселио око 1810г због сиромаштине. И он је, као и Кукаљ, за дуго радио агинску земљу, докле је није откупио. Кад је Дему Загори један пут отишла жена у пода, он је позвао хоџу, да му посунети синове.

Секулићи су из Комана од Секулића. Негдје прије пада Бара у црногорске руке Секулић је живио у Заљеву на агинској земљи, па се оженио са дјевојком Маркичића из Микулића, а онда се преселио на женино имање. Славе Малу Госпођу, а послужују Тројичин-дан.

Мујићи, Маручићи и Морстановићи у Малим Микулићима су из Шестана. За Мујиће се прича, да су се још у Шестанима потурчили, па да су предигли отуда, јер су их католичка браћа мрзјела. Њихов прелазак амо пада око 1840г. Моручићи су од Моручића из Дедића, и дошли су овамо око 1860г; своје имање у Шестанима и сада држе и обрађују. Веле: „Иде чок, ђе му се боље свиди“. Славе Петров-дан. Морстановићи су дошли око 1850г и славе „Младе Русале“ (Тројичин-дан). Моручићи и Морстановићи су католици.

Од православних Андровића има потурчених у Заљеву, Бару и Турчинима (више Бара). Перезићи су се из Микулића преселили у Горња Пода око 1830г на имања барских Турака, која су доцније откупили; своје право на микулићку комуницу задржали су и даље.

Перазићи у Паштровићима и Годињама, по причању Мрковића, јесу род овим Перазићима и пресељени су из Микулића да сачувају вјеру. Преци свих Перезића јесу испод Сокола у Климентима, одакле су избјегли због насиља. Они су најприје населили у Зети, али им живот није био обезбијеђен; зато се преселе изнад данашњих Годиња на мјесто „Ћескота“. Њих је тада било шеста брата и братучеда. За њих је ту било згодно мјесто, јер им је била више куће планина за испашу, која их је у исто вријеме штитила од напада. Ту подигну кућу, саграде бунар и кроз кратко вријеме закрде много стоке. У Годињама су тада живјела три малена братства, која су давала Турцима харач и носила га у Жабљак; за Перезиће изнад села као да Турци нијесу ни знали, јер им нијесу тражили ништа. Једне године дође ага из Жабљака, да обиђе своје чипчије и изме од њих харач. Опазивши дим из куће ових Перезића и силну стоку, пође тамо са својим људима, да и од њих узме харач; али га Перезии одбију и заметне се борба, у којој погибоше ага и један његов пратилац, а уз то и један Перезић. Остали се Перезићи, због овог случаја, осјетише несигурним, па се два преселише у Зету, од којих се један настани у Вуковцима, а други у Подгорици (од кога су данашњи Бибезићи); два се преселе у Приморје, од којих се један насели у Паштровићи, и од њега су Перезићи у Паштровићима, а други се населе у Микулићима, и од њега су мрковићки Перезићи. Пети се спустио у Годиње и од њега су годињски Перезићи. Перезићи у Паштровићима знају за своје досељење из Годиња у 14в.

П.С. Мали Микулићи су имали 3 становника 2011г.

Б) Добра Вода

Бошковићи и Вуковићи су од два брата. Негда су живјели високо под Лисињем, одакле су слазили у Добру Воду и радили турску земљу. Њихово се потомство до данас својака, зову се на свадбе и не узимају се. Предање Грађана у Ријечкој Нахији каже: да су се Бошковићи преселили из Грађана у Мрковиће и тамо се потурчили. И Вуковићи су из Грађана од онамошњих Вуковића, о чему је сачувано предање у Грађанима. Можда су Бошковићи и Вуковићи још и у Грађанима били своји, а може бити, да су се убратили у Мрковићима, као људи из једног села и племена.

Ђуровићи, Ивановићи, Вучковићи и православни Павловићи су један род. И они су негда живјели високо под Лисињем, а кад су се намножили и подијелили на братства, спустили су се на данашња мјеста. Павловићи славе св. Илију а послужују св. Јована (29.8). То су негда славили и њихови потурчени рођаци.

За остала старосједилачка братства: Лисице, Каламперовиће, Никочевиће, Рашкете и друга мања братства не зна се, да ли су међусобно сродна. Никочевићи су негда славили Спасов-дан, а послуживали Јован-дан (29.8). Вјероватно је, да су исту славу и преславу имала и остала братства.

Млађа су братства: Дибре, чији су преци дошли овамо из Дибре око 1840г; раније су били зидари па су купили имање у Доброј Води.

Мемедовићи су од неког низама, који је из војске утекао. Говоре, да је био из Анадолије.

Шљаковићи се доселили нешто доцније од Мемедовића.

Дибре, Мемедовиће и Шљаковиће зову „придошницима“; остали их не гледају добра; раније су их презирали, особито Мемедовиће, којима нијесу дозвољавали, да се сахрањују у њиховом гробљу. А сада су се убратили и међусобно се жене.

Ивановићи и Лаковићи су из Куча, Рацковићи из Љешанске Нахије, а Дабовићи из Шестана. Сви су се доселили послије 1878г.

П.С. Добра Вода је 2011г имала 1.046с (Муслимани 376, Црногорци 369, Бошњаци 148…), просечне старости 37г.

В) Печурице

Сва су сеоска братства од два брата: Ива и Марка. Од Ива су Ћубићи и Бећировићи, а од Марка Абазовићи и Барјамовић. Изгледа, да су се раније звали Печурице, јер ово може да буде браствено име.

П.С. Печурице су имале 2011г 573с (Муслимани 213, Бошњаци 125, Црногорци 125 ,Срби 72, Албанци 13…), просечне старости 49,8г. Ислам 440с, Православни 104.

Г) Раван (Бар)

Братства су: Цурањи, Поповићи, Дураковићи и Радовићи. Цурани и Поповићи зову се заједничким именом Поповићи; Цурани су се тек у потоње вријеме прозвали овим именом. Говоре, да је једноме од њихових предака коноп на броду откинуо ухо, па да је по томе назват „цуран“, а по њему и његово потомство. Радовићи су од Радовића из Вељег Села.

Овдје је било братство Голуб, али се истражило; Рамо Голуб се помиње као чувен мегданџија.

И Мујовићи, који су негда овдје живјели, истражили су се.

Д) Комина (Бар)

Овдје су Жуђели и Маркићи.

Жуђели су старосједиоци и сматрају се за најстарије с Мрковића. По предању, иза неке велике битке, када је овај крај потпуно опустошен, остале су две Рањете, од којих су проистекли Жуђели. Они су ископали сеоски „пус“. Маркићи су из Шестана и дошли су овамо око 1810г.

Ђ) Грдовићи (Бар)

Братства су: Бркаиновићи, Сеферовићи, Кодићи, Лековићи, Андрићи, Никичићи и Мачкићи.

Никичићи и Сеферовићи су један род, а остали не знају за међусобно сродство, ни за своје порекло. Но сва се ова братства зову на свадбе, па се може тврдити да им је старина заједничка. Неки кажу, да су Бркановићи од Лабуна из Спича. Њихов је предак најприје дошао под данашње Бркановиће поноћи, па зато се ово мјесто и данас зове „Поноћаће“, а један од његових потомака био је веома бркат и по томе се његово потомство прозвало Бркановићи.

П.С. Грдовићи су 2011г имали 175с (Муслимани 107, Црногорци 62…) просечне старости 43,9г. Ислам 163, Православни 9.

Е) Веље Село

Овдје су братства: Петричевићи, Коловићи, Барјактаровићи, Радовићи, Луње, Божовићи, Муслићи, Куртовићи, Спахије, Чанте, Поповићи и Оручевићи.

Петричевићи, Барјактаровићи и Божовићи су од три брата или бртучеда: Петрића, Даба и Божа. По предању мрковићком они су синови чувене Станилице (Стоје или Милице), кћери кнез Ивана Рађена из Микулића. Дабо је добио барјактарство, па се његово потомство по томе и прозвало; а иначе се зову и Дабовићи. Један је Божовић саградио цркву и џамију, па је рекао: „Ко ће да се крсти, ево му црква, а ко ће да клања, ето му џамија“. Од Петричевића су Сеферовићи у Доброј Води.

Усо Петрићевић броји пасове од себе: Усо (45г) – Алил – Амет – Браим – Бајрам – Дурак и Петрић, од кога су Петрићевићи. Према томе, може се тврдити, да је подјела на данашња братства била прије 200г. Оруда су братства данас малена и имају највише 10-15д. Мемед Пековић из Микулића броји пасове од себе: Мемед, Брајим, Амет, Мето, Асан и Пеко, од кога су Пековићи. Ово разгранавање на братства у Микулићима било би доцнијег постанка, можда прије 150г.

Радовићи, Коловићи и Муслићи су исто тако заједничког поријекла. Они се са Петрићевићима, Барјактаровићима и Божовићима зову на свадве, па се по томе закључује, да им је старина заједничка.

Чанте су назвате по једном претку, који је носио о рамену „чанту“, налик на торбу. Омер Мујов Чанта броји од себе пасове: Омер (60г), Мујо, Омер, Сулеман, Ценица. Од потоњег имена данас нема у Мрковићима. Ни они не знају за даљу своју старину.

Остала братства у Вељем Селу не знају ништа ни о међусобном сродству, ни о својој старини.

Ж) Дабезићи (Бар)

Овамо су братства: Вулићи, Омераговићи, Сеналовићи, Бојићи, Пековићи, Маркезићи, Калезићи и Дапчевићи.

Вулићи су од два брата: Нике и Пере, који су се давно населили овдје. Док су били у православљу, славили су св. Петку, чији је храм била сеоска црква.

Маркезићи су род са Петовићима из Куња и овде поријекло од два брата из Кастрата. Пековићи и Калезићи не знају за макакво међусобно сродство или сродство са осталим браствима.

Дапчевићи су, по предању, сачуваном код Дапчевића у Врањини, са Цетиња, одакле их је владика прогнао као зле људе. Један се од њих тада преселио у Мрковиће, гдје се и потурчио. Горњи дио села, гдје живе Дапчевићи, звао се Богишић, а доњи дио Ћоросићи.

П.С. Дабезићи су имали 160с у 2011г, у томе 86 Муслимана, 68 Црногораца, просечне старости од 43,3г. Ислам 151, не жели да се изјасни 9.

З) Вукићи (Бар)

С овог села су један род. Њихов је предак, по предању, дошао овамо из Микулића. У Микулићима је, у дну Кабете, био у старо доба млин, од кога и данас показују остатке. Једнога дана вук однесе млинару сина из млина; млинар пође „за слеђу“ и нађе дијете у некој шећини, гдје га дрмају мала вучад. Млинар узме сина, па напусти и млин и село и спусти се у данашње Вукиће, гдје му потомство и данас живи.

