Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Osnovni zadatak tamnice je, pored kazne, i upravo zbog te kazne, sprečavanje zatvorenika u bekstvu. Cela je arhitektura robijašnice tome zadatku podređena. Ona je, najpre, okružena visokim, debelim zidom, po čijoj je ivici posuto staklo ili podignuta dodatna mreža (ponegde napojena strujom visokog napona).
Zidovi su obezbeđeni stražarskim tornjevima s uvek budnom naoružanom stražom, kojoj je naređeno da bez upozorenja puca na svakoga ko bez ovlašćenja prelazi zatvorske „granice”. Zatvorenici se više puta preko dana prebrojavaju, i drže zaključani, najpre po zgradama, potom i po skupnim sobama ili ćelijama. Dalja se kontrola vrši preko špijunki, naročitih otvora na sobnim vratima.
Pretresi su redovni, temeljni, uvek iznenadni. Opasni primerci osuđenika drže se u samicama i pod pojačanom kontrolom. Povrh svega, za tajni nadzor koriste se „svesniji robijaši”, čiji je zadatak da upravi dojavljuju sve što drže da bi ovu interesovalo, a ovu interesuje – sve.
Sistem međusobnog dostavljanja u znatnoj meri doprinosi čvrstini zvanične kontrole, kako aktuelnim dejstvom, tako i preventivnim strahom od informatora.
A kakvu sliku u tom pogledu pruža realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda?
Ona je pod punom i potpunom kontrolom državnih organa, potpomognutih Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Arhitektura takve države podudara se sa arhitekturom robijašnice. Njene su granice, kao granice koncentracionog logora, pomno čuvane, a negde su, kao u slučaju Berlinskog zida, dobile i uočljive konture „specijalnih zatvora”.
Iz njih je, kao i iz „tamnica visoke sigurnosti”, bekstvo nemoguće ili barem teško izvodljivo. Izlaze jedino službenici države i izvesni robijaši-slobodnjaci, koji su vlast nečim zadužili ili su sasvim bezopasni. Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri se njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera, drže se u strahu i pokornosti.
U tome, kao ni u zatvoru, ne učestvuje samo država sa svojim organima. Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu. Osećanje privatnosti lagano se gubi kao i u zatvoru. Čovek se i kad je sam ponaša kao da je na javnom mestu i da se na njega motri.
(Možda se i motri?) Ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući. Najzad i kad je u inostranstvu. (Svi su moji posetioci prvih dana u mojoj londonskoj kući spuštali glas kad god su na režim imali neku primedbu.) Iskusan robijaš neće drukčije postupati ni u zatvoru. Ni kad je na slobodi, njegovom inostranstvu.
Premda brojna, razvijena, bezobzirna više nego umešna, državna kontrola nije toliko široka i uspešna koliko se zamišlja. Njene realne moći do nerealnih proporcija uvećava strah. Na taj se strah računa da dovrši posao pacifikacije građanstva što ga redovne službe same ne mogu obaviti. Zato se on na sve načine podstiče. Šire se glasovi o njenim neverovatnim poduhvatima, iniciraju legende, svakom se dovršenom poduhvatu daje fabulozan i fabulirajući publicitet.