Према подацима Евростата (линк) стопа запослености младих, у узрасту од 20 до 34 године, који су у претходне три године завршили факултет износила је 85,5%. То је за 0,6% више него у 2017, али још увек за 1,4% нише од рекордних 86,9% у 2008.
Највишу стопу запослености у 2018 имали су Малта (96,7%), Холандија (94,8%), Немачка (94,3%) и Луксембург (94%) а најнижу Шпанија (77,9%), Хрватска (75,2%), Италија (62,8%) и Грчка (59%).
За Србију постоје подаци од 2010. и најновији се могу тумачити као релативно повољни: са 68,9% запослених младих са факултетом стојимо боље од Црне Горе, Турске, Италије, Грчке и Северне Македоније. Најнижа стопа у Србији била је 2013, када је само 52,1% имало посао.
Ипак, треба бити опрезан у тумачењу ових података. Да ли је раст процента запослених факултетлија последица већег напуштања матичних земаља или лакшег доласка до посла? Да ли је, и у коликом проценту, добијање запослења условљено узимањем партијске књижице странака на власти?
Када се посматра полна структура у четири петине земаља, 28 према 7, мушкарци са факултетом су лакше долазили до посла од жена. Након Словачке и Турске Србија заузима треће место у овом полном дискриминисању, јер је у 2018 77,3% мушкараца радило а 63,1% жена. Овде опет морамо бити опрезни у тумачењу резултата јер постоји могућност да: (1) више мушкараца нађе запослење у иностранству од жена, или (2) лакше се запошљавају мушкарци који су већина на техничким факултетима док су жене велика већина на друштвеним факултетима, а у време дигиталне револуције постоји већа тражња за првима а мања за другима.