И) Пелинковићи (Бар)

Овамо иду братства: Јелезовићи, Фазлићи, Џуери, Рапчићи, Печурице, Шупкићи и Спахићи.

Јелезовићи живе на источном крају села и говоре арбанашки, а Фазлићи унутра и говоре српски. До ових су Џуери, који говоре српски, а жене им и дјеца арбанашки. Арбанашки се језик овдје одомаћио путем женидбе, јер се Пелинковићи понајвише жене из источних села, из Анамала, гдје је у главноме арбанашки елеменат.

Џуери су старином из Спужа од онамошњих Џуера, који су добили ово име по „џеферу“ на џефердарима, које су радо носили. Њих има насељених у Арбанији.

До пада Мрковића у црногорске руке 1878г, Пелинковићи и Клезна били су у заједници са Анамалима и до тада им није ништа било заједничко са Мрковићима. Овакав одношај са Анамалима и гонио их је на женидбу из Анамала. То је и узрок, да Пелинковићи данас једним дијелом говоре арбанашки и на свадбама пјевају арбанашке пјесме.

Пелинковићка браства не знају за међусобно сродство, али се ишак међусобно не узимају и зову се на свадбе; а пошто су ова два знака увијек најјаснији доказ сродства, то се може тврдити, да су Пелинковићи од једног рода, али да су се братства давно раздвојила, па су људи заборавили на сродство. Не може да буде овом својакању узрок у томе, што је село малено, па су се људи убраствили, да се снажније опиру другима са стране. За Раплиће и Шупкиће се прича, да су сродни; Рапчићи су назвати по „рапу“ (углу) у коме се налазе. Спахићи су скупљали тимар од народа и били спахије; зато су и назвати тако. Изгледа да је име Пелинковића братствено име свих Пелинковића или већине њих.

П.С. Пелинковићи су имали 141с у 2011г, у томе 83 Црногорца и 41 Муслимана, просечне старости 37г. Ислам 140, Православни 1.

Ј) Горана (Бар)

Дијели се на Малу и Вељу Горану.

У Малој су Горани: Ковачи, Билеце, Вучићи и Дабеце, а у Вељој: Метани, Исаковићи, Вучићи, Суле (или Сулићи), Дајаки (или Кордићи), Никезићи, Скуре и Болевићи. Као најстарија презимена у Малој Горани се спомињу: Андрићи, Брајковићи и Дуричићи.

Прича се, да су се Метани нега звали Ђуровићи. Сви нерадо причају о својој прошлости, нарочито о поријеклу, и кад морају да кажу, од кога су, онда ће рећи: „Овдје су негда живјели Кавури, и ми смо од њих“. „Кавурима“ називају православне. Горанци су раније живјели у Можуранима, одакле су дошли овдје на купљено имање.

У Никезићима има врло много зидина од кућа. Прича се, да су овај дио села често нападали Малисори, и Никезићи су увијек храбро борили, па су се у тој борби многи истражили. Ратне 1877г Црногорци су сву Горану изгорели, јер се Горанци нијесу хтјели покорити.

За Андриће се зна, да су из Великих Микулића. Кад су Мрковићи протјерали „Латине“ из Мрковског Поља, онда се неки Андрија, предак Андрића, спустио овамо и населио у Горани. С њим су се онда спустили Брајко, од кога су Брајковићи и предак Бручевића.

П.С. Мала Горана је 2011г имала 131с (Муслимани 75, Црногорци 39, Бошњаци 9…), просечне старости од 47,2г. Ислам 128.

Веље Горана је 2011г имала 353с (Муслимана 285, Црногорци 33, Албанци 17…). Ислам 350.

К) Куње (Бар)

Братства су: Душке, Карастани, Вучковићи, Полушка, Томбоји, Ивачковићи (или Робели) и Петовићи.

Душке су негда живјели на Старим Гувнима, у Можури, гдје и данас постоје „Душкина Гувна“. Одатле су, због сиромаштине, пријешли овмо прије 250г. „Душк“ је арбанашко име и значи „шушањ“; тако су назвати по томе, што су насељени на мјесту, гдје има доста шушња од дрвећа.

Вучковићи су од неког Скора из Микулића. Скоро је, по предању, живио у пећини с дјевојком у полудивљем стању. Микулићи су га доцније извели из пећине и упитомили. Од овог Скора воде поријекло Барјактаровићи, и њима сродна братства Божовићи, Петрићевићи, Радовићи, Коловићи и Муслићи од Вељег Села, Вучковићи из Куња и Шабовићи из Горане и Микулића. Према овоме предању, које се сачувало код Вучковића, ово би био најјачи род у Мрковићима.

Илија, син Вучков, од кога су Вучковићи, утекао је од оца у Улцињ, тамо се потурчио и добио име Алија. Овај Алија био је врло храбар, па му улцињски бегови дарују имање у Куњама, на граници према Горани, да се бори с „гусарицама“ и да брани овај крај. За њега се прича да је одбранио Марицу Душкову дјевојку, и да је при одбрани убио четири гусара, а дјевојци нехотице откинуо руку. Прича се, да му је пушка била толико велика, да су његови потомци направили од ње три раоника, и звали су је „лубердеша“. Алија је убио пет гусара при мору под Мрћином. У то доба су у Куњама живјели: Душке, Карастани и некакав Топаловић, од кога данас нема нико.

Вучковићи се дијеле на Алијће, Фазличиће, Усеновиће и Барјамовиће.

Палушка је „доводник“ (придошљак) из Мискина, али не знају, гдје је ово мјесто.

Томбори су из Томбе, из Бара, а исто тако и Меметовићи, који су дошли овамо за занатом.

Ивачковићи или Робели су из Румуније; мисли се, да су од „слаба рода“, па их други као такве држе.

Петовићи су старином из Кастрата, одакле су два брата утекла „од крви“. Један се од њих населио у Дабезићима и од њега су Маркезићи, а други у Куњама и од њега су Петовићи. Три брата Петовића су били веома хитри, па су прескакали коња и на њему нож. Један од њих, у прескакању, посјече се по пети, и по томе се ово братство назвало Петовићима.

Прегледавши поједина браства мрковићка по поријеклу и међусобном сродству, бацићемо један општи поглед на Мрковиће и њихово поријекло. Према подацима, црпеним из народног предања, не зна се откуда Мрковићи или већина њих, или један повећи род њихов воде поријекло. Само поједина братства доводе своје поријекло из кога мјеста изван граница данашњих Мрковића, а главна маса, велика већина мрковићког с не зна да брои пасове ни до оних предака који су пријешли у ислам; не зна се о сродству са браствима, с којима се зове на свадбе и међусобно не узима. Навео сам, да је памћење код њих слабо, јер није неговано причом, нити појачавано догађајима, који се морају памтити. Прелазак у ислам учинио је, да заборављају на своје православне претке и догађаје, везано за њих…

П.С. Куње су 2011г имале 415с (Муслимани 170, Црногорци 148, Срби 50…) просечне старости од 44,5г. Ислам 308, Православна 78, Католичка 14.

3. Подможурско становништво

А) Салч

Дедићи, Лукићи, Пецићи, Пепићи и Борловићи су из Шестана од онамошњих брастава, а Добрецовићи из Ливара од онамошњих Добреца. Сви су католици и славе: Борловићи св. Рока (16.8), Добрецовићи св. Ану (26.7), а сви остали Петров-дан, као и браства, од којих проистичу. Сви Салчани говоре арбанашки и понешто српски. Земљиште Салча било је раније својина улцињских Турака, и данашњи Салчани доселили су се овам због сиромаштине, да раде агинску земљу. Први се доселио Пал Пренка Лукић прије 120г. Овдашњи су Шестани, као и сви Мрковићи, врло вриједни и штедљиви, а улцињски су Турци живјели раскошно, предавши се лијенству и нераду, па су били приморани, пошто су им приходи од бродарења пали, да постепено продају своја имања у Салчу и по другим мјестима. Нови насељеници, махом Шестани, откупише онда турска имања и стално се привезаше за ова мјеста. Данас Турци немају у Салчу ништа.

Б) Круче (Улцињ)

Мемовићи, Метовићи, Фазловићи, Цановићи и Луковићи, сви мухамеданци, овдје су од старине. Воде поријекло од улцињских Турака, који су имали овдје своју земљу и куће.

Моровићи, Дедићи и Бордићи – католици, дошли су овамо из Шестана на агинску земљу, као и Шестани у Салчу, па су је доцније откупили. Моровићи славе св. Илију, Дедићи Петров-дан, а Бордићи Св. Рока.

Митровићи су се доселили овамо из Братоножића послије 1878г и славе зимски Никољ-дан.

Македонци су досељени од некуд из Македоније и раније од Митровића и славе Велику Госпођу.

П.С. Круче су имале 2011г укупно 142с (Албанци 68, Црногорци 29, Муслимани 19…) просечне старости 42,2г. Ислам 85, Католичка 28, Православна 17…

Б) Круте (Улцињ)

Марђоновићи, Дабовићи, Добрићи и Дедићи су из Шестана, и досељени су овамо, као и остали Шестани, због сиромаштине на агинску земљу, коју су доцније откупили.

Марђоновићи славе зимски Никољ-дан, Дабовићи и Дедићи Петров-дан, а Добрићи св. Ану (26.7).

Лаковићи, мухамеданци, такође су из Шестана, а у ислам су пријешли, пошто су дошли овамо. Остали сељани, мухамеданци, произилазе од улцињских Турака, који су овдје досељени из Улциња на своју земљу.

Кад су се Шестани стали досељавати, овдје је било повише улцињских Турака, који су стално живјели у селу; Турци су били у већини, а уз то и господари, па су досељени Шестани били изложени насиљима од стране Турака. Кад је један Шестанин добавио свињче, комшије, мухамеданци, пожалише се његовом аги, у Улцињу, наводећи, да се његово прасе брља у истом „куљу“ (ублу), одакле они узимају воду за умивање, кад иду у џамију да клањају. Ага, веома љут на свог чипчију, дође у Круте, с намјером, да га казни и да му прасе избаци из села. Но чипчија је познавао ћуд свога аге, па му донесе у пешкеш добро јагње, не би ли га умилостивио. Ага прими јагње и расположи се, па заборави на неприлику својих једновјерника, и рече чипчији: „До сад си држао једно, а од сад држи и троје, а они нека се граде, како знају.“

П.С. Круте су 2011г имали 525с (Албанци 480, Муслимани 24, Црногорци 16…) просечне старости 42г. Ислам 521.

Г) Коломза (Колонца, Улцињ)

Дијели се на Доњу и Горњу Коломзу.

Лукићи, Марђоновићи и Борловићи су из Шестана од онамошњих истоимених братстава. Лукићи су досељени прије 110, а Марђоновићи прије 70г и славе Петров-дан. Борловићи су се доселили много раније и сви су их досељеници из Шестана нашли овдје; они, као Борловићи у Салчу, славе св. Рока.

