Srpska Ukrajina

У економском програму који сам представио објављујући колумне као главни циљ економског напретка постављен је повратак Срба из дијаспоре, све у циљу очувања нашег народа и државе.

Прокламовани циљ је последица дубоког уверења да није могуће довести до значајнијег пораста наталитета постојећег становништва и да је управо једини начин опстанка повратак грађана који су некад из наше постојбине некуда отишли.

Могло би се додуше пронаћи сијасет (не)научних спорења око тога да ли је наша постојбина била у Лепенском виру, а касније Винчи и Старчеву, или пак на Карпатима, односно изворишту И2 хаплогрупе на тромеђи данашње Украјине, Русије и Белорусије. Свакако је била или овде или тамо, и пратећи географску распрострањеност хаплогрупе И2 динарик, недвосмислено се види да се кретање нашег становништва одвијало између ова два региона, вероватно кроз историју у више двосмерних процеса у зависности од пре свега ратних и економских (не)прилика.

Последње масовније кретање становништва овим смером забележено је исељавањем Срба из Војне крајине, половином 18. века на подручја Славеносербије и Новосербије у данашњој Украјини и ЛНР.

О судбини тих Срба се релативно мало зна код нас, међутим сигуран сам да постоје подаци у РПЦ који би могли довести до сазнања о потомству тадашњих наших исељеника, али је потребно да са наше стране постоји иницијатива да затражимо такву врсту података. Сигуран сам да би при садашњим околностима руска држава оберучке прихватила да истражи судбину наших сународника и обелодани презимена породица у Украјини које припадају њиховом потомству.

Тада би се стекли предуслови да те људе позовемо да се врате у отаџбину, наравно искључиво у случају да постанемо довољно привлачна земља економског просперитета са нивоом животног стандарда дугорочно недостижног за украјинске прилике. Сигуран сам да се реализацијом у целини економског програма који сам изложио, или макар само захваљујући почетку експлоатације и прераде руде литијум, (искључиво под условом да РС има значајан удео у добити од експлоатације и даље прераде до готових производа, а не само неке ситне приходе попут рудне ренте, пореза на добит и сл., у супротном предметна идеја о насељавању и одржању српске државе не би била могућа), у наредних неколико година, остварују сви неопходни услови за спровођење тог подухвата кроз обезбеђивање радних места и омогућавање решавања стамбених потреба новопридошлих Срба о државном трошку. Овај процес би практично био пробни модел за наредну фазу када би нашао примену на делу целокупног становништва Украјине које носи српску генетику И2 динарик, што је отприлике око петине од укупне садашње популације.

Наредна фаза примене модела односила би се на многољудно становништво српскога порекла у Турској, међутим за тако нешто би био неопходан значајно виши ниво животног стандарда од онога у Турској, што ће бити значајно теже остварити од оног нивоа животног стандарда довољног за мотивацију за досељавање становништва из Украјине. Међутим не и немогуће, уколико погледамо ниво богатства које остварују поједине земље захваљујући експлоатацији данашњег погонског горива.

Да ли је онда нереално замислити и такав ниво нашег богатства у будућности захваљујући лежиштима руде која представља практично нову нафту у економском смислу?

Наравно, последњу фазу овог процеса представља повратак исељеника из земаља западне хемисфере.