Hrvatsko silovanje istorije

Хрватски приступ историји најбоље се може илустровати сведочанством Егона Бергера о усташи Матковићу који је у Јасеновцу ликвидирао силоване Српкиње које су, након силовања, остале трудне. Пре ликвидације, хицем у слепочницу, Матковић је одржао свој говор о неморалном понашању тих трудница, што се у усташкој Хрватској кажњавало смрћу.

Такав је савремени приступ Хрватске историји: ради се о србо-четничкој агресији (1991-1995), а не о нападу усташко-терористичких јединица на званичну војску Југославије у којој су служили и Хрвати. Прво су усташе поклале шта су стигле 1941-1945, а затим су 1991 Срби избрисани из устава као конститутивни народ у Хрватској, а усташка реторика и колорит су завладали уз етикетирање србо-четника, а који су заправо били сељаци у истим насељима где су им заклани сродници 50 година раније.

Мотив за текст ми је прича о демонстрацијама у Сплиту 6.5.1991, на Ђурђевдан (линк ), када ми је погинуо најбољи друг у војсци Гешоски Сашко, са Тонијем Стојчевом који је тада рањен. Пуким случајем нисам погинуо јер сам пред демонстрације распоређен, да будем сам, у зграду војног тужилаштва преко пута команде војно-поморске области (КВПО). Када се запуцало и када сам чуо да је погинуо Македонац, био сам сигуран да је то Гешоски. Од споменутих презимена официра познат ми је само Оскар Пахоле који ми је био непосредни командант након обуке, а током обуке био је Гавриловић, поручник који је као најбољи у класи добио тај чин одмах по завршетку академије.

„Славни“ протест сплитских радних људи и грађана је био изазван Туђмановим говором дан раније, који је био отворени позив на линч, и била је грешка ЈНА што је поставила два оклопна транспортера испред КВПО, у чему се слажем са Стојчевим. Иронија је (по нас Србе којих нигде није било) да су и у оклопном возилу где је вршена јавна егзекуција над 19-годишњим војником, била два Македонца, као што је и на службеном улазу у КВПО био мој друг Словенац (две авио карте до Београда сам потрошио у посластичарници да бих га пратио у куповини слаткиша).

Гешоски Сашко је изрешетан са 14 метака из 4 различита оружја, колико се сећам тадашње истраге. Био је симпатизер ВМРО и ишли смо заједно где други нису смели (добровољци за мртву стражу на Жрновици).

Протест је изнедрио одвратну сцену дављења војника (Македонца у БоВ-у) и смрт Гешовски Сашка, који је дављеном хтео да помогне. Послужио је у мобилизацијске сврхе, да се Хрвати уједине у мржњи против Србо-четника (а којих тамо нигде није било).

По повратку из војске учествовао сам на већини студентских и антиратних протеста, као и већина мојих вршњака.

Садашње бављење историјом Срба у Хрватској и БиХ последица је непријатног сазнања (од пре 3-4 година, када сам систематизовао проучавања порекла становништва по насељима на територији Југославије) да ми је ћерка рођена на дан НДХ а син на дан Албанске заставе. Случајност или судбина?