Добрецовићи и Ниловићи су из Ливара, и славе Митров-дан. Они су давно пресељени овамо. Пеиђоновићи су дошли из Крајине прије 90г а даља им је старина из Мирдита; славе св. Андрију. Луловићи су из Мида, одакле су дошли овамо на имање своје мајке и примили крсно име њена оца, св. Андреју.

Гужда је из Арбаније и доселио се на женино имање; слави 3.7 (св. Анатолије)

Куртовићи су из Мрковића; Боловићи од Бољевића из Црмнице, одакле су се давно доселили; Ђеури су из Клезне; Никшић из Никшића, одакле је дошао његов дјед. Ђураши, Бозаџије, Дурак и Шобовићи не знају за своје поријекло.

Земља у Коломзи најприје била улцињских Турака. Док су Турци радили своју земљу, они су излазили овамо само љети, да засију земљу, а у јесен, кад би прибрали род са земље повратили би се у Улцињ, гдје су зиму проводили. У Коломзи су имали куће за летње становање, а у Улцињу боље куће. У Коломзи се и данас види много турских гробова, а ту је и разваљена џамија. Садашњи су сељани дошли овдје као чипчије, па су имање доцније откупили.

П.С. Колонза је 2011г имала 228с (Албанци 144, Црногорци 43, Муслимани 13…) просечне старости 38,4г. Католичка 105, Исламска 103, Православна 6.

Д) Братица (Улцињ)

Бајловићи, Дедићи, Марђоновићи, Перколовићи, Лукићи и Џиковићи су из Шестана; Добрецовићи, Становићи, Брисковићи, Ниловићи и Јунковићи су из Ливара; Жуђели, Пелинковићи и Рамовићи из Мрковића, и Вулићевићи из Лимљана. Сва католичка братства из Шестана и Ливара славе иста крсна имена, која и њихови рођаци; Перколовићи славе св. Павла (биће Петров-дан), Ниловићи св. Ану, Џиковићи Петров-дан, Брисковићи Митров-дан и Јунковићи зимски Никољ-дан.

Као што се из ових података види, подможурско је с великим делом шестанско. Земљиште у Шестанима је кршевито и тијесно. Шестани су се, као горштачко племе, јако намножавали, и земљиште им је постало тијесно. Стијешњени озго планином и Мрковићима, оздо језером, а с бокова другим селима и племенима, Шестани су били принуђени да се расељавају. По свему изгледа, да је њихово расељавање отпочело прије 200г. Неки су се онда иселили у Далмацију, око Задра, гдје и данас има њихових потомака, а многи су се иселили под Можуру на турску земљу. Пресељење у Далмацију извршено је за кратко вријеме и у повећем друштву, а пресељење под Можуру повремено и појединачно.

Ова разлика у времену и начину исељавања потиче од даљине Далмације и близине Можуре. Кад се човјек сели далеко, сели се још с киме, а кад се сели близу иде и сам.

Шестани, а тако и сви из Ливара и Крајине, досељавали су се појединачно и повремено. За Борловиће у Коломзи тврди се, да су се доселили најраније, можда прије 150 и више година. Остали су се досељавали постепено, један по један, скоро од свих брастава, и тако је ово пресељење било без реда и распореда: кад је ко хтио, гдје је ко хтио и кад је коме потреба била. На пресељење је утицала само сиромаштина. У почетку нијесу ни продавали своје имање у Шестанима, докле су тамо купили земљу од Турака. Исти примјер видимо и сада код Шестана у Малим Микулићима, имају и у Шестанима имања. Додуше, овима је до Шестана близу, али није било далеко ни онима испод Можуре, када су за један дан могли стићи у Шестане.

Људи су овамо долазили да раде турску земљу, па се сваки селио на имање, које држи, без обзира, да ли је близу неког свог или не. Тако је дошло до мјешавине, те се не види никаква браствена подјела, као код брастава и племена, гдје су се људи по својој вољи насељавали бирајући мјеста, гдје ће се развити њихов рад.

П.С. Братица је 2011г имала 233с (Албанци 156, Црногорци 41, Срби 7…) просечне старости 41г.Католичка 144, Исламска 66, Православна 20…

4. Улцињско становништво

 

 

 

 

 

А. Улцињ

Како је Улџињ био поприште многих историјских догађаја и исељавањ, те је настала велика етничка мешавина. Овдје су се сударали интереси Римљана, Илира, Срба, Млечића, Италијана, Арбанаца, Турака и других. За доба римске владавине овдје је, без сумње, цветала култура; то се најбоље види по силним остацима римске архитектуре. За доба српског господрства у Улцињу су српски владари и властела имали своје дворове. Улцињ је тада имао српски карактер, и траг тога доба остао је у именима разних мјеста.

Турска владавина (од 1572 – 1878) измијенила је етнички карактер Улциња. Арбанци су се, за ово доба, нагло усељавали на опустошена мјеста и не само Улцињу, већ и свим улцињским селима, дали свој карактер. Отада се у Улцињу одомаћио арбанашки језик и постао владајући, и српски се постепено губио, докле га готово није и нестало. Становништво је и данас претежно арбанашко; по вјери је највише мухамеданаца, па православних и католика. Православни су појачани са досељеницима из Црне Горе, зато данас и чине повећу масу.

У Улцињу од старине живе: Бушатлије, Ресулбеговићи и Капетановићи. Ово су најчувенија братства, у чијим је рукама често пута била власт над Улцињем.

Бушатлије су дошли из Бушата и род су чувеним скадарским везирима Бушатлијама.

Ресулбеговићи воде поријекло од чувене п Ресулбеговића из Херцеговине. Ово је браство веома уважено у Улцињу, а било је и беговских кућа, од које је био најчувенији Арслан-бег. Не зна се, кад су се и зашто доселили њихови преци; са онима у Херцеговини својакају се.

Капетановићи су старо улцињско братство. Прича се, да је од ове п био чувени „гусар“ Лико Цен, који је у доба поморске несигурности био веома познат са гусарења. Једанпут је он ухватио на мору један брод, у ком је било много „аџија“ и потопио га заједно са турцима. Султан га је за то гонио, и био је одредио велику своту новаца ономе, ко га ухвати или убије. У исто доба појави се на мору други опаснији гусар, Ламбро, родом Грк; овај је био закрчио морске путове и постао страшило за поморце. Султан је давао још већу награду ономе, ко убије Ламбра, али се не нађе нико, да га гони. Онда султан поручи Лику Цени, да ће му све опростити, па га и наградити, ако убије Ламбра. Лико Цен прими понуду и обвежу се, да ће убити Ламбра или сам погинути, и у  првом сукобу убије Ламбра. За услугу султан је подарио Лику Цену титулу капетана, по чему се његово потомство и прозвало…

У Улцињу нема правих Турака; то су махом помухамедањени Арбанаси, који су се овамо уселили из оближњих места, а понајпре они, који су имали већих заслуга за турску ствар…

П.С. Улцињ је имао 10.707с (Албанци 6.520, Црногорци 1.828, Срби 915, Муслимани 541, Роми 155, Египћани 73…), просечне старости 37,3г. Исламска 7.297, Православна 2.425, Католичка 691…

Б) Пистула (Улцињ)

Овамо живе: Паљоке, Марвасије, Симони, Дабеце, Куртовићи, Гоге, Повара, Печурица, Крајина, Међурјеч и Вучетић.

Паљоке, Марвасије и Симони су из Мирдита, одакле су њихови пребјегли овамо, бјежећи „од крви“. Они не знају за макакво међусобно сродство, али по томе, што славе св. Марију (2.7), може се претпостављати да су род.

Дебеце, Куртовићи, Повара, Печурица, Међурјеч и Вучетићи су из Мрковића, одакле су се доселили понајвише због сиромаштине. Гоге су из Арбаније, а Крајина из Крајине.

Појам братства се све више губи. Браства су малена, па се људи радије презивају по селима и племенима, из којих су; тако представљају јачу средину и с тиме рачунају, кад је у питању заштита или освета.

П.С. У Пистули је 2011г живело 384с (Албанци 295, Муслимани 39, Црногорци 33…) просечне старости 37,5г. Ислам 301, Католичка 57, Православна 22…

В) Зогање (Улцињ)

Делићи су из Шкреља и досељени су давно; славе зимски Никољ-дан.

Радовићима је старина из Климената из Селца; славе прољетни Крстов-дан (3.5.).

Бојковићи су из Мида;

Пелинковићи су из Мрковића;

Селмановићи из Васојевића, одакле су, бјежећи „од крви“, дошли давно и потурчили се;

Крајињани су из Остроса, досељени због сиромаштине;

Туфањори су из Улциња, досељени давно на купљену земљу;

Самук је из Арбаније.

Пајовићи, Никезићи, Перићи, Дедићи, Вешовићи и Митровићи су из Куча; Пламенац је из Црмнице, Вучељић из Брскута, Нуцуловић из Коћа, из Затријепча, Мирдита из Мирдите, Секулићи из КОмана и Ћетковићи из Љешанске Нахије. Све су ово новији досељеници, послије 1878г, насељени махом на земље оних Турака, који су емигрирали. Пајовићи и Никићи се још и данас селе љети са стоком у кучке планине.

П.С. Зогањ је имало 2011г укупно 397с (Албанци 250, Црногорци 102, Срби 23, Муслимани 12…) просечне старости 37,6г. Исламска 259, Православна 79, Католичка 56…

Г) Дарза (Улцињ)

Сви су житељи Дарзе из Црне Горе послије 1878г. Мијовићи, Вулевићи, Перићи, Дедићи, Савовићи, Поповићи (1 дом), Рашовићи, Вујошевићи и Николићи су из Куча, Вукчевићи и Шћеповићи из Љешанске Нахије, Бановићи из Љубостиње, Симоновићи и Јовановићи из Бјелопавлића, Поповићи (5 домова) из Пипера, Антоновићи из Пјешиваца, Ђурићи из Брчеља и Крајињанин из Крајине. Овај потоњи је католик, а остали су православни.

Насељенике у Дарзу је намамила Бривска Гора, која је у Црној Гори, нарочито у Кучима, чувена се своје зимске паше. Но рђава клима и лоше воде за дуго времена ће ометати напредак, а може се и десити, да се људи због тога и расеље одавде. Исушење Улцињског Поља побољшало би здравствене прилике ових мјеста, те би се људи радо насељавали око овог пространог и плодног поља.

Покушавало се, да се у околину Улцињског Поља населе колоније Црногораца, али се при томе увијек рђаво радило.Сматрало се за особиту милост владарску, ако се некоме на молбу даде 10-20 рала необрађене земље у Улцињском Пољу, обрасле трском и травом; а онај који би то примио, морао је земљу раскрчити и убаштинити, без икакве државне помоћи. Многи су потрошили доста пара крчећи трске по пољу, па су најпосле, немајући користи, напустили земљу и повратили се у Црну Гору. Дешавало се да морска вода преплави земљу и онеспособи за рад. Тако је и Дарза насељена, а држава само је саградила једну бистијерну.

