Službeni moral

AFE­RA PON­TING, ILI ŠTA JE SLUŽBENI MO­RAL
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

2. maja 1982, u fol­kland­skom ratu, bri­tan­ska nukle­ar­na pod­mor­ni­ca „Osva­jač” po­to­pi­la je ar­gentin­sku kr­sta­ri­cu „Bel­gra­no“. Kada je uočena, plo­vila je pre­ma bri­tan­skim eks­pe­di­ci­o­nim sna­ga­ma koje su se pri­biižava­le oku­pi­ra­nom oto­ku; kad je po­to­plje­na, udal­ja­va­la se od njih.

No, u oba položaja bila je iz­van zone, od bri­tan­ske vla­de ozna­ce­ne kao rat­ni pro­stor u kome će ar­gen­tin­ski bro­do­vi biti na­pad­nu­ti. Istog dana vla­da je pro­me­ni­la pra­vi­la što ih je sama pro­pi­sa­la i učini­la objek­tom na­pa­da sva­ku pro­tiv­ničku lađu na otvo­re­nom moru, ako se bude na­šlo da ugrožava nje­nu flo­tu.

Ot­pri­li­ke kao kad bi, usred fud­bal­ske utak­mi­ce, ka­pi­ten jed­nog tima od­jed­nom i svo­jevol­jno pro­gla­sio da off-side više ne važi. Ali mi se nećemo ba­vi­ti mo­ra­lom rata, načelno ne­mo­ral­nog pred­u­zeća. U pra­vom ratu pra­vi­la igre ne po­sto­je. Bro­ji se je­di­no po­be­da ili po­raz. Pa i ako fol­kland­ski, upr­kos i 368 mr­tva­ca sa „Belgra­na“, nije bio baš sa­svim pra­vi rat, važi ova slo­bo­da od mo­ra­la i za nje­ga.

Bavićemo se po­sle­di­ca­ma tog rata po ovdašnju de­mo­krat­sku mi­sao.

Mimo opšteg uve­ren­ja da je od­bra­na Fol­klan­da le­gi­tim­na i da Bri­ta­ni­ja na tom oto­čju ne bra­ni tek go­mi­lu bez­vred­nog ka­men­ja u oke­a­nu već Po­vel­ju OUN, de­o ­je ­jav­nog mnen­ja držao da je po­ta­pan­je „Bel­gra­na“ ne­po­treb­no, pa i okrut­no pre­ko­račenje pra­va na tu od­bra­nu, u naj­man­ju ruku – gre­ška u rasuđivan­ju.

Vla­da je po­sto­ja­no osta­la na sta­no­vištu da je, radi zaštile eks­pe­di­ci­o­nih sna­ga, to po­ta­pan­je bilo i le­gi­tim­no i voj­nički nužno.

Go­spo­din Cli­ve Pon­ting, službe­nik Mi­ni­star­stva od­bra­ne, sla­gao se s vla­dom u po­gle­du le­gi­tim­no­sti i nužno­sti po­ta­pan­ja ar­gen­tin­skog bro­da, ali ne i s nači­nom na ko­ji ­je in­ci­dent pred­sta­vi­la Par­la­men­tu. Mi­slio je da se na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma, ko­ji­ma je sva­ka bri­tan­ska vla­da odgovor­na, mora saopštiti puna i pra­va isti­na.

Ano­nim­no ­je dva po­ver­lji­va i za vla­du pri­lično kom­pro­mi­tant­na do­ku­men­ta iz dosijea „Be­ilgra­no“ učinio do­stup­nim opo­zi­ci­ji. Sa smislom za fini hu­mor na­zva­ni „Krun­skim dra­gul­jima“, ot­kri­va­ju ti do­ku­men­ti kako je i zašto vla­da iz­me­ni­la vla­sti­ta pra­vi­la ra­to­van­ja i pre­sud­nu činjenicu da je ar­gen­tin­ska kr­sta­ri­ca pr­o­me­ni­la kurs plo­vid­be čita­vih je­da­na­est sati pre po­ta­pan­ja. te da o ne­kom ugrožavan­ju bri­tan­ske flo­te nije mo­glo biti ni reči.

Ot­kri­ven je i suđen. Bra­nio se uve­ren­jem da je nje­go­va prva oba­ve­za pre­ma zem­lji i Par­la­men­tu, a tek dru­ga pre­ma tre­nut­noj vla­di – jer, kao što zna­mo, po­sto­je i večne – i nje­noj tre­nut­noj po­li­ti­ci. Tužba je tvr­di­la da je Pon­ting iz­dao po­ve­ren­je po­slo­dav­ca, a da je prva i je­di­na oba­ve­za držav­nog službe­ni­ka da služi upra­vo toj tre­nul­noj vla­di.

