Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Разговор новинара Новости са супругом покојног Борислава Љиљаном (линк) мотивисао ме је на овај текстић. Прeтходне три године провео сам читајући Златно руно, Писма из туђине, Сентименталну повест британског царства, Стопе у песку, и Године које су појели скакавци, док ми Време и ново време стоји поред рачунара, да сваког дана прочитам по неколико страница.
Из своје евиденције о прочитаним књигама коју имам у Јагодини требао бих да се присетим када сам читао Беснило, Атлантиду и Ходочашће Арсенија Његована, мада ми то сада ништа не би значило. Шта сам могао да разумем о светском цивилизацијском лудилу са 16 или 18 година, или о апсолутистичким тамницама за милионе невиних? Читати након 30 година опет исте књиге добиће пуну дубину и тежину са животним искуством.
Како се могу жалити на материјално тешке деведесете када оне нису ништа у поређењу са његовим двадесетим годинама живота проведеним у затвору и на социјалистичкој „слободи“?
Колико су његове анализе тоталитаризма и данас актуелне у Србији, Црној Гори, применљиве скоро у свакој земљи у свету?
Какви су данас услови у затворима и јесу ли се поправили од његове смрти пре непуних 28 година?
Да ли су модерни радни логори у Србији упоредиви са затворима и социјалистичким предузећима ниске мотивације и продуктивности?
Каква је позиција Србије данас на Косову и Метохији у односу на његова размишљања о овој теми, која му је, након развлашћивања комуниста, политички била најважнија?
Да ли су рехабилитоване породице Стојадиновић и друге које супруга Љиљана спомиње у драгоценим фуснотама (поново их оживљавајући) у књизи Време и ново време? Да ли им је враћена конфискована имовина?
Има ли у Србији данас личности упоредивих са Стојадиновићима и другим вредним породицама из периода пре октобра 1944?
Бојим се да Борислав Пекић није био никад актуелнији, чак ни када је умирао пред Видовдански сабор опозиције. Сећам се како је као хладан туш одјекнула вест о његовој смрти у Београду, након овог сабора на коме сам, упркос инсистирању уплашене мајке да не идем, био.
Догађаји у Црној Гори то потврђују. Време чуда је ту пред нама.