П.С. Дарза је 2011г имало 135с (Црногорци 57, Албанци 43, Срби 28…), уз просечну старост од 34,6г. Православна 85, Исламска 32 и Католичка 16…

Д) Свети Ђорђе (арбанашки Шин Ђерђ)

Поповићи су старином из Ругова одакле су пребјегла овамо три брата, бјежећи „од крви“; један се од њих населио овдје, други у Крођама, преко Бојане, а трећи на Бели, према Фраскањелима. Потомство овог у Св. Ђорђу прозвато је Поповићима, који су у Ругову од њихова рода били. Можда је ово име било заједничко свој исељеној браћи, док су још била у Ругову. Поповићи славе пролећни Крстов-дан (3 маја).

Бољевићи су из Црмнице, а сада се зову и Пјетрколевићи. И они, као и Поповићи, славе Крстов-дан.

Цуровићи су из Крајине и дошли су овамо давно. Прича се за њихова претка у Крајини, да није хтио да плаћа по 10 пара годишњег харача, па је зато напустио Крајину. Делићи, Шкреља, Мирдите и Задримац живе на туђој земљи и обрађују је као чипчије.

Сви су сељаци католици и одржавају своје старе обичаје не само о крсним именима, но и о Божићу. На бадње вече ложе бадњаке унакрст, пуцају из пушака, иду у цркву прије зоре, а о ускрсу шарају јаја.

П.С. Свети Ђорђе је 2011г имало 69с (Албанци 69), просечне старости 37,4г. Католици 69.

Ђ) Сутјел (Улцињ)

Задрима је из Задриме, по чему је и добио име; слави Никољ-дан. Радовићи су из Климената, из Селца, одакле су се њихови претци доселили давно због немања њива и паше за стоку. Везе са Селчанима и данас подржавају; задржали су право на старе планине, куда и данас љети издижу са стоком. То у многоме и поправља њихово здравље у овом нездравом мјесту. Славе прољетни Крстов-дан.

П.С. У Сутјелу је 2011г било 20с (Албанци 20), просечне старости 41,3г. Католици 20.

Ђ) Реч (Улцињ)

Шабани су из Љуботиња, у Црној Гори, од онамошњих Шабана; њихови су се преци најприје населили код Обода. Славе зимски Никољ-дан (Шабани у Љуботињу славе Ђурђев-дан).

Лоши су из Мирдита и давно су дошли, бјежећи „од крви“; славе пролећни Крстов-дан.

Загора је из Загоре, из Ријечке Нахије; слави зимски Никољ-дан, као и рођаци им у Цеклину.

Радовићи су род онима Радовићима у Сутјелу.

Сви су сељани католици; полажу бадњаке и сједе уз њих док не прегоре; о крсном имену имају исте обичаје, као и они у светом Ђорђу.

П.С. Реч је 2011г имао 61с (Албанци 60, Црногорац 1), просечне старости 41,9г. Католици 61.

Ж) Ђурке (Улцињ)

Сефовићи су из Задриме, а Гризон из Скадра. И једни и други су мухамеданци.

З) Штој (Улцињ)

Макеји су из Шкреља и славе зимски Никољ-дан.

Рудоји су из Климената, из Селца и славе пролећни Крстов-дан.

Лелчаји су из Климената.

Овдје има још Хота и Кастрата, који се презивају по племенским именима.

Шкрељи и Кастрати славе Марков-дан (25.4.), као и браћа им у Малесији, а Хоти (Јовањ-дан (29.8), као и сви Хоти у Малесији.

Малисоји су од старине слазили овамо са планина, да по травном приморју напасају стада. Ово пространо поље од Бојане до језера Зогаја било је у старо доба пусто, па су га Малисори зими искоришћавали. Обилата паша давала је сточарима могућност, да презиме стоку лако, а пролећи су се опет повраћали у своје планине. Да би присвојили ово пространо поље и да би се осигурали, да се ко с друге стране не увуче овдје, људи раскрстише нешто земље и подигоше куће и тиме ударише темељ својини у овом мјесту. Отада су они стално обрађивали и земљу; и тако се овдје зачело стално насеље, које би могло бити далеко веће, када би се исушило Улцињско Поље, када би се каналисала Бојана и исушило Скадарско Поље.

С улцињских села у већини је арбанашко. Дарза је једино село, насељено Црногорцима; ово је учињено с намјером, да се Бривска Гора сачува и из ње истјерају Малисори, који су и послије 1878г слазили зими са стоком и пасли је. Црногорци су имали са Малисорима честе свађе, које су се најпослије завршиле крваво; Малисори су онда коначно напустили Бривску Гору. Мјештани наводе врло много смртних случајева, па и читаве породице које су се од болести истражиле.

И остала су мјеста болесна. У Пистули постоји повелика кућа са четири дома (Пољака), гдје је нега био читав „вод људи“ (20-25 војника), па су се од болести истражили, и данас их је мало. Близу Пистуле има винограда улцињских који се рационално обрађују, али Арбанаси не усвајају нову културу лозе; они би хтјели, да им лоза рађа без много труда и трошка.

Међу с улцињских села нема везе, која би људе спајала у племенску цјелину. Подможани то унеколико јесу, јер их је већина из Шестана и Крајине; по осталим селима видимо досељенике са разних страна и из разних мјеста: Климената, Хота, Шкреља, Кастрата, Миридита, Црне Горе, Крајине и других мјеста. Међу таквим с није могло доћи до зближења и уједињења у цјелину, јер не само што крвно нијесу сродни, но није било ни заједничких интереса, који би их јаче везали.

П.С. Горњи Штој је имао 2011г 107с (Албанци 94) просечне старости 37,4г. Католици 98, Православни 9.

Доњи Штој је имао 1.120с (Албанци 551, Муслимани 176, Црногорци 164, Срби 110…) просечне старости 41,1г. Исламска 485, Католичка 365, Православна 214…

5. Аномалско становништво

Скоро сва су анамалска браства малобројна, обично од 1 до 5 домова; отуда је загонетно, да људи не знају за ма какво међусобно сродство. Тешко је разумјети да се овака браства не својакају, него се скоро свако браство сматра као посебан род.

Није могуће, да међу собом појединим браствима нема крвне везе. Кад се зна, да је многим браствима овдје старина врло велика можда допире до 4-500 година или и више, онда се та појава може протумачити само као пошљедица слабог интересовања за родбинске везе. Ова су мјеста потпала под Турке одмах по заузећу Скадра; људи су се одали раду, који им је био једина гаранција за живот и опстанака. Не тражећи проширење, права и привилегије, скопчане са снагоим и обавезама, људи нијесу много полагали на сродства па су се родови цијепали.

Анамали су без већих родова, зато никад нису били активни. Само племена са јаким родовима могла су развијати се и проширивати и улазити у борбу с другим племенима. Без великих родова племе се не може ни организовати; само умножена браства служе као стожер мањим. Тога у Анамалима нема, нити га је било. Родови су били не само малени, но и неистакнути, без иницијативе и снаге.

Може се претпостављти, да су ова мјеста највише насељена у доба турског надирања на Арбанију, када су се појединци из сјеверне Арбаније досељавали овамо. Старина је многих, који то још памте, из тих крајева, највише из Мирдита.

У Анамалима у Шасу има неколико породица, које не знају коме братству припадају.

У Анамалима је мало задруга. Највеће су: Матије Ђони из Доње Клезне од 14 чељади (синови и унуци), Морина Маркова из Доње Клезна од 18 чељади (други братучеди), Пренка Маркова Шкреље из Амуле од 15 чељади, Муха Алила Авдије од 14 и Муја Исуфова Лике од 13 чланова. Много је породица са 2,3 до 5 чланова. У општини владимирској има 7 задруга по 10ч, 4 по 11, 1 по 12, 1 по 13 2 по 14, и по 15 и 2 по 16чланова.

Становништво Анамала махом је старо и само мали дио зна одакле су му преци дошли. Један дио с дошао је овамо из сусједних Мрковића. Села Љесковац, Међурјеч и Калимани припадају Мрковићима. Ово усељавање из Мрковића било је због сиромаштине. Неки је дио досељен из Крајине, одакле су прелазили овамо због сиромаштине. Крајињани су се у сва времена пресељавали у Приморје, јер им је у родном мјесту било тијесно; али у Анамалима нијесу могли засновати чиста своја села, као што су Шестани под Можуром.

Сулагије у Косићу су из Климената, а Лулићи из Суме.

Ковачи из села Суме су дошли са Цетиња. Они су онда били православни и бавили се ковачлуком. Њих су била два брата врло сиромашна. У то доба наступа помор и цијело се село истражи; само остану они и купе велико имање у Суми, па се брзо обогате. Њихови су се синови потурчили, само да би били безбједнији и сачували своје имање.

Цековићи и Настрадиновићи у Мидама су старинци, а остали Миђани су из Туђемила.

П.С. Косићи су 2011г имали 306с (Албанци 295). Исламска 285, Католичка 13.

Доњи Облик –Ресулаја има 4 дома, од којих је 1 из Крајине, 1 из Валоса, а 2 су старинци; Дудај, Шахин, Дурмај, Зенегај, Лакај и Мицај су из Крајине; Мулиси и Алиосман из Кравара; Калиман из Калимана; Мустаџијај, Постробај и Ујка из Постробе, близу Скадра; Рагами из Рагама, преко Бојане; Адемај из Зуоса; Дришт из Дривоста; Шутај из Шкреља; Тегај из Растишта; Зетјирај из Мурићана; Гаруц из Дарле преко Бојане; Метај из Селите; Ђокхој из Боботи; и Брачај из Драмоша.

Доњи је Облик насељен из Горњег. Људи су раније живјели при Тарабошу, у данашњем Горњем Облику; овамо су слазили, да раде земљу у пољу, и сваки је у Доњем Облику имао кућу за смјештање кукуруза. Ушљед намножавања и диобе с у Горњем Облику, многи су се иселили и спустили доље, добивши земљу у пољу и кућу у Доњем Облику.

Мурићани и Штуф.

Лекоји су из Шкрема; Краљани, Додај, Бообти, Скејан и Велиман су из Крајине; Џакањ и Оручи из Бобота; Хоти из Хота; Мулиси из Кравара; Гајан и Тапалај су из Миридита; Велај у Штуфу нијесу сродни са Велај у Горњем Облику. Честа су братства са једнаким именом, а нијесу међусобно сродна.

Горица

Аметој. Хоџај и Куртој су из Сукубина. Врло су честа сељакања из једног у друго аномалско село. То смо видјели при прегледу насеља у Доњем Облику, а то се види и код осталих села. Старије с у Горици истражило се, и данашње с увукло се на његово мјесто

Мала Лина: Штањан Цурој и Богој су из Крајине.