Pri su­mi­ran­ju slučaja za po­ro­tu, su­di­ja je stao na sta­no­vište tužbe da po­jam dužno­sti ozna­ča­va zva­ničnu a ne mo­ral­nu dužnost, dru­gim rečima, tražio je da se Pon­ting osu­di. Po­ro­ta ga je, me­đu­tim, jed­nogla­sno oslo­bo­di­la kri­vi­ce, uve­la vla­du u ne­prili­ke i dve go­di­ne po­sle rata opet po­de­li­la jav­nost.

Više nije bilo po­sre­di po­ta­pan­je ar­gen­rin­skog bro­da nego mogućnost po­ta­pan­ja bri­tan­skih demokrat­skih in­sti­tu­ci­ja. Cilj i Sred­stvo, Dužnost i Sloboda, In­te­res i Mo­ral, u ratu još od prve pećin­ske va­tre, po­no­vo su se su­ko­bi­li. Jed­ni su tvr­di­li da po­sto­je naročiti slučaje­vi gde državni službe­nik mora da po­stu­pa kao Pon­ting.

Šta ako vla­da pripre­ma državni udar, uki­dan­je Par­la­men­ta i zavođenje dik­ta­tu­re? Zar i onda da se drži ugo­vo­ra s državom i ćuti? Dru­gi su, takođe s pra­vom, sma­tra­li da bi ova­kva slo­bo­da one­mo­gućila funk­cio­ni­san­je države. Jer, šta ako se sva­kom službe­ni­ku pre­pu­sti sam da sudi o tome šta ­je za zem­lju do­bro a šta nije? čemu onda vla­da? šta je sa na­ci­o­nal­nom si­gurnošću?

Svo­ju eks­per­ti­zu neću dati. Za mene i Živo­ra­da pro­blem je tek aka­dem­ski. En­gle­zi će na­sta­vi­ti de­ba­tu po­vo­dom dru­gog Pon­tin­ga koji se sa iz­ve­snošću očeku­je.

U međuvre­me­nu su, po­vo­dom ovog, iz­men­je­na pi­sma između pre­mi­je­ra vla­de Nje­nog Veličan­stva gđe Thatcher i šefa opo­zi­ci­je Nje­nog Veličan­stva g. Kin­noc­ka, u ko­ji­ma su se, na­zi­va­jući se „dra­gim“, te­meljno ali učtivo iz­vređali, tamo gde bi­smo mi, bo­jim se, ra­di­je iz­men­jali – ba­ti­ne. U me­đu­vre­me­nu, takođe, ro­dio se novi en­gle­ski pa­ra­doks.

Go­di­ne 1984. je službe­ni­ca Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va zbog man­je značaj­nog cu­ren­ja službene taj­ne osuđena na šest me­se­ci za­tvo­ra. Go­di­ne 1963, ako se sećate, mi­ni­star Pro­fu­mo gru­bo je ote­ran iz jav­nog živo­ta ­jer je u svo­joj Iju­bav­nošpi­jun­skoj afe­ri la­gao Par­la­ment. A Pon­tin­g je, u krajn­joj li­ni­ji, na sud iz­ve­den zato što nije do­zvo­lio da se Par­la­ment laže.

Ne, po­li­ti­ka nije nešto iz čega čovek može da se uči lo­gi­ci, sve dok i ona sama od lo­gi­ke ne­što ne nauči. Eng­le­ska po­li­ti­ka nije u tom po­gle­du drukčija od sva­ke dru­ge.

Na­daj­mo se. međutim, za do­bro de­mo­kra­ti­je, naj­bol­jeg od svih rđavih si­ste­ma, da će se i ovde naći zna­me­ni­ti „en­gle­ski kom­pro­mis“, koji će sačuva­ti na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, ali i sprečiti da se nje­go­vi čuvari, državni službe­ni­ci, ne pre­tvo­re u ro­bo­te bez vol­je i sa­ve­sti, ka­kve viđamo u to­tali­tari­zmu – naj­go­rem od svih rđavih si­ste­ma.

A to se može de­si­ti ako s afe­rom Pon­ting bude kao sa afe­rom Schle­swig-Hol­ste­in u doba pre­mi­je­ra Pal­mer­sto­na. Go­di­na­ma ka­sni­je o njoj upi­tan, re­kao je da su nju ui­sti­nu shva­ta­la samo tri učesni­ka: je­dan je mr­tav, dru­gi u lud­ni­ci, a on, Pal­mer­ston, pot­pu­no je za­bo­ra­vio o čemu se tu ra­di­lo.

Преузето са:

http://www.borislavpekic.com/2010/02/sluzbeni-moral.html