Predlog sporazuma Srbije sa Albancima na Kosovu i Metohiji

Прошло је 20 година од преговора у Рамбујеу и бомбардовања СРЈ, а како би се заштитила мањинска права Албанаца на Косову и Метохији. Србија је бомбардована, НАТО трупе су ушле за КиМ, Срби су делом напустили своје домове а делом су протерани и данас се протерују. НАТО и западне силе ћуте над монструозним злочинима почињеним над Србима у енклавама и ван њих, а само постојање хришћанских енклава у 21 веку где већинско муслиманско становништво терорише преостале хришћане, уз снаге НАТО-а, као неме сведоке тог терора је преседан у постојању западне цивилизације.

Попут српске понуде Албанцима у Рамбујеу, након 20 година потребно је изнети нову помирљиву понуду, а упркос свој несрећи која је изазвана српском народу. 20 година од протеривања српске војске и полиције Албанци су угрожени од своје нарко-мафије, и мање безбедни него што су били кад су од Срба били „угрожени“. Албански народ треба да прихвати чињеницу да Срби немају претензија да их „експлоатишу“, да им угрожавају личну и материјалну безбедност и потенцијал за развој. Полазећи од те чињенице могућности за договор зависиле би само од детаља, где би суштина била мирољубива коегзистенција.

Потписивањем споразума о мирној реинтеграцији Косова и Метохије (КиМ) у територијални суверенитет залеђени конфликт Срба и Албанаца био би трајно промењен у срдачну сарадњу.

Албанци са КиМ би требало да дозволе српској полицији да контролише границу према Црној Гори, Албанији и Северној Македонији.

Преостало српско становништво у енклавама не би више живело у гетоима, већ би им комшије Албанци гарантовали сигурност рада, кретања и нормалан живот. Албанци би извршили одштету за опљачкану српску имовину, као и њен повраћај, уколико је могућ.

Повратак расељених лица догодио би се по њиховој жељи а уз гаранције комшија и албанске локалне безбедности за њихову сигурност.

Србија би признавала одлуке покрајинског парламента у Приштини у погледу економије, финансија, здравства, образовања и локалне безбедности.

Албанци би добили места у парламенту Србије у складу са бројем освојених гласова по партијама које пређу цензус. Представници Горанаца, Бошњака, Рома, Египћана и Ашкалија имали би своје представнике и у Приштини и у Београду.

Заједничке службе Срба и Албанаца биле би републички парламент, царина, војска и полиција, док би Албанци имали широку независност у вођењу свих политика које се тичу свакодневног живота на КиМ.

Након потписивања споразума о реинтеграцији наступило би процесуирање ратних злочинаца са обе стране и српске и албанске.

Србија (њени грађани) у пуној суверености, територијалној и правној, могла би да изабере свој даљи пут: пуну интеграцију у ЕУ или политичку и војну неутралност.

Економски и сваки други развој Србије био би неометен унутрашњим политичким конфликтом. Напротив, био би подстакнут жељом свих њених становника за бољим животом.

Детаљан споразум о реинтеграцији написали би врхунски правници.