Вилгари: Аџијај су из Подгорице и досељени су давно; Мадгуш, Брајата и Нила су из Крајине. Неки Крајињани и данас имају земљу у Вилгарима, а живе још у Крајини. Кад настане диоба онда ће се неки члан задруге иселити у Вилгаре на свој дио.

Обод: Томај, Мариној и Чукој су из Црне Горе; Марђокој из Крајине; Гоцај из Шестана.

Зуос: Хасај су од Шестана; Ромај, Ардолај, Чукај, Мураматај, Луколићи, Рамушевићи, Драговићи су из Крајине, највише из Мурића; Факој и Аџимант су с. Турска влада је била у Зуосу подигла 15-20 лијепих кућа за бјегунце из Мурића, кад је Крајина 1878г припадала Црној Гори; сада су се сви повратили на своје домова, а ове су куће потпуно порушене.

Горњи Облик: Рашкете су из Мрковића; Сума из села Суме; Дибрани из Дибра; Меремај, Велај и Фетахај су сс, а тако и Ардолој, Тафилај и Ешкој.

Драмош: Брацој, Метамори, и Занеликој су сс.

Многе породице носе име по племену, из ког су дошле (Крањани, Шкрељ, Хота, Дибранин итд.) или по селу (Сума, Мадуш, Калиман итд.). Тога се обичаја и данас држе сви Арбанаси. Ова навика проистиче из осјечаја племенског поноса; докле човјек носи име свог племена, сматра се његовим чланом, па ма гдје живио; и човјек кас се презива именом чувеног племена, улива другоме поштовање. Сви Анамаљани и данас држе православни календар. Јун називају „лисан“, јули зову „шобат“, август „гушт“, септембар „вјешт“, октобар „касем“, новембар „мухарем“, децембар „евел“. И ако су мјеста имала више додира са католицима но са православнима, ипак све дане у мјесецу рачунају по православном календару. Изненадило ме је да су увијек тачно знали православни датум, а католички никако. Уз њихово признање, да су из православља пријешли у ислам ово је доказ више, да су заиста негдашњи становници Анамала били, бар у већини православни. Ово потврђују и црквине које су, скоро без изузетка, православног типа.

Анамаљани, који су превјерили давно осећају и данас поштовање према овим црквинама. То доказује: да данашње становништво датира од доба када је у Свачу била епископија и да су њихови преци били православни. Многи Анамаљани, данас мухамеданци признају негдашње своје православље; Шасани се скоро поносе тиме што су њихови преци имали тако велељепне цркве и не могу да изашале натписе, који су однешени или уништени…

Погледавши насеља Приморја, долазимо до закључка: да су Мрковићи једино племе, које се може узети као такву, у смислу црногорских и малисорских племена; да су Мрковићи старосједиоци, спуштени са Румије, и да се у старосједиоце Приморја могу урачунати још многа барска, улцињска и анамалска братства, Зупци и Заљев; да су крајеви испод Можуре и у Улцињском Пољу били негда насељени, али да су се њихови житељи, у главноме, повукли у Улцињ; да су Подможурани и с Улцињског Поља, у већи, досељеници, који су се овамо спустили, махом због сиромаштине у 18 и 19в, и радили с почетка агинску земљу, коју су доцније откупили;  да су Подможурани већином из Шестана, а они у Улцињском Пољу са разних страна; да од Зубаца до Калимана преко рјеке Међуречја влада чисти српски језик; у Подможури, улцињским селима и Анамалима арбанашки а у Улцињу српски и арбанашки; да су сви Зупци католичке, а сви Мрковићи и Анамали, с незнатним изузетком, мухамеданске вјере, док су по осталим селима све три вјере измијешане, да су улцињска села веома болесна и с у опадању, док су остала насеља и дио анамалских села више мање здрави и напредни.

5. Сеоца

Братства су: Лекићи, Дабановићи, Пајовићи, Маровићи, Поповићи и Перовићи.

Лекићи су род Шестанима и произлазе од једног од шест брата, од којих су Шестани. Код Лекића се предање о претцима много јаче сачувало, но у Шестанима. По том се предању предак Шестана и Лекића звао Зефа, живио је у Шкрељима и био старешина у селу. Зефа је тамо убио некога, па утече, јер му је братство било мало, и најприје се настани у Зети; одатле се пресели у Скадар, гдје се и оженио. Сељани села, из ког је био Зефа, доцније помире Зефа са својтом убијенога и овај се поврати у своје село. Но Зефа опет убије некога и сада се коначно исели, утече на другу страну језера и насели се у Пулишу код Волосмона, по дну данашњих Шестана. Зефа је имао шест синова. У то доба и Горњи и Доњи Шестани били су скоро пусти, па Зефа изађе на брдо Видријак, између Доњих и Горњих Шестана, и одатле подијели међу своје синове све данашње шестанско земљиште.

Најмлађи син Зефин звао се Лека; он је био најлепши и отац га је највећма волио. У Скадру је онда био паша Србин православне вјере, који је Зефу пазио. Кад је једанпут Лека пошао с оцем код паше, пашина се сестра загледала у њега и узме га за мужа. Лека се тада преселио из Пулиша у Селца, гдје његово потомство и данас живи. Он је нашао у Сеоцима Меровиће, Дабановиће, Пајовиће а можда и друга братства, којих данас нема, и замолио их, да му даду онолико земљишта, којико узоре за вријеме службе божје. Они му обећаше толико земљишта уступити, и Лека позове браћу из Шестана, да му помогну орати. Брећа Лекина толико узораше, да се остала братства побојаше, да неће њима остати ништа, па наредише попу, да похита са службом. Чим је поп довршио службу, сељани повикаше Леки: „Стани, копилане, нећеш више!“ И мјесто, доклен је узорао, отада се зове Копилица.

Кад се Лека населио, паша му је дао шаторе, докле не сагради кућу, и дао му је ферман, по коме нигдје у близини не смије бити турска војска.

Лекићи у Подгорици (потурчењаци) своје се са овим Лекићима, по чему се даје мислити, да су њима род и њима.

Митар Лекић, стар 80г (1912г), броји пасове до Леке: Митар, Јоко, Мијат, Паво, Цеко, Јован, Вуко, Ђуро, (и брат му Нико) … Лека. Ђуро и Нико су били унуци Лекини. Рачунајући Митра у три паса, онда од Леке може да буде 11 пасова што чини 300 или нешто више година.

Лекићи славе Врачеве; то и данас славе православни Вучедабићи у Шестанима, који су род Шестанима, па и Лекићима. Покатоличени Караникићи су до прије 50г славили Врачеве, а сада их и они и православна Драчевица послужују.

Дабановићи, Поповићи и Перовићи су из Климената. По прадању, које се чува код Дабановића, сва ова братства потичу од три брата, који су дошли и населили се, гдје су данашњи Дабановићи, у некој јами, која се зове Ћукова Јама. Дабо је остао ту и даље и од њега су Дабановићи; остала се браћа преселе у Горња Сеоца и од њих су Перовићи и Поповићи. Предање Горњих Сеочана разликује се од овог, јер они не кажу да су сродни с Дабановићима. По њиховом предању, предак Перовића и Поповића звао се војвода Ратко, и живио је у Селцима, у Климентима. Турци му убију брата Пера; Ратко га освети, па утече преко Скадарског Језера и настани се у Годињама, гдје се и данас једно мјесто по њему зове Ратковина. Не Ратко није дуго живио ту, јер је мјесто било болесно, па се исели близу данашњих Горњих Селаца, гдје се још познају остаци његове цркве. Одатле се доцније преселио у Горња Сеоца, гдје му потомство данас живи.

Ратко је имао два сина: Луку и Пера. Лука захвати земљу у подножју Игара, а Перо се насели на противној страни. Од Луке су Поповићи, а од Пера Перовићи, који се дијеле на мања баства: Ивовиће, Вучевиће, Прентовиће, Перовиће и Вуковиће. Поповићи су назвати по томе, што је од њих било попова. Перовићи и Поповићи су до скоро нијесу узимали.

Ратко је имао и трећег сина Вуксана, који се био верио из Луча, па је погинуо у Зети, водећи дјевојку. Ратко се, по предању, презивао Орландић, па се зато Горњи Сеочани гдјекада презивају тим општим именом.

Поп Лука Ивовић, стар 52г (1912г), броји пасове од Ратка: поп Лука, Раде, поп Јово, Перо, Мило, Нико, Ђуро, поп Иван (од кога су Ивовићи), Мирчета, Перо, Ратко Орландић. Рачунајући попа Луку у два паса, од Ратка може да буде 11 пасова или око 300г…

Пајовићи су из Врања, из Зете. Отуда су се иселила четири брата, и од њих су: Пајовићи у Доњим Селцима, Ђоновићи у Грчелима, Поповићи у Доњој Зети и Омерћевићи у Жабљаку. Предање Пајовића покушава, да докаже, па проистичу од Ивана, брата Ђорђа Кастриоте. Пајовићи и Дабановићи се не жене међусобно, и ако нијесу сродни; они су се убратили давно и живе у засебном дијелу села. Пајовићи славе Митров-дан.

Маровићи су најстарији с у Сеоцима. По дну села су рушевине сухомеђе од цркве, коју су, по свој прилици, зидали Маровићи. Славе Митров-дан. Иза Маровића су дошли, скоро једновремено Дабановићи, Перовићи и Поповићи, иза њих Пајовићи, а затим Лекићи…

Сеочани нијесу давали Турцима арач, иако су били под турском влашћу. Кад је једном Турчин дошао из Скадра и у име арача узео неком Пајовићу двије козе, Пајовић га је убио. Отада се Турци нијесу усуђивали, да долазе у Селца за арач.

И Крњице и Селца су све до 1876г припадали Турској. И ако су Црногорци потукли Турке у Крњицама 1862г, у ком су боју Сеочани и Крњичани узели жива учешћа, те је било изгледа, да ће ова два села припасти Црној Гори, ипак су и једни и други остали под Турцима. Но и ако су били под Турцима, турска је власт над њима била незнатна и они су сами собом управљали.

Да би стајали на страни Црне Горе, а да им Скадар ипак верује, њихови су се прваци умјели вјешто опходити са скадарским пашама. Тако су они Турке обмањивали, да Турци нијесу страховали од њих, нити су према овој страни подизали ма каква утврђења.

Иако су се Сеочани држали дволично, ипак су се некад непријатељски понашали према Турцима. Раније су они радили турску земљу испод Жабљака, гдје су љети ишли на рад…

П.С. Сеоца су имала 2011г 34с (Црногорци 32), просечне старости 34,8г. Православна 32.

