Imali li igde išta dobro da za Srbina piše?

Godine 1943, iz štaba nemačke okupacione komande u Kopenhagenu obnarodavana je zapovest da svi danski Jevreji moraju nositi žut traku sa Davidovom zvezdom. Iz Amalienborga, rezidencije kralja Kristiana, stigao je odgovor da su svi Danci jednaki. Njegovo veličanstvo će od sutra i samo nositi žut traku oko ruke. Njegovo veličanstvo očekuje od svih lojalnih Danaca da ga u tome slede. Sutradan je ceo Kopenhagen izašao na ulice obeležen žutim trakama. Idućeg dana Nemci su povukli naredbu.

U Listu uredaba Vojnog zapovednika Srbije, br. 7 i 8 od 31. maja 1941, objavljen je niz naredbi od kojih se jedna odnosi na Jevreje i Cigane. Prema njoj „Jevreji se moraju prijaviti u roku od dve nedelje srpskim policijskim vlastima u čijem području stanuju; Jevreji su dužni obeležavati sebe žutom trakom oko ruke sa natpisom „Jevrejin“; Jevreji ne mogu biti državni službenici; Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubara, veterinara i apotekara; Jevrejima oba pola, u starosti od 14 do 60 godina, određuje se za popravku ratom nastalih šteta prinudni rad; Jevrejima je zabranjeno posećivanje pozorišta, bioskopa, mesta za razonodu svake vrste: javnih kupatila, sportskih priredbi, javnih vašara i lokala; Jevreji ne mogu biti vlasnici vaspitnih i zabavnih ustanova ili biti u njima zaposleni; Jevreji ne smeju napuštati mesto prebivanja bez odobrenja nadležne Okružne komande; Jevreji moraju ostati  svom stanu od 20 do 6 časova; Jevreji moraju prijaviti radio-aparate; Jevreji su dužni u roku od 10 dana Okružnoj komandi mesta prebivanja prijaviti svoj imetak sa naznačenim gde se nalazi; Jevrejima se zabranjuje raspolaganje imetkom besplatno ili uz naknadu; Cigani se izjednačuju sa Jevrejima.“

Sutradan nijedan nejevrejin nije izašao na ulicu sa žutom trakom oko ruke.

Priča o „građanskoj plesni“ time se ne završava.

Početkom jeseni 1943 Danci su sve svoje Jevreje krišom prebacili na obale Zelanda, a ostale brodicama za Švedsku. Nemci se nisu dokopali nijednog. Početkom jeseni 1941 Nemci su sve naše Jevreje prebacili na obale Save, u logor na starom Sajmištu, a odatle peške – u smrt. Ne znam jesmo li se mi dokopali ijednog.

Aleksandrov deda je tada rekao: „Građanski stalež je napala plesan.“ Bilo je to tri godine pre nego što je ministar Vlade narodnog spasa Teodor Njegovan, sa tribine Kolarčeve zadužbine, u reč istom dijagnozom odgovorio srpskom ovčaru na pitanje: „Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?“

Bili smo mladi. U starosti, iz posleratne perspektive još jednog poraza, ova dijagnoza izgleda preterana. Danci su oduvek bili arijevci, srce germanske rase. Mi smo to postali dekretom, kad se za čast niko pametan nije otimao, i kad je većina „prvobitnih“ arijevaca već bila mrtva. Da je posle naredbe od 31. maja 1941. Beograd na ulice izašao sa žutim trakama, Nemci naredbu ne bi povukli. Jednostavno bi njome i nas obuhvatili. Ili streljali taoce. Da li bi Njegovo dansko veličanstvo i dotle u srčanosti išlo?

Beogradska radio-stanica je 4. jula 1941 dva časa ćutala zbog sabotaže na glavnom vodu. Desetog jula presečen je telefonski kabl nemačke jedinice „Steringstelle“. Dvanaestog jula su kod Karađorđevog parka paljeni okupatorski listovi, među njima i Novo vreme. Četrnaestog jula ispisana je po Knićaninovoj ulici parola „ništa okupatorima!“. 16.7. izbio je požar u privatnoj garaži gospodina Ljubomira Perišića i izgorelo 90 buradi nafte namenjene Nemcima. 17.7. onemogućen je rad na jednoj liniji međugradskog telefonskog saobraćaja, a istog dana bačen je u vazduh deo vojnog magacina na železničkoj stanici.

„U vezi sa izvršenim delima sabotaže i nasilja s merodavne strane se, prema DNB, 18.7. saopštava, da je streljano 28 lica“. Od toga je 13  većoj ili manjoj meri pripadalo građanskom staležu. Jer ne vidim da izvoznik Kraus, trgovac Špengler, apotekar Mandelbaum – pored svog jevrejstva – pa možda i filozof Marković iz Niša, mogu spadati i u jedan drugi. Sumnja Aleksandrovog dede u ozbiljan doprinos građanstva narodnom otporu ovim privremeno gubi ubedljivost. Ali je ponovo na svome kada sazna da gospodin Natan Kraus, sa staleškim prijateljima, nije po Knićaninovoj ulici ispisivao nikakve parole, niti je ispred Karađorđevog parka spaljivao Novo vreme. Prema zvaničnim izvorima, time su se bavila nepoznata lica koja su se blagovremeno povukla s istorijske pozornice, da se pojave posle četiri godine.

Gospodin Kraus je ostao. Nije imao kud. Bio je talac.

A pitanje koje nas je onako gnusno mučilo 1945, pa možda i skakavcima godine naše mladosti podastrlo, ostaje da čeka pravi istorijski odgovor. Još ne znamo:

Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *