Selo vratiti u Ustav!

U Srbiji ima 4.700 naselјenih mesta, a nestaje svako četvrto. U 86 odsto njih opada broj stanovnika

Branislav Gulan*

 

Put do uništenja jedne zemlјe je, izumiranjem sela i uništavanjem semenarstva i – agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Puno se govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji nepostoji ni jedno selo! Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve to naselјena mesta, a bilo ih je oko 4.700!?  Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelјa, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlјi ima manje od sedam miliona stanovnika, a blizu polovine živi u naselјenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer, u 86 odsto naselјenih mesta opada broj stanovnika.  Srpsko selo karatkeriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3). Zračak nade za opstanak nekadašnjih sela i ostanak u njima vidi se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela”. Za nepuen dve godine uloženo je oko milijardu dinara i to je bio bespovratni novac za osnivanje 95 zadružnih preduzeća.

Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko planinskih područja. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Selјak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Jer, godišnje umre oko 102.000 žitelјa, a rodi se manje od 65.000. To je na nivou Prvog svetskog rata. A, sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka ili Negotin. Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome  će se vratiti na nivo od  100 godina unazad. Poslednjih godina  u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu ode blizu 60.000 mladih i školovanih. To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi. Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživlјavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Tako danas u Srbiji ima više od 260.000 momaka i 100.000 devoja koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice.

Bitka za sela je izgublјena. Vraćaju se oni koji su otišli u gradove, a  sad idu u penziju! Sad treba spašavati varošice! Najbolјi dokaz sumorne slike sela je da 500 nema asfaltni put ni vezu sa svetom, 1.000 sela nema ni prodavnice. U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte, u 230 njih ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine njih nema ni ambulante…

Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto! Aktuelan Strtegija razvoja agrara predviđa godišnji rast od 9,1 odnosno 6,1 odsto! Rast je bio jedino 2018. godine i to zahvalјujući Bogu. Višak kukuruza od tri miliona tona ćemo izvoziti i hvaliti se sa tim potezima. Istovremeno ćemo uvoziti žive tovlјenike, njih oko 400.000 komada godišnje, i blizu 38.000 tona mesa najlošijeg kvaliteta će dolaziti iz uvoza za narod u Srbiji. To bi sve trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuuruz potroši ovde, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade. Samo u 2018. godini Srbija je za uvoz zamrznutog svinjskog mesa platila 71 miliona dolara! Ista ta Srbije pre dve i po decenije od izvoza svinjskog mesa dobijala je godišnje oko 726 miliona dolara.

Na 4,1 miliona hektara polјoprivrednih površina vrednost proizvodnje je oko 1.000 dolara po hektaru. U Danskoj je to 14.000, Holandiji 17.000 evra. Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma. Da bi se vratili u tu prošlost kada smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa” potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Jer, u 2015. godini smo izvezli samo 315 tona ,,bebi bifa”, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini  tek oko 400 tona ,,bebi bifa’’. Te godine smo i poklali gotovo svu junad u zemlјi (bilo ih je oko 12.000) i hvalimo se sa izvozom 4.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku. Kad ćemo u Kinu javno obećanih 500.000 tona, kada je godišnja proizvodnja tog mesa u Srbiji samo 75.000 tona? Nauk je: treba prvo obnoviti stočni fond u zemlјi, pa onda prodavati viškove.

(*Autor je član Naučnog društva ekonomista Srbije i agroekonomski analitičar)