6. Крњице (Бар)

Братства су: Вучераковићи, Вукићи, Марковићи, Вукотићи, Стојовићи, Ђонковићи, Пекићи, Јововићи, Лукићи, Савовићи и Јолићићи.

Сва су ова братства, осим Вучераковића, Вукића и Ђонковића, са Пељева Бријега, из Тримова Дола. Овај је поп, због убијства, утекао из родног мјеста и дошао овамо, па се најприје најмио да служи калуђера у Старчеву. У то доба у Крњицама живјели су Вучераковићи и Вукићи, и калуђер им постави овог попа за пароха. Поп се настани до данашњих Марковића, гдје је у сусједству имао потурчене Гарбовиће и Петале. Ово су била стара братства која данас не постоје овдје…

Поп је имао синове: Марка (Марковићи), Јова, Сава (Савовићи) и Стоја (Стојовићи). Јово је имао сина Нику, а овај Јолицу (Јоличићи) и Јокету (Јокетићи). Потомство сеНикино зове Никјововићи. Кад је Ника био врло стар, дошли су одбјегли Гарбовићи, да продаду своје напуштено имање, и нашли су код куће само старога Нику и једног Ђонковића. Њих присиле, да им плате пет „дионица“ или „лаза“; а та је земља и данас заједничка Никјововићима и Ђонковићима.

Митар Пекић, стар 50г (1912г) броји пасове до попа: Митар, Нико, Перо, Ђоно, Саво, Пека, Нико, Јово, поп. Према овоме може се претпостављати, да од попова доласка има око 270г. Никјововићи, и ако су у тијесном сродству, жене се међусобно. Овоме је понајвише узрок близина католичких Шестана, од којих се Крњичани у потоње вријеме никако не жене; радије су се почели узимати међусобно, него се женити од Шестана, који су им тим путем били раније натурали арбанашки језик. Потомство Никјововића се преселило у Горње Крњице, одакле су се неки доцније спустили доље.

Вучераковићи су из Љешанске Нахије, из Крњичке Каменице, по чему је, по њиховом предању, и село добило име. Они су се први доселили овдје и захватили мјесто на врх села, гдје и данас живе.

За Вукиће се не зна чисто, одакле су. Неки доводе њихово поријекло у везу за Вукићима у ДОбрском Селу; али изгледа, да се то оснива само на једнакости имена. Вукићи у Крњицама проистичу од неког Вуке, до којега Јако Вукић, стар 48г, броји пасове: Јако, Васо, Марко, Вука. Дакле, родоначелник ових Вукића живио је прије 150г.

Вучераковићи и Вукићи захватају горњи крај села. Они се до скоро нијесу међусобно женили, него су се звали на свадбе; приликом смрти носили су један другом хлебове, ради потпомагања у трошковима. Ово су од старине међу братствима најбољи знаци сродства; а по томе рачунам, да су Вучераковићи и Вукићи један род, који се одавно подијелио у два огранка.

Један се Вучераковић давно преселио у Скадар, гдје се покатоличио; од њега је тамошње братство Пороба.

Ђонковићи су род Шестанима. Караникићи у Шестанима и Ђонковићи су од два сина Дрекина; Ђонковићи су се раније звали Вучендрековићи по Вучи, сину Дрекину.

Сви Крњичани, осим Ђонковића, славе Аранђелов-дан; раније су славили зимски Никољ-дан, кога дана и данас носе у цркву „пуље и проскуру“. Ђонковићи славе Врачеве, као и Лекићи и један дио Шестана…

П.С. Крњице су 2011г имале 18с (Црногорци 11, Срби 7) просечне старости 60г. Православни 18.

7. Шастани

Претежнији део Шестана води поријекло из Шкреља. Њихов се предак најприје населио у Чукурелима, при планини. Доцније се његово потомство спустило у Горње и Доње Шестане, гдје и данас живи. Овај досељеник из Шкреља имао је по шестанском предању, шест синова: Луку, Деду, Ђура, Дрека, Нику и Леку. Од ових су доцније постала шестанска братства: од Луке Лукићи и Гуреза, од Деда Дедићи и од Ђура Ђуровци; Дрека је имао два сина и од једнога су Караникићи и Ђонковићи, а од другога Вучедабићи. Ника је имао сина Палу и овај се иселио у Задар. По некима су од овог Нике Никђоновићи у Драчевици. Од шестога брата Леке су Лекићи у Сеоцима, о којима је већ била ријеч. По томе, што Шестани произилазе од шест брата, племе се је назвало Шестанима.

Лукићи у Горњим Шестанима дијеле се на мања братства: Ђурперовиће, Ђоновиће, Колиће и Вучетиће. Од Ђоновића је био негда бискуп у Бару, а од Ђурђеровића су потурчењаци у Репази. Гураза се раздваја на два огранка, Дабовиће и Пециће. Од Пецића из Горњих Шестана воде поријекло православни Пецићи у Драчевици, који се опет дијеле на мања братства: Лукиће, Савиће, Никпаловиће, Никдреховиће, Ункашевиће и Малиће. Шестани, католици, радије причају, да су Пецићи из Гурезе од оних из Драчевице, него ли обратно, јер им се чини, да је за њих часније, да су се православни Пецићи покатоличили, него ли католици Пецићи пријешли у православље. Једно предање тврди, да су Пецићи у Гурази од оних из Драчевице, и да се тамо преселио један од ујака, гдје је и остао; друго предање вели, да се предак Пецића из Драчевице преселио из Гуразе зато, што су Горњи Шестани безводни, па је морао свега лета до Врачева доносити воду с језера. Како се у помејшћању Шестана запажа само спуштање озго доле, а никако обратно, друго је предање вјероватније. Да ли је Пецић, који се спустио у Драчевицу био католик, па пријечао у православље, или је и тада био православне вјере, тешко је утврдити. И ако су Дабовићи и Пецићи у Гурази род, ипак се међусобно жене, што потврђује њихову старину.

Дедићи су подијељени на мања братства: Вукмарковиће, Ђонмарковиће, Ђуровиће и Мартиновиће; Ђуровци на Малевиће, Ђуровиће, Чегиће и Палевиће; Караникићи на Ђоквучиће, Дуровиће, Луколиће, Марђоновиће, Перколиће, Ђокјуриће и Лулиће; Вучедабићи на Премовиће, Никовиће и Давидовиће.

Неки Вуча Караникић био се оженио из Вучедабића; он се преселио тамо на имање своје жене и прешао у православље; од њега су Вучедабићи. Шестани тако причају и хоће да кажу да је Вуча раније био католик. Ријетки су случајеви, да је католик пријешао у православље. Овај је случај невјероватан и зато, што се Вуча преселио близу своје браће, а зна се, да му није било никаква насиља да прелази у другу вјеру. Када узмемо у обзир овај случај, као и онај с Пецићима у Драчевици, можемо помишљати, да су Шестани у старије доба вили православни, и да су се покатоличили доцније, можда, у вријеме, када су Крајињани насилно принуђавани, да прелазе на Ислам. Утицај барских бискупа преко Горњих Шестана био је јак, те је Шестане приволио на прелазак у католицизам и сузбијао агитацију исламства. Вучедабићи су били остали без цркве; Крњичани су им тада, да би ово село сачували за своју веру, дали дио од своје цркве и примили их у заједницу, у којој и данас живе. Но Вучедабићи и Караникићи и данас се толико своје, и ако их раздваја вјера, да се међусобно не жене.

За Станковиће у Караникићима и Марстијеповићима причају, да су сс и да их је предак Шестана, кад је дошао, нашао овдје. У старинце убрајају и Марстијеповиће. Они, по предању, воде порекло од неког Бугарина, који је у Старчеву служио код калуђера, па га је калуђер, за поштену службу, населио на црквини изнад Крњичке Луке; одатле се доцније преселио на данашње мјесто. Неки их и данас зову Бугари.

И Бардићи су из Шкреља; они су се доселили раније него ли предак Шестана. Говоре, да у Шкрељима и данас има Бардића, који су род овима.

Пекићи и Никђоновићи су из Драчевице, од два брата из Љуботиња; и по томе су братства сродна. Њихово је пресељење морало бити веома давно јер у Љуботињу не постоји предање о овом пресељењу. Предак Пекића се звао Ратко. По једном предању, које се сачувало код Пекића, Ратко је био из Бајица, искрај Цетиња. Од његова унука Пека проистичу Пекићи. Један део Пекића се и данас зове Ратковићи. Од њих су православни Ратковићи у Сусташима, код Бара.

Вучићи у Драчевици су из Бајице, а Вучићи у Дедићима из Подгорице. Маручићи имају својих рођака близу Скадра, али не знају одакле су. Дрековићи су се раселили из Пепића, а за далју старину не знају; зато их држе са староседиоце.

Сви Горњи Шестани славе Петров дан, Ђуровци Тијело Исусово, Караникићи, Марстијеповићи и Драчевица Тројичин дан, а послужују Врачеве. Говоре, да су Врачеви били негда стара слава свих Шестана: тај дан и данас славе Вучелабићи и Лекићи у Сеоцима…

8. Крајина

А) Репаза

Овдје живе сс Ђокићи и новији досељеници: Ђурперовићи из Горњих Шестана и Луколићи из Горњих Мурића. Ђокић је био у своје вријеме барјактар над свим селима од Ливарске Плоче до Сеоца; негда су били католици, па су пријешли на ислам. Испод села је кривина са селиштем; прича се, да су с тог села били „хришћани“ (православни), па су се потурчили; но незна се куда су се одселили.

Б) Пинчићи

Малевићи су из Ђуроваца од онамошњих Малевића, а Мариновићи од Вучевића из истог села. Мартиновићи и Вукмарковићи су из Дадића, из Горњих Шестана. Чобдреховићи, Маркочи и Палевићи не знају за своје поријекло. Католичка братства славе прољетни Никољ-дан.

В) Ливари

Павловићи и Пецићи су из Груда, Малевићи из Ђураваца, Марколовићи из Малесије, а Добреце из Кастрата. Добреце славе св. Петку, а остали католици Велику Госпођу. Другићи се зову и Метовићи. За Дабовиће се прича, да су били православни; од њих су данас 2к мухамеданске, а једна католичка. Један дио Добреца зове се Јунковић; од њих је, прије 150г био бискуп у Скопљу. И католици и мухамеданци налажу бадњаке, само мухамеданци тајно; не желе, да им се зна, али ипак не напуштају обичај својих предака.

Добреца има у Скадру, гдје су се давно иселили. Предње каже да су Турци долазили у ЛИваре, да узимају арач, па и жене вређали. Један Добреца, немогући отрпјети уврједу, убије једне ноћи три четири Турчина у спавања, па утече у Задар. По народном предању, и Краљица Јелена је долазила у Добреца и ови су је лијепо примили, а она их је благословила:  добро вас нађох и добро вас оставих! По томе су се, како се прича, и прозвали Добреце. По њиховом причању, они имају од краљице Јелене писмо на пергаменту, али не знају гдје је.

