Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
На концерту Бруса Спрингстина био сам у Бечу пре садам и по година, на дан када је формирана тадашња нова влада Србије. Ишао сам да по први пут видим свог рокенрол идола из дана славе у средњој школи, када сам са братом дошао у Београд да ујутру први купимо петоструки концертни албум 1987. године. Сада сам био са породицом (4.1.2020) како би, након Италије, деца видела још мало од запада, јер имају 17 и 14 година, и ускоро ће кренути на путовања без нас.
Брус Спрингстин је, по мом мишљењу, једини Американац који може да стави америчку заставу било где у свету а да не изазове негодовање масе. Чини то са поносом и поштовањем које је стекао као оштар критичар америчке спољне политике и утицаја глобализације на свакодневни живот Американаца. My hometown је једна од најлепших родољубивих песама, док је Glory Days једна од најбољих песама о одрастању и старењу. На концерту у Бечу сам је све време урлањем тражио и добио при крају концерта.
Креирајући сопствени живот и будућа славна сећања своје деце нисам имун на догађаје усмерене против СПЦ-а у Црној Гори (сутра у Косову и Метохији, па прекосутра у преосталом делу Србије). Пажљиво пратим вести на Стању ствари, Србији данас нет и на ИН4С-у.
Према побуни православних верника осећам најдубље поштовање и страхујем од политике зла дехристијанизованог режима у Подгорици, колико је зла спреман да учини свом народу да би опстао на власти.
Од како су почели протести у Црној Гори слушам две песме The Clash-a “Death or Glory” и „I fought the low”, британске панк групе.
Прва песма се завршава стиховима:
„Gonna march, a long way
Fight, a long time
Got to travel, over mountains
Got to travel, overseas
We gonna fight your brother
We gonna fight `till you lose
We gonna raise trouble
We gonna raise hell
We gonna fight your brother, raise hell”
Речи би се могле сматрати званичним ставом британске (и америчке) спољне политике.
Као панкери били су против британске војне интервенције по свету пре више од 40 година, али то није спречило УК да је спроводи где год има интереса, укључујући и војне нападе на Србе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији. У Црној Гори су се до сада напади спроводили без примене оружане силе.
Зло влада и наставиће да то чини са смањеним успехом, јер пред собом има неконтролисани прилив миграната који са званичним политикама земаља у које долазе не деле исте вредности или антивредности блуда и златног телета.
Побуна Срба (и Црногораца уколико верују у Христа) у Црној Гори до сада је најславнији, најзрелији и најчистији отпор који је пружен од Срба у претходних 30 година, и од хришћана уопште, (све мање) доминантној сили евроатланског насиља и експанзије.
Надајмо се, упркос злу коме се супротставља, најповољнијем исходу – опстанку СПЦ у Црној Гори међу хришћанским народом. Надајмо се и обнови хришћанства и породичних вредности у Србији у 2020. години. Надајмо се и дајмо свој допринос.
Христос се роди!