Englezi, Rusi i Srbi

Време равнотеже и напретка, парадоксално, почиње једним ратом. Многи су ратови разједињавали Британију. Сетимо се битака између Брита и Англосаксонаца, па ових и Нормана; Рата Беле и Црвене руже; округлоглаваца и каваљера; лојалиста и оранжиста па чак и поводом рата са северноамеричким колонијама Енглеска подељена. Кримски је рат, између 1854. и 1856, патриотски уједињује. Почео је захтевом Руса за међународним признањем протектората над угроженим хришћанима у Турској. По савету хришћанске Енглеске, Турци овај захтев одбијају. Енглези, наравно, притом не мисле на угрожени турски државни суверенитет него на свој угрожени копнени пут за Индију. Али ни Руси наивни нису: њихово је срце са хришћанима (Грцима, Србима, Бугарима, Румунима), али памет дубоко у мореузе потонула. У подршку свом захтеву они с војском продиру у данашњу Румунију. Комбинована хришћанска британско-француска флота хита где и руска хришћанска памет, на неверничке Дарданеле. Ултимативно се захтева руско повлачење из Румуније. Сад Руси одбијају. Турци објављују рат. Хришћанска Француска и хришћанска Енглеска уручују хришћанском Петербургу ултиматум. Посредовањем хришћанске Аустрије Руси га прихватају, али сад хришћански савезници то прихватање не прихватају.

Хришћанину се, премијеру Палмерстону, указала добра прилика да једном засвагда заустави руско хришћанско вршљање по Авганистану, пред вратима енглеске Индије. Комбиновани верничко-невернички англо-франко-турски експедициони корпус искрцава се на Крим, опседа и осваја Севастопољ, па се најзад потписује мир, а рат се данас памти само по томе што је, сулудим јуришем британске Лаке бригаде код Балаклаве, војној науци још једном потврдио да се коњицом не могу освајати грудобрани брањени топовским картечима, а нама, личним напорима легендарне Florence Nightingale, донео модерну болничку службу.

Сентименталан повест, стр. 309-310.

У спољној политици Гладстоне је, као опрезан човек, за немешање у заплетене европске послове, за „чврст али умерен језик“, а као убеђени хришћански моралиста против ратова. Уколико му албионски перфидна дипломатија не упали, Дисраели је увек за понеки спреман. С Гладстонеом је Енглеска далеко изван сукоба, са Дисраелијем се стално креће по његовим оштрим ивицама: његов интервенционистички и имеријалистички мозак никад не мирује, његово је око увек на нечему што Енглеска још нема, а добити би могла. Пошто је 1875 откупом акција Суецског канала од египатског кедива направио најбољи трговачки посао у повести Британије, у турско-српском сукову 1876, савршено незаинтересован за „потлачену хришћанску браћу“, над чијом судбином Гладстоне рони сузе, имајући на уму искључиво енглеску глобалну стратегију и енглеске интересе, ставља се на страну Отоманске империје, те да од Руса (респективе Словена) одбрани Дарданеле поништава Санстефански уговор, грабећи за Енглеску, успут, Кипар. Овде ћемо мало са индигнацијом „потлаченог хришћанског брата“, стати. Једини енглески државник који је, колико је мени познато, гајио симпатије према Србима – као „потлаченим хришћанима“ наравно, не као према народу – био је Гладстоне. Па ипак нам је Дисраели, премда спрам Срба равнодушан, већу услугу направио. Поништивши Санстефански уговор, и њиме Велику Бугарску, приштедео нам је много крви коју бисмо морали штетовати да смо је сами морали елиминисати. Као и Черчилу 1945, нација му враћа услугу обарањем с власти на изборима 1880. Његови успеси богу иза леђа ништа не значе изборном телу чији послови више не иду добро.

Исто 313-314.

Аустрија се, после балканских ратова, осећала угроженом српским питењем и његовим субверзивним дејством на растуће националистичко расположење свег јужнословенског живља, мада је за такво стање ствари она највише била одговорна. И кад је Србин Гаврило Принцип, 28. јуна 1914, убио наследника аустријског престола Франца Фердинанда, сукцесивни пад „европских домина“ и опште клање нико није могао зауставити. Србија је повољно одговорила на аустријски ултиматум, по оштрини и обиму захтева, који су у питање доводили српски државни суверенитет без преседана. Више од свега то доказују речи немачког кајзера Вилхема Другог: „Уистину бриљантно достигнуће за само 48 часова! То је више него што смо могли очекивати! То је за Беч велики морални успех, свака основа за рат нестаје и Геисл, аустријски амбасадор, треба да остане у Београду. Само на бази овог ја никад не бих наредио мобилизацију.“ Британија, разуме се, ни овог пута није у рат ушла због себе. Као што је заратила с револуционарном Француском због упада њених војника у Белгију, и 1914. ће Немачкој објавити рат због повреде белгијске неутралности (уколико, наравно, у све то поверујемо).

Исто, стр. 338.

Што је 1919. Лојд Џорџ предложио да се на Париску мировну конференцију позову представници црвених и белих Руса, било је сасвим у складу са енглеском политичком традицијом, ослобођеном идеолошких премиса, али кад су бели одбили да за истим столом седе са цареубицама, ништа му није сметало да преговоре настави само са црвенима, који су остали. (Ово прагматично држање надахњује и британске поступке према учесницима југословенског грађанског рата 1941-1944). Револуција Беле Куна у Мађарској ову је иницијативу пресекла, па је замењена много здравијом о санитарном кордону, cordon sanitaire, око жаришта бољшевичке инфекције.

Исто, стр. 355.

Енглези, необавештени о промени непријатеља, и даље су се, разуме се, борили против Немачке, али у свести њихових најдалековидијих државника прави је непријатељ већ била бољшевичка Русија. Не доказују то само Черчилови Ратни мемоари. Доказује то и његова политика. Између осталог и пропали предлог инвазије преко Балканског полуострва, уместо искрцавања у Француској, предлог који је, да је успео, могао изменити и српску судбину. Спасавајући, према Черчиловим патетичним речима, 27. марта 1941. своју душу, изгубили смо земљу. Он нам је ту земљу 1943. још једном узео, узимајући нам тада и душу. Толико нам је дуговао. Бог није дао да нам све то и врати.

Исто 379.