У Ливарима има повећих задруга. Задруга Јусуф Смаме Метовића проји 24 члана.

Презимена у Ливарима не завршавају се на „ић“, као у Шестанима, него више на „ањ“, као у Малесији. Мјесто Тогићи кажу Тогањ, мјесто Нилићи – Нилањ.

Г) Бриска (Бар)

Дијели се на Горњу и Доњу Бриску.

Морниковићи и Пекићи из Горње Бриске пореклом су из Малесије, а Прелукићи (Марђоновићи, Ђеговићи, Мусовићи, Марковићи и Пемовићи) из Мирдита. Сва су братства у Горњој Бриски католичка; црква у Доњој Бриски је и њихова; раније су славили Митров-дан, храм своје цркве, а сада славе Тројичин-дан. Признају, да су раније били православни.

Колари у Доњој Бриски су из Ливара, а остала су братства старосједилачка; тврди се и за њих, као за оне из Горње Бриске, да су били православни. Црква у Доњој Бриски најстарија је и православног је типа. Што је црква и до данас сачувана има се захвалити католицима из Горње Бриске, који су је задржали као своју.

Д) Тијана

Братства су: Ифтијани, Ђиновићи, Ценовићи, Сулмујовићи, Мустафићи, Богдановићи, Маровићи, Ђуковићи и Пепђоновићи.

Ифтијани су најстарије братство Тијане; изгледа, да је и село добило име по њима.

Пепђоновићи су из Миридита, а од њих су потурчени Маровићи. За остала се братства не зна одакле су. Једно предање каже да су од неког Богдана и да су били православни. У селу је разваљена црква православног типа. Богдановићи у Тијани потсјећају на Богдана, заједничког претка. Друго предање каже да су Богдановићи и Пепђоновићи један род и према томе би и Богдановићи били из Мардита. Пепђоновићи славе Шин Ре (свети краљ), 24 маја (можда и св. Јован Владимир), чији спомен слави православна црква 22. Маја.

Ђ) Драговићи

Овдје су братства: Радишковићи и Куртовићи. За Радишковиће се прича да су из Озринића и да воде поријекло од Озренова сина Драга који је дошао овамо. По Драгу је и село добило име. Према овоме и Радишковићи би били старији од Куртовића. У селу постоји црквина с гробљем, која је, без сумње, била данашњег с за доба православља у Крајини. Куртовићи су из Мирдита и не своје се с Радишковићима.

Е) Костања

Братства су: Чобовићи, Бардићи, Вуковићи, Миловићи и Колићи. С Костање не знају ништа о свом поријеклу, или пре неће да причају, јер би морали признати, да су њихови дошли од некуда из српских крајева; сама имена Чобовићи, Вуковићи и Миловићи свједоче о њиховом српском поријеклу.

Ж) Мадгуш

Перезићи су од Перезића из Мрковића; дошли су овамо давно и населили се на земљи, коју су у мјештана купили. Маровићи су из Бара од онамошњих Маровића.

З) Рамуша

Братства су: Рамушићи, Барјактаровићи и Кацићи; ова два пошљедња су род и зову се Алибраимовићи. Ни једни ни други не знају о свом поријеклу; свакако су сс, потомци потурчених Крајињана.

И) Ћурјан

Оџићи су из Лимљана од онамошњих Крекуна. За Брацовиће се мисли да су из Куча. Чејовићи су из Куча од кучких Чејовића; Мујзићи се своје са Мурићима, по чему су из Климената, као и Мурићи.

Ј) Руња

Овдје живе Марковићи и Руњићи. Марковићи и Ликовићи у Бобовиштима су један род и воде поријекло из Пуке из Мирдита. За Руњиће се мисли, да су стаорсједиоци. Овдје је у селу православна црквина, на чијем се своду од олтара сачувао лик Богородице са старославенским натписом… Марковићи су чисто српско име; зна се да су били православни и да је ово била њихова црква.

К) Мали Острос

Ардолићи су из Гусиња; њихови су преци дошли давно. Али-бег Гусињац (Шабанагић), чувени заповједник Плава и Гусиња, позивао је Ардолиће, да се поврате у Гусиње; по томе се мисли, да су били његова својта.

Маршићи су из Црне Горе, а Реџовићи из Домне, из Скадарске Малесије. Остала су браства старинци и не знају за међусобно сродство.

У Врлићу живе Никезићи, Цековићи, Субраимовићи и Барјактаровићи (назвати по барјаку, који је био на њиховој кући, иначе Аџимуратовићи); они не знају за међусобно сродство и поријекло.

П.С. Мали Острос је 2011г имао 111с (110 Албанаца), просечне старости 41,7г.

Л) Вељи Острос (Бар)

Маркаши су из Црне Горе. Вулета, од кога су Вулетићи у Маркашима, и Маркаш пасли су стоку по Канаћу, један с једне а други с друге стране. Једанпут се због паше посвађају. Вулета убије Маркаша и утече некуд, оставивши малољетну дјецу. Вулетићи се, по предању, отада слабо множе. И Вулетићи се, и ако нијесу сродни с Маркашима, зову по мјесту Маркаши.

Цуковићи се дијеле на Цуковиће, Паламуре, Лекате и Сале. И ако се зову општим именом Цуковићи, нијесу међусобно своји; ово су име добили по имену мјеста.

Ђенаши су један род.

Берјаши су сс.

Бољевићи су од Бољевића из Црмнице.

Мустафа Бољевић прича, да се његова прабаба звала Фатима и да је била кћер некога Иса Попова, а овај поп да је био из Крајине. У доба овог попа народ је пријешао у ислам. По предању, он је ушао по народу и с крстом у руци одвраћао народ, али узалудно. Кад су га у шали питали: „Како ти је данас с крстом?“ он би одговорио, кад би дошло у цркву доста народа: „Добро!“ иначе би бацао крст.

Ђенчићи су из Сеоца, одакле су се доселили прије 400г; не зна се од ког братства потичу.

П.С. Вељи Острос је 2011г имаао 332с (Албанци 330), просечне старости 41,6г. Исламска 331.

Љ) Арбанеш, Цкла и Зогање (Бар)

Сељани из ова три села или ништа не знају, или неће да причају о свом поријеклу. Ваљда се боје, да се не изговоре, што би им могло шкоридти. Загањани, чак, неће да кажу, ни колико кућа које братство броји.

П.С. Арбнеж је имао 2011г 327с (Албанци 318), просечне старости 43,3г. Ислам 324.

Цкла је имала 83с (Албанци 83), просечне старости 45,5г. Ислам 83.

М) Широке (Бар)

Палаци су из Јубана, из Арбаније.

Нров, Кока и Стојка су из Задриме;

Ногја из Шаље;

Марђони из Скадарске Малесије;

Крча из Пострибе;

Мицпуле из Раше;

Утице из Коплика;

Иманук из Гурзи, у Арбанији;

Шкукја из Брдице.

Лијари, Тијани и Шестани из Крајине, из истоимених села;

Радован, Марлена, Дилинрака, Ђоколај и Нофе су из Црне Горе;

Ладони из Италије.

Све су ово католичка братства; најсатија су Радован и Ноги.

Селај су из Климената; Ворфа из Малесије; Аруз из Анамала; Крајна, Калица, Мурићи и Тијани су из Крајине. Настарија су муслиманска братства Селај и Аруц.

Причају, да је колера у старо доба уништила широчко с и да су данашњи с населили у опустелом селу. Црква, која је била остала од старих Широчана била је малена; њу су доцније данашњи Широчани, уз помоћ папину, повећали.

Изгледа да су с Малог и Великог Остроса, Арбанеша, Скја (Цкла) и Зогања, а у неколико и Широка, српског поријекла. На ову претпоставку наводи то, што су ова мјеста пуна српских имена, која су везана не само за брда, брежуљке, стране и косе, него и за шуме и њиве; уз то су и многа браствена имена српска. Да се старосрпски живаљ иселио из ових крајева а уселио арбански, сва би српска имена мањих објеката потпуно ишчезла и досељеници би им дали своја имена. То се запажа свуда и мијењање географских имена вршило се по овом реду. Поарбанашени елеменат, и ако мијења језик и вјеру, не мијења имена разних мјеста, нити им даје нова арбанашка имена, осим мјестима, која их раније нијесу имала, или нијесу могла имати; страни елеменат, уселивши се на земљиште исељених или изумрлих породица, задржава стара имена само већих објеката, а имена мањих махом мења дајући им своја.

По овоме Широчани би били новији досељеници, јер је код њих задржано мало српских имена. Само име „Широке“ је српско. За Зогањане можемо тврдити, д су старијег поријекла, а за остало с у Дебелој Крајини, да је старосједелачко; то су остаци негдашњих Срба, у главноме потомци српских породица, које су се истурчиле и остале овдје.

Н) Бобовишта

Овамо спадају браства: Лихаровићи, Џуџовићи, Ликовићи, Хајдровићи, Субашићи, Тафовићи, Аручовићи, Дураковићи, Хасанђоновићи и Парвизовићи.

Лихаровићи и Џуџовићи у Бобовиштима и Роцовићи у Скадру воде поријекло од неког попа, који се доселио овамо из Куча. Овај је поп имао три сина: Вука, Луку и Џона; сви су се потурчили, поп се онда, иједак на синове, пресели са ћерком у манастир Пречисте Крајинске, гдје је до смрти живио. Предање тври, да је овај поп послао по својој кћери онај чувени крст у Мрковиће, да се тамо чува. Од Луке су Лихаровићи, који су се раније звали Лукђоновићи; од Вука су Џуџовићи, а од Ђона Роцовићи у Скадру. У Лихорима се и данас познају зидине и трагови куће овога попа.

Ликовић су род са Мојковићима из Руме и поријекло им је из Мирдите. Они су од два брата: Хасана и Марка; њихов се брат звао Јово. Од Хасана су Ликовићи, а од Марка Марковићи у Руњи. По црквини у Руњи, која је својина Марковића, изгледа, да се Марко одвојио од брата, што се овај потурчио, и да се преселио у Руњу, да близу манастира боље чува вјеру.

Хајдровићи су из Пуке, у Миридитима; њихов се предак најприје населио међу Шитокама и Зогањама, па је одатле дошао у Бобовишта. Друкчије из зову Шупековићи, које име имају од старине. Субашићи су из Кастрата. Аручовићи и Дураковићи су од два брата који су досељени из Пећи.

Раније су у Бобовиштима живјели неки Сточићи, који су се иселили у Скадар.

Ликовићи у Бобовиштима и Томовићи у Костањи били су главарске куће у овом крају; Ликовиће држе за најбоље крајинске јунаке.

П.С. Бобовиште је 2011г имало 180с (Албанци 180), просечне старости 43,5г. Ислам 179.

