Kovidacionalizacija

Није ми било изненађење када сам протеклих година слушао о својим идејама, углавном приказаним на овом порталу,  из уста високих државних функционера, (било кад јесу, било пре него што јесу то постали). Додуше, исте би биле претежно унакажене на начин да су истргнути, вероватно по нечијој стручној  процени, прихватљиви делови.
Нешто више сам био изненађен када сам поједине чуо у Републичкој Скупштини из уста опозиционара са дугим стажом, али богме и када је једна понајважнија прелетела Aтлантик и стидљиво се вратиле кући као предлог појединих америчких научних радника, а ако је судити по жалопојкама некаквог функционереа из тзв. Покрета самоопредељење, надам се и као предлог америчких званичника.Но предметна се разликује од осталих овде објављених пошто сам је успео  јавно изнети и потписану приложити на Округлом столу посвећеном решавању питања КиМ, организованом у ПКС 2018. године.
Не мање изненађење за мене је било када је почела са радом, ових тешких дана толико помињана – Тачка повратка, где је од слова до слова имплементиран предлог – Канцеларија за повратак дијаспоре -, али и када је више пута подвучено да би од највећег значаја била инвестиција у фабрику батерија. Овде је опет дошло до касапљења идеје која, узгред буди речено, не представља ништа друго, осим „вапај“ да се колико год је могуће исправи АКТ ВЕЛЕИЗДАЈЕ којим су истражна права за руду литијума додељена иностраној корпорацији, по уговореним условима, а да се ми Срби –поново- смртно не замеримо моћном крупном капиталу. Но хат међутим, оригинал предлога формулисаног док сам радио у МФИН  је гласио;
Доношење одлуке о, након 3 деценије првој државној инвестицији у целовито ново индустријско постројење,  изградњи  фабрике за производњу литијумских батерија кроз ЈПП.
Дакле, суштина идеје је да предметни ресурс, колико год је могуће, задржимо у нашим – државним рукама, на начин да РС убире већинску дивиденту, а приватни капитал да управља компанијом.
Сигуран сам да би ме овде тврди левичари, али и десничари оптужили најблаже речено за попустљивост, али истина и ја бих најсрећнији био када би РС то могла радити сто одсто сопственим снагама. Међутим, реалност је да сами једноставно не можемо доћи до потребне технологије.
Ипак, ни у највећим сновима нисам могао да наслутим да ће нам епидемија у виду корона вируса омогућити да исправимо најкатастрофалније економске грешке из блиске прошлости у виду пљачке и уништења најзначајнијих ресурса. Управо имамо шансу да  обновимо поједине пропале стратешке индустријске капацитете неопходне за функционисање привреде и становништва у условима какве нам је данас донела пандемија корона вируса. Ти капацитети су нам управо и омогућили да преживимо економске санкције, које ни једна економија наше величине не би успела, јер смо готово све производили, или релативно лако могли усвојити и произвести сами.
Цела та сахрањена индустрија, односно њен какав такав део, се тренутно налази у портфељима МП и АЛСУ-а, а лично сам мишљења да је овај пројекат најсврсисходније извести под окриљем придруживања наменској индустрији, било да, кроз наменску индустрију очувани делови преузму и обнове рад  некадашњих компанија у целости, било да се у наменску интегришу оне индустрије које јој, макар ни као делови никад нису припадале.Наменску као носиоца процеса предлажем исључиво због више поверења које имам у начин функционисања војних структура и оних са њима уско повезаних, у односу на друге кадровике који би управљали у име државе.
Без сумње, куцнуо је час кад се то може извести и не смемо га пропустити, као што не смемо нипошто пропустити ни да планирана подршка великим компанијама  прође на начин да се она дистрибуира, а да држава не уђе у њихово власништво и у будућности остварује приход од дивиденде.