O Krajini

Готово увек када нешто читајући случајно наиђем на податак о месту рођења неког од српских великана, изнова се запитам како је могуће да је, део српског народа заробљен у хрватским авнојевским границама, доживео судбину какву је доживео. Покушаћу о томе изнети своје запажање, међутим трудићу се да не износим нумеричке податке, било зарад њихове непоузданости, било зарад недоступности истих. Прво значајније и организовано исељавање тог дела српског становништва које је досељено углавном у Војводину и на КиМ, случајно или не, након 1918. године, започео је први уништитељ српске државе, Александар Карађорђевић, иако се српски народ из тих крајева још од времена Вожда Карађорђа неорганизовано, али континуирано и у великом броју досељавао у новоослобођену Србију. Уз сагласност истог тог уништитеља, са подручја Далмације добрим делом је нестала  главнина далматинског становништва која се осећала Србима католичке вероисповести. Они су се прикључили већинском делу своје браће који су још од раније прихватили римско-бечку мантру да католици у далмацији имају бити само хрватима, иако са домицилним становништвом загорја имају генетске сличности приближно онолико колико и са становницима на неком континенту друге боје коже. И овај посао су касније довршичи лажни хрватски комунисти.
Друго велико исељавање се одвијало за време ндх, по плану да се једна трећина Срба исели, што је злочинцима делимично и пошло за руком, а непоштено би било не поменути да је тада прогнане људе у Србији прихватио и збринуо Милан Недић. Део плана да се трећина ликвидира злочинци су некажњено и остварили, док ће комплетно остварење друга два дела плана о исељавању и покатоличавању, довршити њихови сународници обучени у лажне комунистичке шињеле.
Дакле, партизанско вођство је омогућило својим старим савезницима против Срба, усташама, да заврше најпрљавији део плана који се односио на убијање Срба, не нападајући Јасеновац, док ће остатак злочиначког плана сами довршити након рата. Неупућени могу помислити да су Срби крајишници за то што им се десило сами криви, с обзиром да су чинили главнину тамошњих партизанских јединица. Међутим, познато је да је врховни комадант Хрват доносио (имплементирао одлуке својих налогодаваца) све одлуке сам, а познато је и да се радило о руралном делу становништва, којем је, захваљујући околностима борбе за голи живот, припала превелика историјска улога.Ти људи, идеолошки индоктринирани идејом једнакости толико подударном карактерним цртама својственим том поднебљу, у свом већем делу (већ било касно за покушај освешћених и касније суђених у – кордунашком процесу-)  нису били у стању проникнути у хрватске планове уклопљене не само са плановима из центара моћи на Западу, већ и са плановима антируских (тиме и антисрпских) совјета на истоку. Међутим, цену ове неспособности своје ондашње квазиелите ће касније платити цео народ.Онај  свесни део народа који је на време схватио хрватске планове, вољом моћника био је склоњен са шаховске табле (што не умањује кривицу горе поменутог А.К.), чиме је и трајно запечаћена судбина Крајишника.
Лажни хрватски комунисти су србе толико правили будалама (жалосно колико тих интелектуалних будала има и дан данас)  да су чак и поглавника који је у смрт послао више од милион Срба међу којима се ни не зна колико дечице. пустили живог и здравог да се шетка по белом свету. Божијом вољом нашао се јунак међ остацима, вољом Јалте поражених четника, да убије највећег зликовца који је крочио земљом. Слава ти вечна Благоје Јововићу, јуначки сине! Посебна ти част на промишљеном делу, изведеном на начин да се зликовац годинама мучи док тихо умире од твоје руке!!! Срам било вас који и даље,  улице у нашим градовима, називате по антисрпским комадантима, који небројено побијених срба понесоше на души, коју нису ни имали.
Треће велико исељавање спровео је нови вођа Хрват, колонизацијом Војводине, довршивши успешно хрватски план о трећини исељених Срба.Направљен је и корак даље тако што су се Срби у наредних 40 послератних година из својих руралних средина, с обзиром да им, опет плански није дозвољено да формирају свој велики урбани центар, половином трајно исељавали у урбане центре у Србији, а половином у хрватске урбане центре. Ови одсељени у хрватске градове, из места у којима је СПЦ извргнута руглу, а цркве листом паљене и уништаване, (под „добро осмишљеним изговором“ да има Бога не би допустио да нас усташе онолико кољу), подстакнути партијским директивама о стварању нове југословенске нације, наивно су масовно ступали у бракове са Хрватима, којима религија готово и није била спочитавана. Резултат је по Србе био, логично, катастрофалан. Стотине хиљада њихових потомака из мешовитих бракова су у апсолутној већини постали Хрватима, чиме је био испуњен и део злочиначког плана о покатоличавању. Размере трагедија најбоље осликава чињеница да се не зна број потомака, оне деце која су спашена из логора од смрти и додељена у католичке породице, који се у последњем рату, борио у униформама џелата својих  баба и дедова, несвесан свог порекла. раме уз раме са свесном сабраћом из мешовитих бракова.
Доказ да су лажни хрватски комунисти све до танчина испланирали јесу и два масовна пресељавања која су се одвијала под плаштом изградње војних објеката, Жељава и Слуњ. На овај начин је хомогена српска етничка област пресечена на два дела.
У овим околностима Срби, сада већ и избачени из Устава као конститутиван народ (која већ по реду подвала лажних хрватских комуниста као компензација за недодељену политичку аутономију), сада већ и политички подељени по критеријуму места живљења на урбани и рурални део, дочекују хрватску одлуку о напуштању заједничке државе. Дакле, половина крајишке популације је живела у местима рођења, а половина је живела у већим хрватским градовима и желела да задржи свој релативно сређен начин живота и остварене привилегије. Засигурно искључиви начин спаса, у условима избијања оружаног конфликта, било је војно освајање хрватских североисточних и јужних области, на начин да се, с једне стране изврши разамена становништва и тиме ојача бројност на тај начин обједињене популације, а са друге стране војно окружи БиХ и тиме блокира њено отцепљење, односно под том врстом притиска издејствује њен останак у заједничкој држави. Очигледно је да за дати подухват, а у одсуству сопственог снажног лидера, остатак тако плански разбијеног народа није имао снаге.
Размере ове историјске неправде су толико далекосежне да је без, макар делимичне исправке исте, у будућности немогуће очекивати приближавање ставова унутар подељеног хришћанства. С тим у вези је и предлог изнет у раније објављеном раду о новим границама у региону.