Њ) Бес (Бар)

Џефировићи су из Климената, одакле су и Мурићи, а доселили су се прије 400г. Вељовићи су из Груда и са Лелковићима из Годиња су један род. Можда су Вељовићи дошли овамо из Годиња. Ликовићи су из Вучедабића, у Шестанима, а Ђуковићи из Ђуроваца. Исељених Џаферовића има у Скадру.

П.С. Беса је имала 2011г 41с (Албанци 41), просечне старости од 46,9г. Ислам 41.

0) Мурићи

Мурићи се дијеле на Горње и Доње.

У Горњим Мурићима су: Алибашићи, Муратовићи и Луколићи, а у Доњим: Палевић, Веловићи, Рамушовићи, Оџићи и Селмановићи.

За братства у Горњим Мурићима се говори да су сс. Испод села је селиште и црквина, па се мисли, да се с одатле преселило на даншње мјесто, кад је напустило православље.

Палевићи су из Груда и са Веловићима из Беса и Лековићима из Годиња род. Виловићи, Оџићи и Селмановићи су из Климената, а Рамушевићи из Рамуше.

Мурићи су се одавде исељавали под Скадар и у друга мјеста; највише их се иселило 1878г, па 1910г; рачунају, да их се иселило преко 60п. Многе од ових су се иза 1913г повратиле опет у Муриће.

П.С. Доњи Мурићи су имали 2011г 101с (Албанци 76, Црногорци 12…) просечне старости 40,4г. Ислам 91.

Горњи Мурићи су имали 12с (Албанци 10), просечне старости од 54,6г. Ислам 12.

Етничке асимилације у Црногорском Приморју и Крајини

Ако узмемо као мјерило за народност језик, онда је лако повући границу између Срба и Арбанаца. Српски говоре у приморју Зупчани, Туђемилци, Барани са Заљевцима, сви Мрковићи до Калимана, дио Улцињана и становништво Дарзе, а арбанашки већина Улцињана, улцињских села и сви Анамали. У Крајини је ова подела веома оштра: Сеочани, Крњичани и православна Драчевица говоре српски, а сви остали – католици и мухамеданци – арбанашки. Докле су у Приморју људи по језику измијешани, дотле су у Крајини оштро одијељени; докле у Приморју српски говоре и православни и католици и мухамеданци, у Крајини је српски језик ограничен само на православне. Изгледа, да је арбанашки језик био обавезан за католике и мухамеданце у Крајини, и изгледа да је језик био мјерило за вјерску подјелу. Тога у Приморју не видимо. Мрковићи, који су били на ударцу арбанског елемента и на граници арбанашког језика, не напустише свој језик, мада у прије 200г пријешли у мухамеданство; само су погранична села: Пелинковићи, Вукићи и Клезна, а унеколико и Горана, примила арбанашки језик, јер су се раније, а и сада, женили из анамалских села. Путем женидбе овдје се одомаћио арбанашки говор, а путем женидбе он је превладао и у Крајини. За ово имамо јасан доказ у Крњицама и у Драчевици. До прије 60-80г људи су и овдје понајвише говорили арбанашки, јер су се женили од Шестана, па су жене унијеле собом и свој језик. Арбанске жене не напуштају свој језик, ма гдје биле и нерадо уче српски, и њихова су дјеца прво учила арбанашки, па онда српски. Но Крњичани и Дачевичани, као православни, напустали су женидбу од католика, и отада је арбанашки језик истиснут, па се данас тамо говори чисто српски.

Као што се у Приморју вјера не може узети као мјерило за народност, тако се не може узети ни у Крајини. Зна се да су Шестани и Лекићи у Сеоцима један род, старином из Шкреља. Данас Лекићи говоре Српски, а Шестани арбанашки. У Ђурјану и Бобовиштима је неколико брастава старином из Кућа, и они данас говоре арбанашки. У Драовићима има Озринића, у Мадгушу Перечића из Мрковића и Маровића из Бара, у Ђурјану су Оџићи из Црмнице, у Широкама су Радован, Марлена, Делинјека, Ђоколај и Ноге из Црне Горе, и сва ова, и још многа друга братства по поријеклу српска данас не знаду српски. У Сеоцима су Добановићи, Перовићи и Поповићи из Климената, и данас не знају арбанашки.

И ако је језик најбоље мјерило за одређивање народности, ипак у овој области језик не може бити једино мјерило. Као што се не могу Озринићи и Кучи у Крајини узети као Арбанци, зато што говоре само арбанашки, исто се тако не могу Клименте и Шкрељи у Сеоцима узети за Србе, зато што данас говоре само српски. Овдје су се сусријетале двије струје: српска и арбанашка, и тако је настала мјешавина. Утицај језика овдје је био од пресудног значаја; арбанашки је језик био моћнији, јер је имао у залеђу центар у Скадру и околини. Докле је српска држава била силна и српка моћ јака, српски живаљ били су моћни не само у Крајини, но у Скадру. У крајини је онда све с било православно што свједоче многе црквене и манастирске развалине на суху и по острвима. Када је српска моћ била на врхунцу, Срби су потиснули арбански елеменат к Драчу, и уселили су се у њихове крајеве. Можда су Срби онда продрли дубље у сјеверну Арбанију и измјешали се са Арбанцима. Арбанци су тада били извесно немоћни, да ма шта предузму противу срског усељавања, и Срби су се осјећали своји и слободни, макар и у мањини. Но с пропашћу српске државне моћи, нарочито с падом Скадра и Зете у турске руке, Арбанци су се ставили у службу Турака, и Срби су морали бјежати из Арбаније или напустири вјеру. Из тога доба имамо много пресељења из арбанских крајева у Црну Гору и сусједне крајеве. И сва већа досељења из Арбаније у Крајину била су тада; отуда су избјегли многи Срби, који нису хтјели превјерити.

Каква је нужда могла натјерати Миридите, да се селе овамо, ако не зулуми? Ако су Миридити бјежали „од крви“, могли су наћи склоништа и у Дукађину, Шаљи и другим арбанашким племенима, а нису требали долазити у Крајину, гдје нема племенске организације, па ни „бесе“, као у Арбанији. За Куче и Братоножиће је појмљиво, што су се преселили овамо. Стари су Кучи били притјешњени од Нових Куча, а Братоножићи су и онако кршевити, да не дају довољно услова за живот.

Као средство за дознавање народности служе, уз имена географских објеката, и имена брастава. Многа браства, поријеклом из Климената, носе чиста српска имена: Поповићи, Перовићи, Дакановићи и Веловићи. Исто тако и браства из Шкреља: Вучетићи, Дабовићи, Вучићи, Ђуровићи, Мартиновићи, Премовићи, Никовићи, Давидовићи, Челићи, Савићи, Лукићи  и други; затим браства из Малесије: Марковићи и Пекићи из Миридита: Маровићи, Богдановићи, Марковићи и други. Откуда чиста српска имена браствима, која воде поријекло из Малесије и Миридите, а вјере су католичке или мухамеданске, и данас говоре само арбанашки? Не може се помишљати да им је неко ова имена натурио, јер су Срби били онда у опадању; нити се може претпоствљати, да су ова имена примили од пређашњих Срба, који су овдје становали; а само се може претпостављати, да су досељеници из поменутих крајева донијели собом и српско име и српску народност и да су се сва та имена још до данас сачувала у разним географским и етнографским именима. Богдан, од кога су Богдановићи у Тијани, Марко, од кога су Марковићи у Руњи и Ливарима, Вучета, Давид и други јесу чисто српска имена као и Челићи, Ђуро, Вуча, Пеко, Премо итд. Уз ова српска имена има много арбанашких имена. Она су доцнијег постанка, и постала су одрођавањем и дјељењем на мања браства. Свуда, па и овдје, већа и стара браства губе се и дијеле на мања. Многи су могли то и нарочито учинити, да униште сјећање на српско име, од кога су се одродили. Много је чудније што је сачувано иједно српско име, а нимало није чудно то, што се уз српска налазе и многа арбанашка имена, па ни то, што код православних у Драчевици, па и оних у Крњицама, има арбанашких презимена (Никдреховићи, Никпавловићи, Ункашевићи, Никђоновићи – у Драчевици и Ђонковићи у Крњицама). Људи су примали арбанашка имена, не придавајући томе никаква значаја.

Као што видимо чиста српска имена код досељеника из арбанских крајева, тако наилазимо на чиста арбанска имена код досељеника из Црне Горе. Томе се није чудити, јер су ови уз напуштање вјере примили арбанашки језик.

У Крајини има читава трећина породица, које не знају за поријекло и сматрају се као старинци. И међу овима, опет, налазимо масу најчистијих српских имена. У Костањи су: на примјер, Вуковићи, Томовићи и Миловићи, у Бесу Вељовићи и Ђуковићи итд. Кад се узме у обзи ово, а још уз то, да у свој Крајини има много цркава православног типа, онда се поуздано може тврдити, да су старосједиоци остаци негашњег српског становништва. Због најезде турске становништво се Крајине прориједило, доцније се постепено попуњавало досељеницима са разних страна, понајвише српским елементом из арбанских страна, који се био раније уселио у Арбанију, па је доцније устукнуо пред јачом силом.

Нема сумње, да је српски језик владао у Крајини све до пада Зете, а отада се постепено уклањао, истискиван арбанашким. Без сумње, досељеници из Албаније, и ако по поријеклу Срби, донијели су собом арбанашки језик, јер су га још у Арбанији, у додиру с Арбанцима, научили: то знање арбанашког језика овамо су још већма утврдили, а на то их је могао принудити надмоћнији арбански елеменат, који је Србе једнако потискивао; када су Срби напустили православље, онда је арбанашки језик у Крајини потпуно завладао, јер је настало живље укршћање женидбама.

И данас, где год је Србин дошао у додир с Арбанцима, научио је арбанашки. Такав је случај био са Крајињанима, па и једним дијелом становништва до Мркоњића, и људи су у сталном додиру са арбанским елементом примали не само језик, већ и обичаје, а можда и вјеру.

Код Арбанаца је обрнут случај. Арбанац неће да прими језик онога, с ким долази у додир. Има Скадрана, Крајињана и Шестана, који живе у Црној Гори по 20 и више година, на никад не научише српски правилно. Ма гдје се Арбанци иселили, чувају језик. Њих има исељених у Далмацији, па и данас говоре арбанашки, и ако су пресељени прије 200г.

Догађаји, који су настали послије пропасти Зете, ријешили су судбину ових крајева; етнички процес, који је тада почео, завршио се брзо, можда пије преласка Срба у ислам. У Крајини није било јаког српског племена, које би се опрло страном утицају; није било ни здраве српске свијести, и српски се елеменат нашао под јачим утицајем и поарбанашио се. Данас сав овај крај од Шастана до Скадра представља елеменат, који по свему личи на арбански, а и признаје се за арбански.