Tramp među Srbima

Када сам 30.децембра 2015. године покренуо електронску петицију (прилог испод) за подршку кандидату на америчким председничким изборима Доналду Трампу (у Хан Пијеску сам случајно наишао на српско презиме Трампић), био сам вероватно један од малобројних Срба који је веровао у његову победу, међутим свакако један од огромне већине Срба који су ту победу прижењкивали и за Трампа свим срцем навијали. Изузетак би био, вероватно већи део интелектуалне елите која је као и небројено пута у нашој историји опет подбацила и у проценама и у навијању, тако да је веома дискутабилно, да ли је назив елита који се црпи углавном из образовних диплома и титула, уопште оправдан, но то је нека друга тема. Корени тако, чини ми се, у свету јединственог народног навијачког односа, свакако сежу у прошлост 90-тих година и свима нам познатог развоја догађаја и превасходно америчке улоге у истим.

Данас је јасно да Трамп није променио свеобухватну америчку политику у обиму који су “српски навијачи“ очекивали, али је исто тако јасно да би то највероватније и учинио да није тзв.“дубоке државе“ која на све могуће начине опструира његов рад, па су и постојеће промене равне револуционарним. Када је Србија у питању тешко да се до пре његовог избора могао замислити сценарио да било ко из ешалона који се назива „међународна заједница“ врши било какав притисак на косовске албанце.  Стога је промена политике према Србији прилично значајна, а нашим “навијачима” остаје да се надају да ће бити и тектонска, што  с обзиром на “погођен тикет” на изборима није опција против које би се требало кладити!

Срби су, дефинитивно, политички образован народ и добро разумеју, чак и међународну политичку сцену, за разлику од бирача на западној хемисфери који посредно својим избором креирају историју света, а да при томе апсолутно ништа, или готово ништа не знају и не разумеју на политичком плану, чак  и када се ради о њиховом блиском окружењу.

Једно је сигурно, када би се Доналд Трамп одлучио да посети Србију засигурно би доживео спектакуларан дочек на улицама Београда у најмању руку раван оном Путиновом. Срби би то као и код дочека Владимиру Владимировичу урадили искључиво из високо емотивних разлога што је могао лако уочити било који страни обавештајац који се “случајно затекао” у тој маси народа.

Тај потенцијални догађај свакако би представљао прворазредну међународну сензацију, коју Трамп не би могао доживети нигде ван граница САД, а политичке користи које би потенцијално  извукао из тог догађаја могле би се мерити најјачим ветром у једра победе на изборима за његов нови председнички мандат. Амерички бирачи били би у неверици да је могуће да се тако нешто дешава у једној далекој европској Земљи.Целокупно америчко јавно мјење би се заинтересовало да истражи дати феномен, а није искључено да не би дошло и до истраживања улоге породице Клинтон у дешавањима приликом распада СФРЈ и разлога за заузимања супротне стране од стране своје старе славне савезнице из два светска рата.

Овакав сценарио развоја догађаја трасирао би пут до решења проблема КиМ под патронатом Трампове администрације које би, верујемо у многоме, уважавало српске националне интересе.Председник Трамп би имао сјајну прилику да поентира и свој успех упореди с неуспехом клинтонове администрације по питању решавања значајног међународног проблема.

Револуционарна промена односа америчке политике према Србима била би реалност!